Поглед из Русије или о руском бољшевизму и српском титоизму

Ствар која нам је сигурно заједничка јесте да су комунисти, који су преузели власт над нама, учинили све што су могли како би нам одузели историјско памћење

Након Октобарске револуције, моја породица и још 1,5 милион Руса напустили су своју вољену домовину на крају грађанског рата. Сви наши такозвани европски “савезници” одмах су нас издали (нешто ново?), организовали интервенцију и подржали русофобични, бољшевички режим. Сви, осим једних: Срба, који су у то време били победници (Први светски рат), али су морали да обнове Србију опустошену ратом, након ког је велики део њене инфраструктуре уништен и који су се суочили са смрћу скоро 30 одсто читавог свог становништва.

Дочекали су нас отворених руку и великодушног срца. Препознали су све бивше руске званичнике и официре од пре 1917. године и дали уточиште бискупима, свештеницима и верницима Руске православне цркве у егзилу, чије је родно место постало град Сремски Карловци у Србији. Моја породица је живела у Београду, а моја мајка је рођена у београдском насељу Топчидерско брдо. Читавог свог живота савршено је говорила српски, као да јој је матерњи. Моја кума је била чиста Српкиња (такође је савршено говорила руски). Желим ово да напоменем како бих објаснио да су везе моје породице и српске нације биле јаке и дубоке.

Снажно верујем да сви Руси дугују велику захвалности српском народу. И не само због начина на који су прихватили наше избеглице, већ и због многих других случајева руско-српског пријатељства забележених у историји.

Контраст између Срба и наше такозване „православне“ или, још више, словенске браће не може бити већи. Чак имамо и посебну реч за њих: Срби које називамо „братья” (што значи „браћа“) док остале једноставно називамо „братушки“, што је тешко превести, али нешто као „претварати се да сте браћа“. Сви знамо колико су нас пута „братушки“ издали, чак иако Русији дугују постојање својих земаља (имао сам предака који је умро ослобађајући Бугарску од османског јарма!). У ствари, они и данас учествују у издаји (не сваки појединац, наравно, али као нација, то је истина без икакве сумње – погледајте само како они допуштају да НАТО користи њихове националне територије како би покушали да прете Русији) . Следећи пут када буду имали проблема са комшијама нека зову НАТО (срећно са тим!) – јер им ми сугурно више нећемо помагати. Никада!

Али данас желим да се дотакнем веома посебне врсте Срба, доста омаловажаваних и на други начин омражених српских четника југословенске војске и њиховог вође, српског хероја Драже Михаиловић. Имао сам изузетну срећу да у животу сретнем поприлично српских официра, од оних који су се борили против НАТО-а током англоционистичке агресије на Босну, Србију и њену косовску покрајину, до старих четничких официра и војника који су створили најефикаснији и далеко највећи покрет отпора Хитлеру пре инвазије на СССР. Такође сам упознао доста руских царских официра који су служили пре 1917. и њихових породица (углавном у Аргентини) и тачно се сећам како су ти стари војници са срдачним дивљењем и захвалношћу говорили о Дражи и његовим људима. Толико блиски су били Руси и Срби у егзилу да су се често међусобно венчавали (попут мог ујака и моје куме).

Моја замисао није да напишем биографију о Дражи. Не, оно што желим је много скромније. Да поделим са вама разлоге мог уверења да свака будућа Србија, вредна свог назива, једино може и треба да буде утемељена на сећању на Дражу Михајловић и на вековима поштованим српским јунацима које је он створио.

Напомена: Знам да има пуно комунистичких читалаца и пријатеља и молим их за стрпљење и разумевање. Истина је да се они који себе данас називају комунистима веома разликују од оне врсте комуниста који су настали у Европи 1900-1946. То је, са једне стране, веома лоше, јер већина модерних, такозваних „комуниста“ никада није читала Маркса или Енгелса, а ни чула за Лењина или Хегела. Али, са друге стране, то је јако добро, јер модерни комунисти патриотизам не сматрају „буржоаским“ или религију „опијумом за народ“. Давно сам написао да се „Бели“ и „Црвени“ никада неће усагласити о прошлости, чак иако би се могли усагласити око будућности. Оно што следи је прича о прошлости, тако да једноставно прихватимо да нисмо сагласни и не дозволимо да нас та разлика у мишљењу дотиче.

Сличности између судбине руске и српске нације су многобројне, као и разлике. Али једна ствар која нам је сигурно заједничка јесте да су комунисти, који су преузели власт над нама, учинили све што су могли како би нам одузели историјско памћење. Што је још горе, они су оклеветали наше нације, наше традиције, наше културе и наше вере из два основна разлога:

1. Апсолутно су нас мрзели, и Русе и Србе.
2. Морали су да оправдају не само своје реформе (присилни социјални инжењеринг), већ и терор који су спровели.

По овом механизму цар Николај Други је постао слаб имбецил, његова супруга Распућинова љубавница и немачки агент, Русија пре 1917. “затвор народа”, руско православље „ретроградно“ и „ритуално“, руски народ „шовинисти“ и руска владајућа класа, сви заједно, постали су “класни непријатељи” народа. Штавише, улога САД-а, Немачке и Велике Британије у финансирању рушења Русије била је тотално замагљена. У Србији се врло слична ствар догодила нешто касније.

