Кина и питање смене економских модела

Извозни модел економије је Кини донео велики напредак у претходним деценијама. У будућности ће, међутим, кључ бити у домаћем тржишту

Пре две године, кинески председник Си Ђинпинг објавио је да би, до тренутка када Народна Република буде обележавала стогодишњицу 2049. године, Кина требало да буде „велика модерна социјалистичка земља“ са напредном економијом. Да би постигла овај амбициозни циљ, Кина ће морати да осигура још три деценије снажних економских перформанси и инклузивног развоја. Питање је како.

При корак ка налажењу одговора на ово питање јесте да разумемо шта је покретало досадашњи успех Кине. Списак ствари делује импресивно: три деценије двоцифреног раста БДП-а; нагли пораст стопе урбанизације од 18 одсто 1978. до 57 одсто 2016. године; и смањење броја сиромашног становништва – према кинеским стандардима – са 250 милиона људи 1978. године на 50 милиона у току 2016. Према овој рачуници, Кина ће у потпуности искоренити сиромаштво негде у току следеће године.

ПОВРАТАК СА ИВИЦЕ АМБИСА
Али Народна Република није била успешна од самог почетка. Напротив, Маов изразито догматски и централизован приступ, отелотворен у катастрофалном Великом скоку напред и фанатичној Културној револуцији, не само да је спречио земљу да технолошки напредује, већ је гурнуо економију на ивицу колапса.

Према подацима кинеске комисије за државно планирање, до краја 1977. године само је Културна револција (која је трајала целу деценију) коштала Кину 500 милијарди јуана (око 70 милијарди долара) националног дохотка. То је једнако вредности 80 одсто свих капиталних инвестиција током првих 30 година Народне Републике и премашује укупну вредност основних средстава Кине у том периоду.

Штавише, првих 30 година Народне Републике донело је мало тога на плану смањења сиромаштва. Године 1978, скоро 84 одсто кинеске популације живело је испод међународно прихваћене линије сиромаштва од 1,25 потрошених долара по дану; приход по глави становника износио је мање од једне трећине просека у Субсахарској Африци; а 85 одсто Кинеза живело је у селима, изоловано и без основних потрепштина као што су храна и одећа.

Све се променило 1978. године, када је Маов наследник Денг Сјаопинг покренуо своју стратегију „реформи и отварања према свету“. Захваљујући тој промени курса – који је стављао акценат на константно експериментисање, надгледање и прилагођавање – Кина је почела убрзано да се индустријализује, подстакнута снажним растом извоза и вођена лекцијама из земаља које су недавно постале економије високих перформанси.

Током овог процеса, кинеска влада је охрабривала прилив страног капитала како би подстакла раст у секторима у којима би потенцијално могла да оствари компаративне предности. Како су ти сектори постајали глобално конкурентни, то је помагало да се подстакну постепене структурне промене, акумулација капитала и раст продуктивности и запослености.

Шенжен, незванични центар кинеске високе технологије

Овај приступ је значио да је кинеска економија, упркос свом великом домаћем тржишту у огромној мери постала зависна од спољне трговине. Према подацима Светске банке, вредност трговинске размене је у 2017. години износила готово 38 одсто БДП-а – што је и даље изузетно висока стопа, посебно за тако велику земљу. У стварности, процесуална трговина (трговина сировинама и другим компонентама неопходним за склапање финалног прозивода; прим. прев.) чини велики део укупног износа – током највећег дела претходних 40 година преко половине – и углавном се ослањала на стране директне инвестиције.

У почетку, Кина није чак ни увозила материјале за производњу, услед недостатка опреме и знања; уместо тога, углавном је обрађивала и састављала материјале које су обезбеђивали купци. А када је Кина почела да набавља неопходну опрему, она је долазила углавном од страних инвеститора, остављајући домаћим компанијама незнатне приходе. Тек током деведесетих година Кина је почела да обрађује већи део увезеног материјала.

Овај успорени почетак је производ стратегије да се искористи снага напредних економија како би се превазишле сопствене слабости. Међутим, с обзиром на институционалне дисторзије, укључујући и дискриминацију финансијског сектора према приватним предузећима, можда је бољи начин да се кинеске компаније придруже глобалним ланцима снадбевања био у „прекомереној“ употреби страног капитала.

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА НОВИ МОДЕЛ
Када се испоставило да је Кина почела да стиче искуство и капитал – процес који се убрзао током деведесетих – она је  удвостручила напоре у овом правцу, отварајући пограничне градове (попут Шангаја) и регионе (попут делте реке Јангцекајнг) како би првивукла више страних директних инвестиција. Кинеска влада је такође охрабривала локална предузећа да врше заједничка улагања са њиховим страним партнерима. Тако је Кина постала средиште глобалне производње.

Али далеко од тога да се Кина задовољила позицијом на дну глобалног ланца вредности, већ је наставила успон, стремећи ка убрзаном технолошком напретку и константном идустријском унапређивању. На тај начин Кина је успела да драстично смањи своју зависност од страног капитала током последњих 15 година.

Међутим, у последњој деценији, раст Кине је знатно успорио. Имајући у виду дугорочну природу фактора који леже у основи овог успоравања – укључујући слабију глобалну потражњу за кинеским извозом, крајње висок удео производа са додатном вредности у БДП-у и опадајући број радно способног становништва – овај тренд ће се вероватно наставити. Ако Кина жели да постигне статус напредне економије до 2049. године, она ће морати да изврши значајне промене у свом моделу раста.

Кинеско руководство ово добро разуме. Схвативши да су дани двоцифреног раста БДП-а вероватно завршени, власт ради на сузбијању раста кредита и генерално на обуздавању дуга и финансијског ризика, како би се ухватила укоштац са трендом успоравања раста. Штавише, власт је покушала да генериште нови раст у високотехнолошким секторима. У том циљу убрзано је отварање финансијског тржишта и тржишта капитала.

Да би остварила Сијеву визију, Кина мора наставити у истом правцу, што подразумева фундаменталну трансформацију модела раста како би се осигурао већи раст прихода на домаћем тржишту. У том смислу је кључан оштар и одржив пораст домаће потражње. За почетак, ово ће захтевати сталну убразну урбанизацију, будући да ће се популација развијенијих градова повећати за 200 до 250 милиона људи у наредних 30 година.

Залазак сунца над Шангајем

Поред тога, постизање Сијевог циља ће зависити од континуираног раста потражње за физичком инфраструктуром и масовним корпоративним инвестицијама у машине и опрему. Ово би захтевало бржи напредак ка отварању приступа угроженим и заштићеним тржишним секторима, посебно услужном сектору. Притом не мислимо само на отварање за страна предузећа, већ и, што је још важније, за кинеска приватна предузећа. Укратко, Кина мора претворити величину своје земље у извор раста. С тим у вези, она треба и да обезбеди фер домаћу конкуренцију, и да на тај начин преокрене тренд пада приватног поверења у инвестиције током последње деценије и побољша свеукупни раст продуктивности економије.

Фокус на извоз је несумњиво добро служио Кини током последње четири деценије. Међутим, у наредних 30 година, кључ успеха биће ослобађање огромног потенцијала кинеског домаћег тржишта, посебно уклањањем институционалних баријера које спречавају ширење креативности приватних предузећа. Тек онда Кина може ићи даље од имитирања развијенијих земаља до тога да предводи свет у иновацијама.

 

Џанг Ђун је декан Економског факултета на Универзитету Фудан и директор Кинеског центра за економске студије из Шангаја

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Project Syndicate