Борис Трбић: О преко потребном континуитету

Када не постоји континуитет, осим континуитета насиља, свака варница која почиње нови сукоб је знак да се мора кренути испочетка

Међу поборницима радикалних модела промене често се заборавља да у друштвима перманентне револуције највише посла имају психијатри. Револуција је на нашим просторима, по правилу, последње уточиште психопата и битанги. То не значи да добро уређена, махом постколонијална, „успешна друштва“ какво је ваљда и Србија желела (или жели) да постане – „досадна друштва“ – немају великих изазова са менталним здрављем, како на индивидуалном, тако и на колективном плану, пре свега због репресивности, лицемерја, ниског нивоа самопоуздања, али и осећаја очаја и безизлаза. Револуција, праћена насиљем над политичким неистомишљеницима, ипак оставља трајније и далекосежније последице.

Писац овог текста верује у континуитет као пут ка бољитку. Насилне и исхитрене промене увек подразумевају прекид континуитета, изузев ако није у питању континуитет насиља или репозиционирање какистократске касте, и долазак на власт нове гарнитуре у дугој владавини најгорих. Хероји једног времена су зликовци другог. ’Праведници’ и егзекутори у име ’напретка’ су обично људи који остављају пустош не само у друштву већ и у сопственим породицама. Супруга једног револуционара је у кататоничном стању, изношена из свог стана. Не и једина. Налик на комад намештаја. Мислите да је могуће живети или одрастати у породицама у којима се прећутно одобрава или промовише физичко, ментално, вербално, идеолошко насиље?

Деца иследника, потказивача, цензора, батинаша, чувара идеолошких ватри, попојахача, фундаменталиста, заштитника националне „чистоће“ и „аутентичности“, и сличних ауторитараца, обично у кући не могу да добију топлину. Она су припремана за антагонистички однос према свету у коме ћете бити или поборник или противник, прогресивац или конзервативац, верник или неверник, сетлер или урођеник, наш или њихов. Слушати како, под одређеним околностима, баш све може да буде дозвољено, није добро. Људи се занесу. Или постану прагматични, јадни примерци наше врсте, конформисти који знају да некад ваља ћутати, јер може да буде на корист, а неправда се брзо заборави. Људи свесни да је најпаметније не говорити оно што видиш или оно што сви виде, и да је добро знати кога не смеш да критикујеш.

У друштвима која су увек имала хибридан и неједнак однос како према доминантним цивилизацијама нашег простора тако и према векторима силе и прогреса, одредити се према таквим поларизацијама је изузетно тешко. Савремена теорија је ту, донекле од помоћи. Тејлор и Рандерија говоре о неједнаким процесима модернизације, Тернборн о процесима културног умрежавања, Бамбра о колонијалном центру и периферији, а многи од савремених теоретичара и о увреженим предрасудама о универзализму, неповратности и линеарности који су до сада карактерисали наше разумевање прогреса и модернизације.

Добар пример за такве предрасуде су приче о томе да су се Срби, тај дивљи и примитивни народ, без осећаја за модернизацију и технолошки напредак, попут домородаца противили изградњи жељезнице. Читао сам их много пута током последње деценије прошлог века и по расизму су за сада непревазиђени облици искључивог, оријенталистичког посматрања сопствене историје, истргнутог ван контекста.

Сличне су и детерминистичке идеје по којима једно друштво „мора бити модерно“ (ваљда се „зна“ шта је модерно) или га неће бити. Тачно је да се друштво мора унапредити, али то ваља учинити на сопствени начин, ритмом који му одговара и без крви или насиља. Све друго, све прескриптивне пароле које одапињу хероји из својих комесарских шињела, оставља трауме које трају генерацијама.

Када са Западњаком разговарате о српској историји можда је од свих тих великих речи важније да га питате где је прорадила прва сијалица у његовој земљи. У некој великој фабрици, парламенту, кући проналазача, или имућне трговачке породице? Знате ли где је прорадила у Србији? У Чаурници крагујевачке Тополивнице, да би у времену рата могла да произведе муницију у све три смене. Геополитика је важна, једнако као и економија и индустријализација земље. А када не постоји континуитет, осим континуитета насиља, свака варница која почиње нови сукоб је знак да се мора кренути испочетка.

Можете да наставите разговор питајући где су у развијеним земљама почињале прехрамбене индустрије засноване на бази нових технологија? Код нас је пионира млекарске индустрије, човека посвећеног раду на уздизању домаће производње 1921. године убио терориста, у име прогреса. Ако се име убице славило деценијама, а име пионира млекарске индустрије гурало у заборав, шта то говори о једном друштву? Успут, колики је данас сточни фонд и колико се млека данас производи у земљи, у поређењу са тим годинама? То не значи да је убијени био светац, мада сигурно није био демон каквим га је током пола века историје приказивала титоистичка наука. Нити да је слуђени убица, пореклом из осиромашене беговске куће, иако зликовац, знао шта ради. Вера у насилне промене донела је само много више насиља.

Исхитрене промене захтевају брзе одлуке. Неко је у стању да се одрекне родитеља, да изда брата, заборави ујака или стрица. Неко други због тога што не жели да их се одрекне завршава и умире у егзилу и дела му бивају забрањивана деценијама. Наравно да је сваки случај посебан, али у резервоару тих идеја и данас можемо да пронађемо архив скрајнуте, забрањене баштине која нам је једном могла бити од користи.

„Снага човечанства је у братству потлачених.“ Ову реченицу је могао да изговори познати хришћански теолог (на то нас је ових недеља подсетио The New York Review of Books) који је пробудио машту и снагу потлачених у једном тешком времену. Мартин Лутер Кинг, борац за правду и једнакост и човек који се одупирао, до смрти, рату, тоталитаризму, расизму и сексизму свог времена. Данас би га вероватно видели као традиционалисту, али данас такве снаге нема. Могао ју је написати и Франц Фанон, инспирација постколонијалне литературе, кога деценијама цитирају људи жедни правде, једнакости и достојанства. Али написао ју је неколико деценија пре њих један наш сународник, прогнан из земље, и заувек утишан.

Снага лежи у дуготрајном, темељном раду и посвећености, а не у позивима на насиље, без обзира на то каква су искушења у питању. Јер мржња увек направи пун круг.

 

Аутор Борис Трибић

 

Извор Стање ствари, 14. октобар 2019.