Олако обећана брзина

Гренел је поручио да „две стране морају да раде блиско и брзо, гледајући према будућности“. Али, да ли се Американцима заиста жури?

Прошло је, ево, недељу дана откако је српски председник Александар Вучић разговарао са специјалним америчким изаслаником за преговоре Београда и Приштине Ричардом Гренелом, и дан мање од тих недељу дана откако је рекао да му је потребно време да промисли о том разговору како би јавност упознао с његовим детаљима, а никаквих детаља још нема. Па ипак, у међувремену је изговорено довољно да – под условом да је то што је изговорено истина, макар и само делимична истина – можемо да наслутимо у каквој се ситуацији у овом тренутку налазимо. У најкраћем, ситуација можда и јесте тешка као што тврде Вучићеви сарадници, али је зато избор који је пред нама лак утолико што је сасвим поједностављен…

ГРЕНЕЛОВА МИСИЈА
Америчка амбасада у Немачкој, у којој Гренел иначе столује као тамошњи амбасадор САД, саопштила је после његових прошлонедељних састанака у Приштини па у Београду да се он састао са читавом политичком елитом с овог простора – од Хашима Тачија, Аљбина Куртија, Исе Мустафе, Кадрија Весељија и Рамуша Харадинаја у Приштини до Александра Вучића и премијерке Ане Брнабић у Београду – да је с њима разговарао о економском развоју, пословима за младе и сличним трицама које лепо звуче али ништа не значе, и – једина опаска заправо вредна икакве пажње – да им је поручио да „две стране морају да раде блиско и брзо, гледајући према будућности“.

Шта то конкретно (треба да) значи, остаје нејасно јер нема наговештаја да је Гренел, било нама било онима у Приштини, понудио икакву нову или барем епохалну идеју за убрзавање замрлог процеса дијалога каква се досад није нашла на столу. Што ће рећи да жеља за брзином, коју је исказао у саопштењу своје амбасаде, има све услове да остане управо то, само пука жеља и ништа више од тога. Ово тим пре што, у једначини каква је сада постављена, недостају два фактора без којих се очигледно не може. То су Русија и Кина и њихово право вета у Савету безбедности, преко кога самопроглашено Косово једноставно не може да постане пуноправна чланица Уједињених нација. И то је Америци јасно таман колико и свима другима.

А када је о брзини реч, још једна околност на коју смо указали на страницама Печата у нашем прошлом броју поводом нечим изазване изборне победе Аљбина Куртија и његовог „Самоопредељења“. Подсећања ради, изборне бројке показују да је досадашња владајућа коалиција Хашима Тачија (Кадрија Весељија), Рамуша Харадинаја и Фатмира Љимаја сад освојила 50 хиљада гласова више него пре две године, али је њихов излазак у три различите колоне, захваљујући чему је Курти и избио на прво место по броју освојених гласова иако није освојио много више гласова него 2017, лидера „Самоопредељења“ довео у прилику да формира нову владу у Приштини. Зашто је то битно? Зато што нас логична претпоставка, да су Американци натерали челнике ОВК коалиције да на изборе сад изађу одвојено уместо заједно као 2017 – ово насупрот елементарном инстинкту за политичко преживљавање који је морао да буде снажнији од свих њихових несугласица, њихове крваве несугласице уосталом трају још од 1999. када су загосподарили нашим Косметом – доводи до следеће претпоставке. А она каже да се свем том предизборном инжењерингу прибегло управо с намером да се Курти доведе у Харадинајеву премијерску канцеларију.

Аљбин Курти, лидер покрета Самоопредељење

Аљбин Курти, лидер покрета Самоопредељење

Имајући пак у виду да је Курти још мање расположен за било какву идеју компромиса с Београдом него што је то Харадинај (ако је то икако могуће), и да је приде додатно ослабљена позиција Тачија који је према некаквом прагматичном договору изгледа био мање гадљив него ова двојица, не може се избећи – признајемо, екстравагантна – помисао да се, ма шта нам саопштавао Гренел посредством своје амбасаде, Американцима заправо уопште не жури као што се у цитираном саопштењу тврди.

Или су, насупрот свему овоме, Куртија одабрали косметским Албанцима из уверења да он, управо због своје репутације, може Србији да да оно што његови опоненти нису смели ни да помисле? Отприлике по моделу по коме је Први бриселски споразум на дневни ред дошао тек после промене власти у Србији.

ОРДЕН СВЕТОГ САВЕ
Елем, журило се Американцима или не – а својим поступцима они тек треба да нас увере да би заиста да пожуре с решењем косметског проблема који су сами закували – сва је прилика да је на онај састанак с Вучићем Гренел донео само понуду да (им) дамо све у замену за ништа, за коју би, и он и они који су нам га овамо послали, унапред морали да знају да не може да буде прихваћена. Јер рекао је Вучић дан после сусрета с Гренелом, „нико нам не нуди поделу, нико нам не нуди ништа. Неће да нам дају ништа“.