Врховни суд Србије је 2015. званично рехабилитовао генерала Драгољуба „Дражу“ Михаиловића, побијајући лажно суђење које је комунистички режим организовао 1946. „Суд је утврдио да је спорна пресуда донета нелегитимним суђењем из политичких и идеолошких разлога, и , на основу закона о рехабилитацији, против одлуке се не може уложити жалба “. Иако је ово био важан први корак у одбацивању комунистичког фалсификовања историје, издајничку владу и образовни систем Србије и даље воде стари комунисти и страни наследници ватиканске/бечке школе, који су провели векове присвајајући српска достигнућа и мењајући неколико миленијума српске/словенске историје.

Личности попут цара Николаја Други или Драже Михаиловића сматрам изузетно важним, јер су то личности које ја називам “поларизаторима” – они су и омаловажавани и омражени, али и поштовани и вољени. Зашто је то важно? Јер ако одаберете праву „поларизацијску личност“, врло брзо можете установити колико ваш саговорник зна и које су његове стварне вредности. Постоји још много таквих личности, почевши чак и са самим Христом, нашим Господом. Успут, у мојој употреби „поларизацијска личност“ је вредносно неутрална. Стога би Хитлер био веома добар пример зле поларизацијске личности.

У ствари, цар Николај Други и Дража Михаиловић имају много тога заједничког, али желим да напоменем две сличности: обојица су одбила да напусте свој народ, иако је то значило сигурну смрт, а њихове убице су се толико бојале њихове морална власти да их нису само масакрирали (у случају цара Николаја са читавом породицом, укључујући децу) већ су и сакрили место где су њихова тела уништена и одбачена. Лично, чак видим и степен сличности између њих двојице, посебно у њиховим очима: испуњене су посебном тужном љубазношћу, својеврсном Христовом кротком одрицања. Обојица су знала да их неће само убити већ и клеветати пред будућим генерацијама. Једино могу да се надам да су и они знали да ће историјска истина једног дана изаћи на видело!

Зашто је то толико важно? Зато што не можете поново изградити цивилизацију на нејасним, млаким и на другачијим, ненадахнутим моделима. Чак тврдим да било која акција мора бити заснована на чврстој духовној/идеолошкој основи да би била смислена. Ово је, узгред, велика слабост тренутног англоционистичког царства: оно је пре готово деценију вероватно престало да надахњује било кога – још један сигуран знак пропадања.

Наравно, свестан сам да има много Руса који немају високо мишљење о цару Николају Другом или га још увек презиру због тога што је био површни, слаб и глуп морон, каквим га је направила совјетска пропагандна машинерија, баш као што нема сумње да постоје Срби који или не воле или презиру Дражу због титоистичке пропаганде. У већини случајева то је једноставно последица незнања. Једном када се слобода истраживања прошлости заиста обнови (као што је то случај у Русији данас), неизбежно се увек дешава да они који су били сирочад сопствене историје и културе је постепено поново откривају и потом извршавају радикалну идеолошку промену.

Јасно се сећам како је англоционистичка пропагандна машинерија описала српски народ уопште, а посебно четнике, као починиоце геноцидних убистава, која су се темељила на „етничком чишћењу“ и „геноциду“ (Срби, Хрвати и Бошњаци су исте етничке припадности; само су њихове религије различите; “Бошњак” је термин који је популаризовао амерички Стејт департмент). Многи аутори већ одавно оповргавају ову лаж, истина је већ откривена, али баш као што је то случај са Кенедијевим атентатом или 11. септембром, њих није брига за то.

Истина је да се западна цивилизација свела на државу која би се могла описати као „држава ослобођена истине“. Једноставно, за већину људи (нажалост, већини људи и даље испирају мозак) чињенице напросто нису битне. Једни ће тражити само „идеолошку удобност“, док већину осталих једноставно није брига све док се тренутне стопе потрошње могу одржати или, што је још боље, повећати. Остало је за њих, у основи, ирелевантно.

Унутар Југославије сличан процес „индуковане амнезије“ и „историјског репрограмирања“ одвијао се током Титових година, па и после. Чак и модерни српски политичари, од којих су многи корумпирани и зависе од САД-а или ЕУ, и даље понављају титоистичку пропаганду. Али дубоко у (неком) српском народу сећање на Дражу је једнако живо колико и сећање на цара Николаја Другог у (неком) руском. Ово историјско памћење није враћено нашим народима, али већ доста тог сећања излази на површину и забрињава наше „либерале“ и „демократе“ и апсолутно нервира западне медије.

Као што сам рекао, не верујем ни на секунду да ће Русија или Србија икада постати монархије (упркос томе што сам и сам монархиста). Заправо, надам се да се то никада неће догодити, јер ако се то догоди, то ће бити псеудо-монархија којом управља парламент под потпуном контролом масонских елита. Права православна монархија може постојати само у заиста православној земљи и са заиста слободном православном црквом, а не у земљи у којој је велика већина православних хришћана заиста православна само по имену, у „културном“ смислу и која православље доживљавају као националну, а не духовну појаву. У ствари, верујем да смо већ у „Крајњим временима“ у којима ће се Христова Црква смањити на „мало стадо“ које се спомиње у Јеванђељима и Апокалипси. Ово су времена у којима православна монархија не може да постоји.

