С. Антонић: Две цркнуте мачке и Хандке

Имати тако умног човека уз себе (Хандкеа) велика је ствар. А на супротној страни налазе се ликови с две мртве мачке у замрзивачу

У Вигемарковом замрзивачу пронађене су две мртве мачке. Вигемарк је био амбасадор ЕУ у БиХ (2015-2019). У септембру му је истекао мандат, па се овај харвардски ђак и дипломата од каријере вратио у Шведску. Иза њега је у резиденцији остао замрзивач с мачкама. Вигемарк је причу о цркнутим мачкама демантовао. „То је потпуна глупост“, рекао је. „Имао сам две мачке и понео сам их са собом“.

Међутим, девет месеци пре, Вигемарк је дао интервју у ком се похвалио да воли мачке. Има их две, по имену Рајси (Ricey) и Кири (Kyrie). Али, има још две мачке, које је његов син покупио са сарајевских улица. „Амбасадорова је жеља да ове две мачке“, стајало је у интервјуу, „када на крају свог мандата буде одлазио из Сарајева, поклони нашим читатељима“.

Сарајевска јавност претпоставља да су управо те две мачке завршиле у замрзивачу. Употребљене су и речи: „ЕУ покушала да заташка“, „требало да понесе и замрзивач“, „морбидно“ и „да сакрије своју перверзију“. Не знам какве врсте перверзије су могуће са смрзнутим мачкама. Знам да је једна Американка држала стотинак мачака у замрзивачу „јер није имала срца да се одвоји од њих“. Такође, из основношколске лектире сећам се чему служе цркнуте мачке.

У Тому Сојеру, наиме, описује се како главни јунак и Хаклбери Фин носе угинулу мачку на гробље. „Узмеш мачку и одеш на гробље“, објашњава Хаклбери, „мало пре поноћи, а на дан кад је тамо покопан неки зао човек. У поноћ ће доћи ђаво да га носи у пакао, па кад дохвати оног чову, бациш за њим мачку и кажеш: ‘Ђаво на мртвака, мачка на ђавола, брадавице на мачку, а на мени – ништа!’ То ће ти очистити сваку брадавицу“ (овде, стр. 62-63). Питам се – да Ларс-Гунар Вигемарк, случајно, није имао брадавице? Како год било, догађај са замрзивачем нанео је додатну штету угледу међународних представника у БиХ, поготово оних из ЕУ.

Треба се подсетити да је БиХ „зависна конфедерација“ (овде, стр. 176), „настала не вољом сопственог становништва, већ на основу међународних уговора“ (исто, 177), а којом управља – као „највиши политички ауторитет“ (исто) – страни дипломата из ЕУ („Високи представник УН за БиХ“). Тај „највиши политички ауторитет“ није биран у БиХ. Њега поставља СБ УН, без ограничења мандата. Садашњи „Високи представник“ именован је пре десет година. А докле ће ту остати – то нико не зна. Насупрот тако постављеног „гувернера“, пак, стоје демократски изабране институције и представници Републике Српске. Они заиста имају демократску легитимност и пуни демократски капацитет. Све супротно ауторитарном протектору.

Некада је „гувернер“ био свемоћан. Вестендорп је, у своје време (1997-1999), самовољно прописао изглед заставе, грба, валуте, регистарских таблица и главних докумената у БиХ. Сменио је 16 функционера, укључив и председника Републике Српске, и прогласио тридесетак нових закона у РС и ФБиХ. Педи Ешдаун (2002-2006), у чијем је апарату радило осамсто чиновника, само у једном дану (1. јула 2004) посмењивао је преко стотину бх. политичара, од којих 85 из СДС, укључив и председника скупштине РС (овде, стр. 210-211). Међутим, ЕУ је тада у БиХ имала 60.000 војника. Данас их има тек 1.600. Односи су се променили.

„Прошла су времена када је међународна заједница прописивала решења у БиХ“, признао је недавно и садашњи гувернер, Валентин Ицко. „Бонска овлашћења користио сам врло, врло мало“, додао је. „Годинама нисам уопште, а последњих пет, шест, само уз сагласност Савета за спровођење мира“.

