Како је Турска успела оно што Русија и Иран нису могли?

Повлачењем америчких снага са севера Сирије, Турска је постигла нешто што су Русија и Иран желели све време, али нису могли да остваре

Сценарио око којег су месецима – често у четири ока – текли поверљиви преговори ван очију јавности између турског и руског лидера, а који је везан за ситуацију на североистоку Сирије, улази у кључну фазу имплементације на терену кроз споразум Курда и Асадовог режима.

Пред нама је сложен сценарио у којем с једне стране турска војска и јединице сиријске опозиције лојалне Анкари немилосрдно настављају своју офанзиву ка југу, заузимајући све већу контролу над сиријским пограничним регионима, насељеним Курдима. Према тврдњама турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, „ослобођено“ је 1000 квадратних километара територије, која се претходно налазила под курдском контролом.

С друге стране, настављајући даље према договору са Курдима, прве колоне сиријских владиних снага прешле су на север земље, према турској граници. На први поглед рекло би се да Дамаск провоцира турску офанзиву – што и треба да ради – и да би могло доћи до конфликта. Међутим, ситуација у Сирији скоро да никада није онаква каквом се чини на први поглед.

РУСКИ ФАКТОР
Сукоб између турских и сиријских снага једноставно не долази у обзир. Ова игра се игра по другим правилима. Турско Министарство одбране је саопштењем од понедељка обелоданило да су начелник Генералштаба Оружаних снага Турске Јашар Гулер и његов руски колега Валериј Герасимов водили телефонске разговоре у којима је било речи о „безбедносној ситуацији у Сирији и недавном развоју дешавања“.

Јавност је остала ускраћена за више детаља разговора, али из онога што се зна проистиче слика да је Русија предложила, а Турска се са тиме сложила, да руске трупе убудуће патролирају севером Сирије између турских и сиријских снага, након повлачења америчке војске с тих простора.

У складу са тим, руско Министарство одбране изнело је у јавност да је њена војна полиција почела вршити патроле у курдском граду Манбиџу, уз сиријско-турску границу, уз међусобну кооперацију са локалним турским властима. Руске трупе ушле су у понедељак у град Манбиџ, заједно са снагама сиријске владе.

В

Председници Русије и Турске Владимир Путин и Реџеп Ердоган купују сладолед након билатералног састанка у Москви, 27. август 2019.

Оно што је још важније јесте да ће се уз руско посредство Анкара и Дамаск пре договорити о подели контроле над зонама у северној Сирији. Што ће рећи да се ствари у великој мери одвијају у правцу решења предвиђеног договором из Адане, 1998. године (који се тицао курдског питања), између Турске и Сирије. Наиме, тим споразумом предвиђено је да ће безбедност сиријско-турске границе бити билатерално питање Анкаре и Дамаска.

У оваквој ситуацији, суштинска намера Турске јесте да спречи стварање суседног ентитета „Курдистан“ на својим границама. Такозвана „зона безбедности“ има за циљ да осујети америчке планове за стварањем Курдистана на сиријској територији, слично ономе што су САД успеле да направе у Ираку, за време владавине Садама Хусеина. Отуда је могуће да се становишта Анкаре и Дамаска подударају на овом питању (и Техеран такође има заједничке интересе са своја два суседа, у том погледу).

Заиста, за Дамаск је ово изненадни бинго, утолико пре што му „прорачунато повлачење“ (како је Пентагон то назвао) – или прецизније, неминовни излазак америчких трупа из северних делова Сирије изазван турским упадом – омогућава да поврати делове североисточних региона, нарочито оне добро опскрбљене водом и нафтним резервама. То су региони које је претходно америчка војска прогласила својом ексклузивном зоном.

За председника Башара ел Асада ово је велики корак напред ка испуњавању његовог завета да поврати контролу над целом Сиријом. (Погледајте чланак Јуро њуза – Дамаск делује јачи него икад: шта је следеће у Сирији сада када су Курди удружили снаге са Асадом?) Што се тиче Курда, они немају другог излаза него да направе договор са Дамаском. Они једноставно нису дорасли изразито професионалној турској војсци.

Очито да су упад турске војске и офанзива против Курда учинили да трајно америчко присуство у северној Сирији постане неодрживо и неоправдано, те је Русија искористила дату ситуацију да посредује у споразуму између Дамаска и Курда. Успевши у томе, Руси су постигли договор и са Турцима. И зато не чуди што Ердоган не хаје за споразум који су начинили Курди и Дамаск. Он је једноставно игнорисао кретања сиријских трупа у близини турске границе, имајући на уму уверавања која је добио од Владимира Путина.

СВРШЕН ЧИН
У коначној анализи, Американци плаћају велику цену за то што били неодлучни – држали су Турску у неизвесности протеклих година, док су истовремено систематски радили на припремању плодног тла за стварање независног Курдистана на њеним границама, наоружавајући и обучавајући курдске милиције са циљем да прерасту у редовну војску.

Ердоган је Американцима дао дугачак конопац да се обесе. Када је наредио покрет своје армије, преко ноћи је изашла на видело противуречност америчке политике – стратегија да се балканизује Сирија и свргне Асад; фаустовска нагодба са терористичком групом која је мучила америчког НАТО савезника; и геополитичка агенда да се ослаби спона Ирана са Сиријом и Левантом.

Довољно је рећи да је повлачењем америчких снага са севера Сирије Турска постигла нешто што су Русија и Иран (и Дамаск) желели све време, али нису били у стању да остваре. Од овог тренутка, Русија и Иран ће вршити притисак на Анкару да постигне помирење са Дамаском.

Сједињене Државе су са закашњењем увиделе да је Турска по кратком поступку окончала своје осмогодишње напоре да свргне Асадов режим у Сирији. Заједљива реакција Доналда Трампа и америчког министра одбране Марк Еспера (овде и овде) говори сама за себе.

Али америчка претња санкцијама неће обесхрабрити Ердогана, јер је авет Курдистана која се надвила над турском границом претња по њен суверенитет и територијални интегритет, а када је национална безбедност угрожена, нема места компромисима. Узгред, јавно мњење у Турској је у великој мери наклоњено Ердогану.

Турска је имала необично много стрпљења према Америци, у нади да ће се доцније САД одрећи сарадње са курдском милицијом кад се заврши борба против ИСИС-а. Одговорност за губитак поверења између Турске и САД не лежи толико на Трампу, колико на Пентагону. Као и у случају бројних других спољнополитичких питања, Вашингтон је имао две политике за Сирију – једну Трампову и другу Стејт департмента и војних структура.

Шеф Пентагона Марк Еспер (лево) и председник САД Доналд Трамп (десно), 25. јул 2019.

САД по међународном закону немају одрешене руке да трајно стационирају војску у Сирији, и када је Трамп први пут најавио повлачење трупа, тада га је требало и спровести. Уместо тога, Пентагон је радио на подривању Трампове одлуке, обезвредио је и на крају потпуно игнорисао.

Ердоган зна да ће се САД жалити на сва звона, али ће се временом навићи на „нову нормалност“ у Сирији. Ни Европа неће имати алиби, јер Руси никада неће дозволити да ИСИС узе маха у Сирији. Трамп је наводно овластио потпредседника САД Мајка Пенса да отпутује у Турску у потрази за „споразумном нагодбом“ – шта год то значило сада када их је Ердоган ставио пред свршен чин (у међувремену је објављено да су Пенс и Помпео са Ердоганом договорили да операције Турске војске буду обустављене на пет дана; прим. НС).

 

Превео Лука Угрица

 

Извор Indian Punchline