Да се Американцима жури као што тврде, Вучићу би ваљда понудили нешто што је он могао да назове компромисом. Овако пак нешто, дакле, ништа, не може да прихвати ниједан политичар у Србији. А најмање председник државе који је од патријарха српског управо добио Орден Светог Саве поводом осам векова аутокефалности наше цркве.

Премда је исправније приметити да је ово високо одликовање, у метафоричком смислу а Косово је ионако наша највећа метафора, Вучићу, заправо, позајмљено. Као вересија, обавеза коју мора да испуни. Јер, поручио је патријарх Иринеј, као да је желео да га опомене и обавеже, сасвим субверзивно ако би власт заиста била склона да прихвати неки делић Косова у замену за признање остатка: „Оно што се силом узме, то се врати, али оно што се поклони, то се никада не врати! Не смемо поклонити ни педаљ наше земље… Чињеница је да судбина Косова у највећој мери зависи од нас. Зато га молим да у будућности чини оно што чини данас. Прихватамо компромис и договор, али поклон – не.“

Патријарх Иринеј одликује Александра Вучића Орденом Светог Саве, Београд, 08. октобар 2019. (Фото: Танјуг/Димитрије Голл)

Патријарх Иринеј одликује Александра Вучића Орденом Светог Саве, Београд, 08. октобар 2019. (Фото: Танјуг/Димитрије Голл)

И то је, у овим зачудним временима пуним велеобрта, и најмудрија државотворна стратегија коју је могуће осмислити. Не само зато што другачијег избора заправо и немамо, почев од тога што нам нико ништа и не нуди а ми смо Резолуцијом 1244 и Уставом Србије ионако већ дали све што можемо, него и зато што не можемо ни да претпоставимо шта сутра може да нам донесе.

Уосталом, ено нам Сирије да о њој промислимо и из нашег угла. Повлачењем из (највећег дела) ове земље, буквално до јуче и буквално незамисливим, Америка није само признала свој пораз у Сирији већ је тиме и њу и добар део Блиског истока препустила својим ривалима и њиховом утицају. При чему не треба ни напомињати колико је – немерљиво – тај део света за Америку и њену империју битнији од Балкана. Па, ако су могли оданде… Према томе, нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може. Јер је и то почело да се догађа, па зашто не би и нама? А на нама је само да то и заслужимо.

ПOБЕДА У ИНТЕРПОЛУ
Самопроглашено Косово доживело је још један пораз на међународној сцени. Поново је пропао покушај власти у Приштини да своју државолику творевину уведу у пуноправно чланство у Интерполу. „Велика победа Србије и међународног права! Захваљујући огромном раду делегације Републике Србије, апликација такозваног Косова је повучена непосредно пред почетак Генералне скупштине Интерпола у Сантјагу!“, поручио је из Чилеа преко свог твитер налога министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић.

Како преносе овдашњи медији позивајући се на незваничне изворе, приштинске власти свој су захтев за учлањење у међународну полицијску организацију повукле свега сат пре почетка седнице Генералне скупштине Интерпола, након што им је постало јасно да њихов захтев неће проћи. С друге стране, одлазећи премијер „Косова“ Рамуш Харадинај је, како преносе медији из наше јужне покрајине, у писму чланицама Интерпола своје повлачење оправдао изборима: „Имајући у виду да су на Косову 6. октобра организовани избори за парламент, љубазно вас молим да захтев за нашу апликацију за чланство буде одложен до следећег заседања Генералне скупштине Интерпола.“

Сва је прилика, ипак, да је овим писмом Харадинај само покушао да ублажи бруку, јер да су косовски избори заиста били разлог за одустајање кандидатуре, Приштина би то учинила и много раније а не тек сада, након што је постало извесно да неће проћи. Нити би се делегација из наше јужне покрајине, на волшебан начин, уопште и нашла у Сантјагу. Јер, изјавио је Танјугу председник чилеанског парламента Иван Флорес Гарсија, његова држава приштинским властима уопште и није послала позивницу за учешће на годишњој скупштини светске полицијске организације.

Седница 88. Генералне скупштине Интерпола, Сантјаго, 15. октобар 2019. (Фото: Министарство унутрашњих послова)

Седница 88. Генералне скупштине Интерпола, Сантјаго, 15. октобар 2019. (Фото: Министарство унутрашњих послова)

„Чиле остаје при ставу о подршци територијалном интегритету и Србију видимо као јединствену земљу“, рекао је Гарсија и нагласио да се његова земља „придржава међународног права и Резолуције 1244 СБ УН“: „Косову није упућен позив из Чилеа, јер је Чиле увек водио кохерентну политику. Не знам, просто, на који начин делегација Косова присуствује Генералној скупштини.“

Ово је, иначе, био четврти неуспели покушај самозваног Косова да се учлани у Интерпол. Прошле године, у Дубаију где су се увукли на мала врата и кршењем усаглашених процедура, њихов захтев за учлањење одбачен је у оба круга гласања.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Зоран Жестић

 

Извор Печат