Но, званичници РС доводе у питање легитимност Савета за спровођење мира и Бонска овлашћења. Они тврде да је Савет „самоорганизовано тело, које није предвиђено ни Дејтонским споразумом, нити било којом релевантном резолуцијом Савета безбедности УН“. „Бонска овлашћења нису базирана на праву, а користио их је високи представник да промијени политички систем у БиХ. На сједници Скупштине РС, крајем октобра, одбацићемо такву праксу и сама Бонска овлашћења“. Како год било, остаје увид да је БиХ и даље фактички протекторат.

Независност државне власти“, стоји у класичном уџбенику Радомира Лукића, „значи да је дотична државна власт слободна у доношењу својих одлука од сваког страног мешања – да није обавезна да слуша заповести било које стране власти. Пошто правна обавеза не може да постоји без физичке моћи, то другим речима значи да је она најјача на својој територији, да је други државни апарат принуде не потчињава себи“ (овде, стр. 35).

У БиХ до сада очигледно није било тако. Али, с 1.600 војника ЕУ више ни не може да оствари ранији утицај. Зато Цвијановићева каже да је „задовољна ако Високи представник каже да су прошла времена наметања решења“. Али, додаје, да „на европском путу БиХ више не може бити ни Високог представника – јер је време интервенционизма давно иза нас“. Очигледно да је све теже да БиХ буде „демократија без народа“. Међутим, будимо реални: тешко да ће, барем у догледно време, функција Високог представника бити укинута. Јер, то би подразумевало ревизију Дејтона, за шта је потребна претходна општа сагласност, не само у БиХ већ и у међународним структурама. А она је, засада, веома далеко.

Но добро је што се функција „протектора“ у свету живота (Lebenswelt) сама од себе гаси, а поготово је добро што су тога свесни како „гувернер“, тако и ЕУ администрација. И саме ЕУ и САД опхрване су сопственим невољама (попут бризлаза и трампотреса), па се слабљење функције Високог представника чини као неповратан процес.

Дa ствари иду у добром правцу, те да само ваља бити стрпљив, показује и Нобелова награда за Хандкеа. Томе се нико није надао. Симболични значај те награде за српску ствар осетили су, одмах, наши традиционални „пријатељи“. Њих је ухватила права ђавоимана хистерија:

Реуф Бајровић: „Хандке је добио Нобелову награду због своје исламофобије“, „…као један од ретких који је препознао да Милошевић поново прави Европу хришћанском и великом“. „Сан Су Ћи, Хандке, Андрић… Изгледа да је Нобелову награду лакше добити ако се ваш рад римује с геноцидом над муслиманима. Немогуће је преувеличавати бесрамност ове одлуке“.

Хашим Тачи: „Геноцид у Босни и на Косову имао је починиоце. Хандке је одлучио да подржи и брани управо њих. Одлука Нобеловог комитета нанела је огроман бол небројеним жртвама“.

Фљора Читаку: „Нобелов комитет је одлучио да награди пропагатора етничке мржње и насиља. Нешто је пошло наопако“.

Един Хајдарпашић: „Разлика између Хандкеовог `дела` и његове `политике` је, да се технички изразим, срање. Одложио је друге пројекте како би објавио и промовисао дела која су заправо одбрана и оправдање српског национализма“.

Петрит Селими: „Хоће ли Нобелов комитет објавити приручник о томе који геноцид се може порећи, а који не? Било би корисно“.

Теута Скендери: „Ове године одлука Нобеловог комитета доказала је да писац по имену Исмаил (Кадаре – С. А) заправо никад није ни имао шансу“.

Ед Вулијами (у Гардијану): „Хандке негира постојање концентрационих логора у БиХ 1992. Он је апологета геноцида извшеног у срцу Европе“.

Оливер Кам (уредник Тајмса): „Нобелов комитет је направио срамотан избор добитника награде за књижевност. Никада у својој историји Комитет није направио тако изопачен избор. Награда Хандкеу је срамотна одлука која ће заувек да обележи Нобелову фондацију. Хандке је истакнути апологета најгорег режима у Европи после 1945. године“.