Али, под претпоставком да не умремо сви у нуклеарном рату, ни будућа Русија ни Србија се не могу заснивати на вредностима, политикама и поступцима личности попут Лењина или Тита. Пре пар година написао сам есеј под називом „Косово ће бити ослобођено“ у коме сам предложио следећи мисаони експеримент:

Замислите за тренутак да се Царство из неког разлога срушило. Нема више НАТО-а и вероватно ни ЕУ. Или је можда мало НАТО-а и само мало ЕУ остало, упркос свему. Али што је још важније, нема базе Бондстил. Шта мислите шта би се догодило? Дао сам свој одговор о томе у шта верујем да би се догодило напољу, о томе како би се српска нација неизбежно поново ујединила и ослободила Косово. Данас покушавам да замислим шта би се догодило у Србији пре ослобађања Косова.

Унутра, обавезан услов за поновно рођење Србије је обнова историјске истине, а то пре свега значи враћање истине о кукавичком покољу преко 1.500.000 Срба од стране Хрвата, босанских Муслимана, Албанаца, Бугара и Мађара од стране неформалне, али не мање токсичне комбинације „правих“ нацистичких колаборациониста (Хрвата и босанских Муслимана), геноцидној политици папинства у такозваној “Независној Држави Хрватској”, акцијама комунистичких партизана, типичним британским издајама, активној подршци Совјетског Савеза и потпуној равнодушности САД-а и егоцентричних нација западних земаља.

Док се један геноцид из Другог светског рата експлоатише и пропагира, геноцид над српским народом је скривен. Др Гидеон Грајф, најистакнутији израелски стручњак за Аушвиц, чија недавно објављена књига Јасеновац, Аушвиц Балкана, детаљно говори о убиствима више од 800.000 Срба у логору смрти Јасеновац. Према др Грајфу, у Јасеновцу, једном од многих ватиканских логора смрти, у нацистичкој луткарској држави Хрватској постојало је „57 различитих начина убијања жртава“. „Сигуран сам да их толико није било у Аушвицу. То је светски рекорд. У историји човечанства није постојало тако нешто “, рекао је, додавши да не треба сумњати у број (укупних) жртава и подсећајући да је истрага заједничке хрватско-српске комисије показала да је тај број био 1,4 милиона.

Ово враћање истине неизбежно ће морати да укључује и убиства десетине хиљада српских интелектуалаца, православних свештеника, четника и њихових породица, по завршетку Другог светског рата од стране Титових комуниста. Надаље, све земље, јавни субјекти и личности које су управљале тим злочинима мораће да буду кажњене. Не Нирнбершким процесима, већ суђењем у “историјском суду” у ком ће историчари бити адвокати који ће бранити и процесуирати, а наш народ порота.

Једноставно речено, овде ћу користити метафору Александра Солжењицина, однос руске цивилизације према бољшевичкој држави и однос српске цивилизације према титоистичкој држави је исти онај који се може уочити између здравог тела и злоћудног тумора: да, они дефинитивно деле много заједничког ДНК, али они такође имају довољно разлике да би потоњи био смртна претња првом. Даље, баш као и са злоћудним тумором, изузетно је тешко потпуно искоренити тумор без утицаја на здрава ткива. Солжењицин је додао да ће, према његовом мишљењу, руском народу требати око два века да се потпуно излечи од ефекта бољшевизма.

Дакле, не треба радити оно што су радили комунисти, једноставно избрисати нашу прошлост и створити другу. Било је сјајних јунака и изузетних људи који су живели у нашој комунистичкој прошлости, а и велики подухвати су остварени на бројним пољима током тих година. Реч је о враћању историјске истине, нечему што би сваки поштен човек требало да подржи, па чак и да учествује. Иначе ће наши људи изгледати као затвореници ослобођени из концентрационог логора, али који и даље носе затворску одећу коју су им дали (сада већ бивши) мучитељи.

Истина је да је Русија од 2000. године успела да оствари заиста невероватан препород, посебно у светлу правог рата англоциониста против Руса (чак иако је овај рат тренутно око 80 одсто информативни, 15 одсто економски и само пет одсто кинетички). Србија је у много лошијој ситуацији, на неки начин готово лошој као Русија деведесетих. Уверен сам да ће се „српски Путин“ појавити, очигледно „ниоткуда“ и да ће се српски народ окупити око њега, онако као што су се Руси окупили око Путина. Коначно, када дође време да се српска нација дигне и ослободи, сигуран сам да ће недавни примери Руса, који се боре за Србију у Босни и Срба који се боре за Русију на Донбасу, надахнути не само добровољце, већ и онога ко буде седео у Кремљу.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Филип Краинчанић

 

Извор thesaker.is, 11. октобар 2019./webtribune.rs, 12. октобар 2019.