Филип Давид: Хандке је морална нула

„Тешко је у овом тренутку одвојити писца Хандкеа, од његовог моралног лика који је, ето, да кажем у једној реченици, нула!“, рекао је он

Јуче се навршило тачно 30 година од како је у Паризу умро један од највећих и најистакнутијих југословенских писаца Данило Киш. Његове пророчанске оцјене о национализму, примјера ради, и данас се цитирају у медијима, а дјела овог књижевног великана су, наравно, изузетно актуелна.

Како је записао Марк Томпсон, Киш је био далеко најистакнутији аутор који се појавио у Титовој Федерацији, а можда и једини који је успио „побјећи брзини“ гравитације локалних проблема и обичаја. Мало је, додаје Томпсон, Кишових радова објављено, али њих четири или пет су толико добри да су „довољни да га назовемо великим“.

Филип Давид је „четврти из квартета“ што га још сачињавају управо Данило Киш, Мирко Ковач и Борислав Пекић, „моћних, стилски и интелектуално изражајних, али и врло различитих прозаиста“. Давид каже да се слаже са тврдњом да живимо у времену Кишових латералних пророчанстава.

У интервјуу за Радиосарајево.ба овај књижевник, есејиста и драматург, један од оснивача противмилошевићевског Београдског круга 1990. године и велики борац против национализма говори о пријатељу Кишу, његовим дјелима, Европи данас, Нобеловој награди коју је добио Петер Хандке, човјек који је славио управо Слободана Милошевића, оног истог против којег су управо београдски писци дизали свој глас и деведесетих.

Јуче се навршила годишњица смрти великог писца Данила Киша. Чини се да је његово дјело данас актуелније него икада?
Данило је још 1974. године у својој Поетици рекао неколико реченица о национализму које су важне не само данас већ за сва времена, оно што је суштина национализма. Он је казао да је национализам „појединачна и колективна параноја“, да је „национализам идеологија баналности и зла, тоталитарна идеологија“. У тих неколико реченица садржано је све оно што национализам значи и што је представљао на овим нашим подручјима деведесетих година.

Ту се нема шта додати, нити одузети… Те реченице су актуелне и данас као што је актуелно и његово укупно књижевно дјело које, како вријеме пролази, све више добија на значају и на поштовању.

Колико данашња Европа потврђује све оно што је Киш писао?
Тренутно се може рећи да је читав свијет у некој врсти хаоса. Видимо сукобе на Блиском истоку, сукобе унутар Европе, Трамп у Америци… Све се мало окренуло наглавачке и као да се понавља атмосфера уочи великих свјетских ратова. Не дај Боже, наравно. Али, многи теоретичари, историчари, заправо говоре да се околности које су довеле до тих великих сукоба, катастрофа, ево у овом тренутку на одређен начин понављају.

С тим да је опасност још већа јер постоје многа оружја која могу у трен ока читав свијет уништити. Надајмо се да се то неће остварити. Али не живимо у неком Бог зна каквом сретном тренутку историје.

Ових дана врло је актуелно питање додјеле Нобелове награде контроверзном Петеру Хандкеу. Како на то гледате?
Одлуке које је Нобелов комитет доносио посљедњих десетак година изазивале су доста контаверзи. То важи и за ову одлуку. Не може се додјела Нобелове награде Хандкеу одвојити од његовог политичког дјеловања, од његових изјава и оног што је подржавао.

А знамо шта је подржавао. Долазио је овдје у Београд. Дошао је у Пожаревац на сахрану Милошевића. Подржавао је Милошевића, друговао са Караџићем. То је човјек који није имало, да благо кажем, слуха за оно што се дешавало на подручју бивше Југославије, у трагичним данима распада. О злочинима готово ништа није рекао.

Тешко је у овом тренутку одвојити писца Хандкеа, ма колико га неко поштовао одвојити и говорио да је сјајан писац, од његовог моралног лика који је, ето, да кажем у једној реченици, нула! Ја сам међу оним писцима који мисле да су та Нобелова награда и сама додјела награде – политички чин. Сада се из мени нејасних разлога подржава неко коме не може служити на част оно што је говорио и писао. Посебно онај памфлет Правда за Србију.

Колико је страшно да једна таква особа у Европи данас добије једну такву награду. Какву то поруку шаље?
Заиста је свијет у моралном, у етичком смислу, заправо, у једној потпуној конфузији и хаосу. И онда се у таквој једној ситуацији догађају и овакве ствари, да неко попут Хандкеа добије ту награду.  Можда заслужује као писац, али његов морални лик је такав да под потпуну сјенку ставља све оно што је написао.

Сјетимо се. Било је у историји таквих случајева. Нобелову награду је, рецимо, добио норвешки писац Кнут Хамсун, који је подржавао нацизам, хвалио Хитлера… Али послије тога су њега Норвежани ставили у азил, у лудницу да га не би оштром казном казнили. Подразумијева се да Нобелова награда носи и тај морални значај и утицај који може на писце и друге људе у свијету.

 

Аутор Фарук Веле

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор radiosarajevo.ba, 16. октобар 2019.