З. Миливојевић: Косовски дијалог и офанзива Беле куће

Ако нова влада у Приштини укине таксе, а САД ће се за то побринути, Србији преостаје политичка доследност и улазак у нови дијалог

После избора на КиМ отвара се кључно питање – наставак дијалога Београд–Приштина. Изборни резултат одговара. Победиле су групације које су за дијалог, а одстрањене оне које оспоравају процес (Харадинај) и компромитују политички контекст (хипотека ОВК и сл.). Наиме, проценом садашње екипе америчког председника Доналда Трампа да у расплету косовског чвора треба препознати и сопствени интерес и одлуком Беле куће пред саме изборе да преко специјалног изасланика преузме водећу улогу у покушају да се чвор расплете , учинили су, без сумње, оно што је било потребно да се за то створе услови утицајем на изборни процес и његов резултат, што се и догодило.

Вашингтон је очигледно очекивао овакав постизборни расплет и већ делује. Специјални изасланик Ричард Гренел одмах стартује посетом Београду и Приштини, док је лидер победничког Самоопредељења, дан после објављених резултата, већ представио свој план за дијалог америчком амбасадору у Приштини. У саопштењу Стејт департмента САД изражава се радост због „прилике за сарадњу с новом владом која ће бити за дијалог” уз очекивање да се ново руководство „одмах упусти” у разговоре. Видљиво је из ових реакција и наредних потеза да САД не остављају никакву сумњу да ће победничка гарнитура формирати владу која би као прву меру укинула таксе и испунила услов за учешће Србије у дијалогу.

У целом овом контексту није случајна и одлука Чилеа у последњем тренутку да на скупштину Интерпола (15–18. октобра) позове „Косово”.

Дакле што се тиче САД, наставак дијалога и његово убрзавање неумитно следе, јер ова администрација последњим потезима исказује одлучност да на том циљу истраје. Платформа је дефинисана писмом председника Трампа из децембра 2018, ставом ове администрације да је расплет око КиМ од интереса за САД и да се до решења може доћи преговорима две стране који треба да доведу до међусобног признања. Промовисана је именовањем специјалног изасланика Беле куће са циљем да се процес под руководством САД успешно оконча („мировним”) споразумом још у мандату ове администрације.

Америчка страна, сва је прилика, директно ће диктирати садржај, темпо и тајминг будућих преговора при чему се стратешки циљеви Беле куће могу назрети као: потврда супрематије САД у решавању једног међународног питања са елементима глобалног значаја; отварање простора за ширење НАТО и додатно сузбијање утицаја Русије (и Кине); значајан корак у процесу потпуног укључења овог простора у западну сферу утицаја и пуну реализацију евроатлантског пројекта; а на основу свега и укњижење позитивног предизборног поена.

Покушаји Европске уније да стави до знања да је питање дијалога у њеној надлежности преко изјава портпаролке Маје Коцијанчич изгледа да не утичу претерано на офанзиван наступ администрације САД кога управо региструјемо. ЕУ је још без институција у пуном капацитету, без дефинисане обједињене генералне стратегије на унутрашњем и спољном плану, пред деликатним расплетом око брегзита. Мада значај питања и интерес ЕУ најбоље осликава сведочење пред Европским парламентом кандидата за високог представника Жозепа Борела који расплет око КиМ ставља у приоритете свог будућег наступа на спољнополитичком плану („прво ћу посетити Приштину”), то неће утицати на већ покренут механизам директног деловања америчке администрације. Тим пре зато што се потврђује доминантан утицај САД на политичке елите у Приштини које ће евидентно следити циљна постављања и динамику Вашингтона.

Међутим, никако се не сме запоставити глобални мултиполарни контекст, улога других релевантних фактора на челу са Русијом о чему сведочи континуитет порука о значају Резолуције 1244 и др, чињеница да статус КиМ директно зависи од одлука/верификација на нивоу Савета безбедности Уједињених нација. Најбоља потврда управо је сведочење Борела који је неумољиво подсетио да без признања „Кине, Индије и Русије” Косово не може бити држава, тим пре јер уверљива групација важних држава у Азији, Африци, Јужној Америци, па и Европи, на челу са поменутим, остаје чврсто на принципијелној позицији међународног права и непризнавања државе „Косово”.

Ако нова влада у Приштини укине таксе, а САД ће се очигледно за то побринути, Србији преостаје политичка доследност и улазак у нови дијалог. Стари/нови формат пре свега подразумева директно и активно деловање САД. Основ платформе не може да подразумева признање. У том смислу генерално сви ставови и аргументи у оспоравању самопроглашене државности „Косова” који имају државну и националну подлогу, који су давали и дају резултат и који су снажили позицију Србије и компромитовали политику и приступ Приштине, остају валидни и нема разлога да их Београд и даље не истиче и користи.

То исто важи и за даљу афирмацију ставова и аргумената који произилазе из подршке Србије од релевантних субјеката на ширем међународном плану. Дакле, пред Србијом је после избора на КиМ деликатан период и није случајно што до краја године предстоји и нови већ најављен сусрет председника Вучића и Путина.

 

Аутор Зоран Миливојевић

 

Извор Политика, 15. октобар 2019.