Ф. Родић: Дуго путовање у ћорсокак

Заев је испунио све услове које је Запад износио пред њега и Северну Македонију, али од пута у ЕУ, за сада, нема ништа. Да ли је то лекција за нас?

Северна Македонија урадила је све што јој је тражено зарад испуњења европског сна, али јој је, упркос томе, јастук под главом измакнут у последњем тренутку. Треба ли ми нешто из тога да научимо?

Сећате ли се како је ономад угледни домаћи политичар, који се дивио крстовима у пламену и ламентирао над поразом Југа у Америчком грађанском рату, па се престројио на екстремну левицу, зарад учешћа на изборима променио име? Бивши Борислав Стефановић се одрекао имена, што му (ваљда) даде отац, зарад успеха на парламентарним изборима 2016. године, али узалуд – остао је и без имена, и без изборног тријумфа освојивши свега нешто више од 35.000 гласова. Нешто касније остао је и без странке и без левичарске идеологије, али је добио ону грозну крваву кошуљу и тиме нову шансу у политици.

На мало вишем нивоу, али у истом маниру, и наши јужни суседи одрекли су се, зарад некаквог фатаморганичног ћара, свог имена и постали северни, иако су на југу. Ни њима, као ни Борку, то није био први, а по свему судећи неће бити ни последњи пут да се одричу свог имена и неких других особина које дефинишу идентитет. Зарад европског пута који нема алтернативу, односно евроатлантских интеграција, македонским лидерима ниједно понижење свог народа и државе није било табу. Да би отклонили ултимативну препреку у виду грчког вета, јуна прошле године пристали су на промену сопственог имена и потписали Преспански споразум. Тај потез, тај „историјски споразум“, донео им је салве похвала из Брисела и Вашингтона уз чврсте гаранције да ће њихов пут у „европску породицу“ и светлу будућност бити упоредив само с брзином светлости. Егзалтација је била толика да се спекулисало чак и додељивањем Нобелове награде за мир двојици предусретљивих и високо принципијелних премијера, Зорану Заеву и Алексису Ципрасу, оних који се никада нису оглушили о вољу народа и игнорисали неки референдум који су сами расписали.

Зарад уласка у елитни клуб Заев је био спреман и на бројне друге „болне компромисе“. Поред већ поменутог игнорисања народне воље на референдуму о промени имена, Заев је био спреман и на макијавелистичке махинације, притиске, уцене посланика у Собрању који су, поред осталог, били под сталном полицијском „заштитом“, како би обезбедио подршку за уставне промене неопходне за спровођење Преспанског споразума. Пристао је и на проглашавање албанског за званични језик и федерализацију земље и све остале по македонски народ крајње негативне идеје из Тиранске платформе договорене с албанским вођама, како би добио њихову подршку у сукобу с тадашњим премијером Николом Груевским.

Заев је отишао толико далеко у задовољавању својих „западних партнера“, као мало који национални лидер у историји света, зарад примамљивих обећања људи који или та обећања нису у стању да испуне, или уопште и не намеравају да их испуне. Тако је Заев остао кратких рукава пошто лидери Европске уније нису дали зелено светло за почетак преговора о приступању Унији. Трећи пут у последњих нешто више од годину дана. А када ће, не зна се. Можда на следећем самиту у децембру, а можда и мало сутра. Видећемо како гласи религиозни футур овог глагола.

Последњи знак колико је данашње Скопље спремно да иде у самопонижавању пред западним партнерима је и чињеница да је, како је пренела агенција АНСА, премијер Заев оставку коју подноси због овог неуспеха прво предао „страним амбасадама“, а не свом народу од којег је, макар номинално, мандат и добио. С друге стране, чланство у НАТО-у је мало извесније, па се рачуна да би Северномакедонци већ на самиту у Лондону почетком децембра могли бити примљени у овај мирољубиви савез, те да ће мирно ићи да гину за њихове интересе у неком Авганистану знајући да су добри за топовско месо, али не и шведски стандард.

Паметан учи на туђем искуству, а глуп на свом, кажу. Северномакедонски пример требало би да нам јасније од свега покаже да нема тог „историјског споразума“, тог „болног компромиса“, те уставне реформе, тог преумљења које би нам гарантовало ружичасту будућност у европској утопији у распадању. Наш пријатељ Ердоган је то схватио. Схватио је да сва обећања и шарене лаже из Брисела и Вашингтона немају никакву вредност и да је уљуљкивање таквим сновима у ствари опасно. То управо ових дана на својој кожи схватају и сироти Курди. Ердоган је нашао алтернативу „безалтернативном“ путу у ћорсокак и окренуо се неким другим партнерима. Надајмо се да су и наши лидери научили ту лекцију и да је знак тога предстојеће потписивање споразума с Евроазијском унијом. Тамо будућност можда није толико ружичаста колико је у Шведској, али су макар односи неупоредиво праведнији и не траже се болни компромиси.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: REUTERS/Francois Lenoir/File Photo

 

Извор Вечерње новости, 20. октобар 2019.