Ж. Радаковић: Велики писац увек је и отпор непровереном мишљењу

Због чега су бројни критичари са свих страна покушали да релативизују Хандкеову вредност па и одлуку жирија о додељивању Нобела?

Да ли сам слутио да ће овог пута Петеру Хандкеу бити додељена Нобелова награда за књижевност? Вероватно и јесам. Јер зашто бих тог дана око подне ушао да ручам у један локал у јужном делу Келна, знајући да је тамо на зиду био укључен телевизор на коме се већ годинама емитују актуелне вести, „као на покретној траци”.

Док сам чекао наручену храну, зурио сам у екран и последње вести са ратишта у Сирији; крајичком ока угледах и најновију вест из културе: „Нобелова награда за књижевност за 2019. додељена је Петеру Хандкеу.” Најпре готово да и нисам реаговао. Узбуђење је почело тек пошто је стигла храна; резанци су испадали из уста, руке су наједанпут подрхтавале; нисам више осећао глад.

И баш када сам хтео да прекинем ручак, угледах на дисплеју телефона прву поруку: Паул Ингендај, уредник за књижевност дневног листа ФАЗ, пријатељ, писао ми је кратко: „Сјајна одлука Нобеловог комитета у Стокхолму; честитке Хандкеу, али и теби.”

И постао сам свестан догађања: није то био сан. Да, потегох за бројчаник телефона, и одмах позвах Хандкеа; али у том тренутку није га било могуће добити. Уместо Петера, јавио се други пријатељ: Норберт Вер, издавач вероватно најугледнијег немачког часописа за светску књижевност Das Schreibheft, за који смо само пре неколико година Петер Хандке и ја својевремено саставили темат о српској књижевности. И опет честитке Петеру, али и мени, којима сам одмах узвратио, јер и Норберт и ја смо чинили много у одбрану Хандкеовог списатељства од претећег политичког и идеолошког дискурса.

После свих оних експанзивних полемика о улози писаца у производњи и потврђивању историјских чињеница, осећала се појачана потреба за илегалном одбраном књижевности и уметности. Знајући да су „времена за поезију суморна”, а за рецепцију уметности најгоре доба, Петер Хандке је најдоследније остао у свом послу, пишући и преводећи највреднију књижевност своје епохе.

Да ли је могуће да је коначно дошло доба за „чисте ствари”, упитао сам Норберта у разговору (у коме је, дакако, морало бити речи и о последњем атентату терористе на синагогу у Халеу). Нећу наставити да обедујем. Омиљена кинеска супа остаће непоједена. Платићу, изаћи напоље, и у ходу покушати да поново дозовем Хандкеа. После више неуспелих покушаја, на путу кући, одлучио сам да писцу којим се, преводећи и пишући о њему, бавим већ четири деценије, пошаљем бар кратку поруку. И писао сам у ходу: „Осећам се срећним, али и исцрпљеним, као после тешке и дуготрајне битке у којој је победила књижевност.”

Уистину је немогуће не сетити се данас свих непријатности које је писац Петер Хандке доживљавао у настојању многих да често прљави политички дискурс уплету у уметност. Никако не тврдим да је уметност свет „ни на небу ни на земљи”. Али ниједан писац, а поготово не овај, никада не може, нити сме, да буде само функционер у одређеном идеолошком, политичком или економском систему. Велики писац је увек и отпор општем, утврђеном, а поготово непровереном мишљењу.

Петер Хандке је – независно од свих досадашњих уплитања са стране у процењивање његовог уметничког опуса, па и независно од сопственог репертоара у свом књижевном послу – несумњиво један од највећих писаца данашњице. Рећи, међутим, и данас, после одлуке Нобеловог комитета, да је реч „о великом писцу али лошем политичару”, чини се и као неумесан покушај пребацивања тежишта на терен који са списатељским послом нема никакве везе.

А то су биле речи неких критичара који су на дан доделе награде овом писцу покушали да у ударним емисијама о култури релативизују његову вредност па и одлуку жирија. Јер Петер Хандке је Нобелову награду за књижевност одавно више него заслужио (баш како што су их били заслужили Толстој, Ибсен, Стриндберг, Пруст, В. Вулф, Џојс, Кафка, Борхес, Набоков и многи други, али је нису добили).

А онда су уследили рафали позива пријатеља са свих страна, оних који су добро знали за моје опсесије мојим јунацима, међу њима и Петером Хандкеом. Ходање кући било је мерено краћим или дужим позивима: Бранко Чегец, Ненад Јовановић, Мирослав Кирин, Марјан Чакаревић, Сања Николић, Бранко Новаковић, Жермиал Чивиков. Можда и најдраже речи преводиоца неких Хандкеових књига и мога коаутора Американца Скота Абота.

И опет неколико безуспешних покушаја дозивања писца. Увече сам на вестима чуо да је усред састанка са новинарима изашао напоље и дуго, четири сата, лутао околном шумом у предграђу. Истим оним путањама описаним у свим његовим књигама, у књизи Поподне писца, на пример, па у књигама Година у ничијој ували, Губитак слике, Моравска ноћ, Велики пад и, свакако, Крадљивица воћака. Није то било само ауторово доследно дистанцирање од сваке буке него и мера заштите пишчевог света, услов за наставак „чистог стварања”, и за спас потоњег читања. За Петера Хандкеа сам сигуран да га ни ова награда неће омести у његовом величанственом послу. Две нове књиге су већ најављене.

 

Аутор Жарко Радаковић

 

Насловна фотографија: Tobias Hase

 

Извор Политика, 12. октобар 2019.