Флоријан Бибер: „Хандке може да обеси Нобелову награду поред Његошевог ордена првог реда, којим га је, 2008. године, одликовао Милорад Додик“.

Михаел Мартенс: „Савет младом писцу: Почни да негираш ратне злочине у Сирији, посети Асада, опиши га као скромног човека ког прогони зла јавност, прекри све то својим песничким сликама о бојама сиријских јабука… И тако ћеш за двадесет година добити Нобела за књижевност“.

Лора Силбер: „Погледајте овај снимак (на сахрани Милошевића – С. А) – Хандке жали за човеком који се сматра најодговорнијим за насилни распад Југославије“.

Ерик Горди: „Никада није Хандке `дао подршку Србији`. Подршку је давао геноцидној мафији на власти“. „Хандке себе назива социјалистом, али подржава фашисте. Ако мој пас себе назива овцом, он је: 1. пас; 2. овца?“  „Поређење с Хамсуном не стоји. Хамсун је добио награду пре него што је постао апологета (фашизма – С. А), не после“.

Славој Жижек: „Апологета ратних злочина добио је Нобелову награду“.

Александар Хемон: „Одлука да Нобела добије Хандке подсећа ме на виц у ком момак уђе у бар с говном у руци и похвали се друштву за шанком: `Ето у шта умало да угазим“.

Андреј Николаидис: „Петер Хандке је, осим што је Нобеловац, и класични морални идиот. Ствар с Хандкеом не стаје у наратив о `великом писцу чије дјело треба одвојити од биографије`. Проблем је управо дјело – његова одбрана Србије, која није тек његова политичка, него и књижевна интервенција… интелектуална љеност (ваљда лијеност – С. А), или импотенција, која води у интелектуални банкрот и морални идиотизам.

И овдашњи другосрбијански мудраци нису пропустили прилику да и они баце који камен на Хандкеа:

Јанко Баљак: „Изражавам огроман презир према одлуци Нобеловог комитета да Хандке добије награду“; „Хандке је надркани ушушкани антиглобалиста“; „Јебе ми се за његов опус и генијалност“.

Урош Сиљановић: „Нобелова награда за књижевност осведоченом фашисти је исто као Нобелова награда за мир Радовану Караџићу“. „Нобел Хандкеу је признање великосрпском национализму и злочиначком пројекту“.

Дејан Илић: „Та награда је пораз за књижевност. Хандкеов интелектуални пораз није дошао с његовим приклањањем Милошевићу, он је заправо поражен тек сад, када је добио једну крајње сумњиву награду“.

Светлана Слапшак: „Никада нисам волела Хандкеову књижевност. Хандкеова књижевна каријера и интелектуално назадовање преломили су се на неутаживој страсти да распад Југославије искористи за успон према слави – Б. А. Леви је изабрао Босну, А. Финкилкрот Хрватску, а Хандкеу је остала Србија. Ту нема речи о идејама или политичким симпатијама, већ о озбиљном недостатку књижевних капацитета

Јелена Лалатовић: „Поштедите ме својих састава на тему `лош човек и добар писац`“.

Срђан Пухало: „Нисам ништа читао од Хандкеа, јесам ли Србин?“

Хандке је био са Србима кад је то било најопасније и најпотребније – 1994. у Бања Луци, 1999. у Београду. Мало је угледних западњака који су били спремни да стану уз народ ког је оклеветала и бомбардовала атлантистичка империја. Хандке је био један од њих. Зато се наш обичан свет обрадовао Хандкеовом Нобелу више него сам добитник.

Двојицу корушких Словенаца, гувернера БиХ, Петрича (1999-2002) и Инцка (2009-), Срби немају по чему нарочито добром да памте. Али, Хандкеа, чија је мајка такође корушка Словенка, памтићемо само по добру. Имати тако умног човека уз себе велика је ствар. А на супротној страни налазе се ликови с две мртве мачке у замрзивачу. Јасно је која од ових страна не треба да се боји за будућност.

 

Аутор Слободан Антонић

 

Насловна фотографија: Alain Jocard/Getty Images

 

Извор Све о Српској, 18. октобар 2019.