Писмо са Косова или повратак „веселих осамдесетих“

Када су Албанци наводно отровани пре 30 и више година, била сам сведок тих будалаштина. Код њих се, изгледа, ништа није променило

Не памтим да ме је скоро нешто насмејало као вест о наводном тровању  појединих албанских чланова такозване Централне изборне комисије Косова, насталог услед додира са ковертама у којима су били гласови пристигли из остатка Србије. Признајем, смејала сам се на сав глас и на крају рекла: „о, мајко моја“.

„Вратиле се веселе осамдесете“ у шали ми је рекла пријатељица када смо се виделе, алудирајући на поменуту вест о тровању. Збијале смо шале о „паметним ковертама“ и отрову који је толико моћан да делује када га Албанац или Албанка узму у руке, за све друге он је потпуно безопасан. Стварно,  замислите све руке кроз које су коверте прошле, па „прескакање“ Срба који броје гласове а који су исте коверте имали у рукама, и онда, одједном, када дођу у руке Албанаца – приштински медији преносе да су Албанци коверте мирисали – оне ослобађају отров. Почиње смрад, свраб, мучнина… И свима добро око њих, али њима није. Онда долази полиција са маскама и почиње истрага. Ту је и болница, пренемагање, докторка која неке чудне симптоме потврђује пред камерама. „Отровани“ се задржавају у болници због испитивања, вест о њима иде у етар, и све већ виђено толико пута. (Да није Албанаца, стварно не бих знала шта све човеку може на памет да падне.)

ТРАДИЦИОНАЛНО ТРОВАЊЕ
Представници Српске листе која је, без више од три хиљаде гласова спакованих у „сумњиве коверте“, освојила свих 10 мандата, као и званични Београд, тврде да ће се извршити злоупотреба са гласовима, односно да ће се прогурати неко од Срба које Аљбин Курти данима помиње – Рашић, Петровић, Јаблановић, Трајковић. Подсетићу да је 1500 гласова довољно да се освоји посланичко место, односно сада је, Рашићу на пример, потребно још око 800 гласова. Ништа од свега овога није немогуће, напротив.

Када су се тровали пре 30 и више година била сам сведок тих будалаштина. (Била је и моја пријатељица, и зато на овај начин прилазимо овој најновијој фарси.) „Кладам се да се Аљбин Курти тровао тада као ученик. Он за друго не зна. То су га научили и то ради“, рекла је она. У једном од својих текстова на Новом Стандарду пре седам-осам година запитала сам се (писала сам о лажним тровањима и медијској пажњи коју су добијали, о томе како се све одвијало по унапред написаном сценарију) у какву особу одрастете ако вам већ са 15 година нареде да глумите тровање? Лидер покрета „Самоопредељење“  Аљбин Курти победио је на ванредним изборима и вратио нам „веселе осамдесете“. Три деценије после, није гас, ни вода, него „отровне коверте“ то што трује одрасле Албанце.

Демонстрације покрета Самоопредељење на челу са Аљбином Куртијем против дијалога у Бриселу, Приштина, мај 2011. (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Тај вечити демонстрант је дочекао да га хапсе не само Срби и УНМИК полицајци – конкретно Американци – када је организовао протесте испред главног штаба УНМИК мисије у центру Приштине, већ и Албанци због бацања сузавца у парламенту. Ако би ме неко питао да га у две-три реченице опишем то би било: човек је идеалиста и то оне најтеже врсте – марксиста. Вечити бунтовник који је против свих, али који је у односу на остале албанске политичаре урбан.

Смех који сам поменула на почетку текста био је прва реакција огромне већине Срба који још увек живе на Косову и Метохији, заиста. После њега уследило је питање: зашто смо ми део свега овога? Елем, од тренутка када су први избори расписани у такозваној држави Косово, међу Србима на Космету води се полемика око тога да ли је требало уопште учествовати на њима – локалним или парламентарним. Тако је и данас. Једни сматрају да је учешће на локалним изборима било бирање мањег зла, односно да су они неопходни јер су директно везани за опстанак. Другим речима, општине са српском већином нису смеле да се препусте Албанцима. Када су парламентарни избори у питању, они су одлучни да је њих требало бојкотовати, односно да је то директно признавање „државности“.

ПОНАВЉАЊЕ ПРОШЛОСТИ
Други пак мисле да је требало бојкотовати све што долази од сепаратистичких институција у Приштини. (Све што се у пракси дешава а везано је за наведено – одзив и гласање Срба – је посебна тема, врло мучна и не бих о томе. Рећи ћу само да док год људи мисле да им се плата даје, а да је не зарађују, ако ничим онда својим битисањем у гетима, излазиће и гласати.)

Какав би нам живот био у једном и другом случају? Искрено, не видим неку велику разлику. На крају свега је да Срби са Косова и Метохије одлазе, посебно млади. Општина Грачаница је једна од већих српских општина, на пример, и имате ситуацију да се куће и имања продају у околним селима и онда купује плац у Грачаници и прави кућа. Реч је о већим српским местима попут Чаглавице, Преоца или Угљара. Расте број ђака у школи у Грачаници, али се осипа у поменутим местима. У њима расте број Албанаца, самим тим и у овој локалној самоуправи, јер по завршеној школи поменута деца одлазе. Углавним остају родитељи због посла. Када је у питању учествовање у институцијама у Приштини, поменућу само да повратка нема, а Далибор Јевтић је министар. Фомирана је и такозвана Војска Косова док су Срби учествовали у раду парламента, нису га потпуно напустили због тога, већ су бојкотовали ту седницу.

Могу до сутра да набрајам и све се своди на чињеницу да нам је за једно или друго требала подршка државе Србије. Жеља да нас подржи око бојкота сепаратистичких институција није нам се испунила, иако смо својим опстанком овде поручили и њима и целом свету да смо остали да се боримо – па ко издржи најдуже. Разбијени по селима, без слободе кретања, сами не можемо ништа, потпуно смо зависни од званичног Београда. Само, никада се није радило о Србима са Косова и Метохије, увек је било извући нешто преко Срба са Косова и Метохије.

Тако смо дошли у ситуацију да нам се понављају ствари из прошлости, измишљотине које су сатанизовале тадашњу власт и довеле до чега су довеле. Што се Албанаца тиче, они су спремни на све јер имају јасан циљ пред собом – Велику Албанију. Аљбин Курти само у том правцу гледа. А ми? Шта је наш национални интерес?

Демонстрације покрета Самоопредељење на челу са Аљбином Куртијем против дијалога у Бриселу, Приштина, мај 2011. (Фото: Јања Гаћеша/Нови Стандард)

Све што се на Косову и Метохији дешава деценијама уназад – вероватно и читав век – давно је превазишло форму сапунице чији су продуценти, сценаристи и режисери САД и њихови европски сателити, који, да поменем и то, још увек ћуте по питању најновије епизоде њихових послушника.

 

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

 

Извор Нови Стандард