Д. Анђелковић: Хрватски шовинизам, албански експанзионизам и српска дезоријентисаност

Треба нам одлучна српска прича да бисмо имали унутрашњу и спољну снагу да сутра будемо за столом на коме ће се цртати нове мапе Балкана

Колинда Грабар Китаровић дала је пре неки дан изјаву из које произлази да је Купрес, град и општина на југозападу Босне и Херцеговине, део „лепе њихове“. Како је рекла: „Од Виса до Купреса, цела Хрватска”. Не хрватски народ већ буквално Хрватска.

ХРВАТСКА ДРСКОСТ
Та изјава председнице Хрватске изазвала је прави пожар у медијима БиХ. Тако је из више разлога. Прво, ради се о, у регионалним размерама, прворазредној политичкој фигури чијим речима се придаје тежина. Друго, на помолу су хрватски председнички избори па претходно речено добија додатни значај. Треће, односи између Хрвата и БиХ муслимана су затегнути, па услед тога на изузетно запаљивом терену пламен брже и јаче узима маха. Коначно, тако отворено и на високом нивоу испољеним хрватским претензијама изложена је Федерација БиХ, што посебно револтира сарајевске политичке и медијске кругове који причају о јединственој Босни а заправо имају у виду свој већи (проширен на рачун РС) или мањи (већи део Федерације) калифат.

Када је мета Република Српска (поготово њени делови за које БХ муслимани мисле да тешко могу да их се докопају) све пролази са много мање протеста. Без обзира на то чињеница је да се у хрватској јавности, штавише и у научним радовима аутора из Хрватске, низ посавских општина које су у саставу РС, без трунке зазора третирају као хрватски простор. Некада се отворено говори и о томе да ће пре или касније они доспети у састав Хрватске. И ником ништа. Додуше, без буре која је сада избила, често пролазе и слични иступи у вези са Западном Херцеговином.

Довољно је и летимично погледати хрватске уџбенике, медије, стручну литературу и установити до које мере је и последње присутно. Али некако се сматра, као и горе наведено у вези РС, малтене нормалним. Својим упорним великодржавним претензијама увијеним у амбалажу историјске утемељености, Хрвати су то већ наметнули. Да није било незгодног тренутка и особе, да поновим, услед тога ни сада не би било ерупције која је у БиХ у току.

ИСТИНА О КУПРЕСУ
Зашто је сада нама све то битно? Да ли због Купреса? На простору те општине према последњем предратном попису становништва (1991) Срби су, а не Хрвати, чинили већину. И то апсолутну. Припадника нашег народа ту је било 50,6 посто док је удео Хрвата износио око 39,6 процента, при томе Срби су били већина на две трећине територије општине. Муслимана је било свега 8 одсто. Сада је ситуација драстично другачија. Према попису из 2013. Хрвата на подручју општине Купрес у саставу ФБиХ има 88,5 процената, док је Срба и тзв. Бошњака остало свега 6 односно 5 посто.

После обустављања муслиманско-хрватских сукоба и закључивања њиховог другог савеза из деведесетих против Срба (први је био пред и на почетку рата у БиХ који су изазвали) уз посредовање САД 1994. године (Вашингтонски споразум), отпочела је заједничка офанзива на позиције Војске РС на простору Купрешког поља. Купрес је у новембру исте године освојен од стране удружених хрватско-муслиманских снага (мада има индикација да је као део некаквих закулисних игара он без веће борбе предат од стране наших војно-политичких стурктура). По окончању рата тако је тај град припао Ливањском кантону под доминацијом Хрвата. Резултат свега тога је било и темељно етничко чишћење територије општине чије је средиште од Срба (а делом и БХ муслимана).

ДУГИ ГЕНОЦИД
Тако је окончан геноцидни поход против нашег народа који је 1941. године отпочела НДХ (тада је ту било скоро 60 посто Срба). Те године, на крвав начин симболички, стотине Срба су поклане и бачене у јаме на Видовдан (28. јуна) и Илиндан (2. август). Злочиначке акције, од којих су највеће извршене од стране злогласне Црне легије 1942, настављене су и у наредном периоду. Тиме је трасиран пут којим се уз страхоте почињене над нашим народом од 1992. до 1995. стигло до тога да данас, примера ради, у Чикагу има више Срба са тих простора него у оба дела некадашње купрешке општине (њен мали сегмент је и даље у саставу РС).

Тај вековима у етничком смислу српски простор нажалост умногоме је престао да то буде. Када се ради о његовој још даљој историји, да се и на њу осврнемо, тешко је бити у том погледу прецизан али на основу доступних извора може се закључити да се радило о зони где су се додиривале па и преклапале српске и хрватске земље. Касније су то биле тзв. „Западне стране“ средњовековне босанске државе која је уз своје касније припојене хрватске компоненте ипак у свом језгру била српска.

То, али и све раније речено о становништву Купреса пре великог елиминисања Срба од 1941. до 1995, свакако баца огромну сенку на хрватске тврдње да се ради о исконској хрватској земљи. Далеко је од тога да је она и данас дубински хрватска а тим пре да је то раније била. Но, то ипак није потка овог текста колико год да би могло да буде услед огромног страдања нашег народа у облати Купрешког поља.

СРПСКО САМОЗАТИРАЊЕ
Прича о Колинди и Купресу је још битнија због нечега друг. Још значајнијег јер разара срж нашег народног бића. Треба да нас подсети на наш национални мазохизам због кога можемо да изгубимо и оно што сада контролишемо па и да престанемо да постојимо као народ. Јер, док Хрвати и други дрско својатају и оно што није њихово, док прекрајају историју и отимају наше, ми се пречесто устручавамо да изнесемо истину која нам иде у прилог и бранимо своје. Уз то робујемо туђим митовима. Тако поступамо од политичке, преко медијске до научне сфере. Као да нам је неповратно наметнута нека врста националне аутоцензуре. Као да и даље верујемо да српство треба да жртвујемо на олтару давно пропалог југословенства а данас актуелне али асиметрично постављене тзв. политичке коректности и европских или западнобалканских интеграција.

Да се и у вези са тим задржимо на просторима западно од Дрине који данас нису у саставу Србије или Црне Горе. Хрвати својатају БиХ у целини, иако нема никаквих историјских извора који говоре о томе да је њен већи део био икада њихов (изузетак је, условно речено, западни окрајак БиХ, некада познат као тзв. Турска Хрватска). С друге стране низ релевантних извора – навешћу само тзв. Спис о народима византијског цара Константина Порфирогенита (10. век), дела цариградског дипломате и историчара Јована Кинама (12. век), Летопис попа Дукљанина (12. век) – сведоче да је Босна од када се помиње српска земља. Исто важи и за Херцеговину као и јужну Далмацију.

ПАНОНСКИ МИТ
Да се ради о земљама насељеним Србима сведоче и њихови господари који су најбоље знали ко су они и људи којима владају. Тако босански бан Матије Нинослав (13. век) у повељама издатим Дубровнику своје поданике изричито зове Србима. Бан Стефан II Котроманић (14. век) иако љубоморно чува државност Босне и испољава ривалство према Немањићима, наглашава да је језик његове земље (разуме се и народ који њиме говори) српски. Из тог разлога за њега је Душан био само „цар Рашке“ а никако владар свих Срба.

Да не дужим и наводим још много тога што потврђује да је већи део данашње БиХ и историјски а не само етнички српски. То су недвосмислене чињенице које запостављамо док хрватске лажи пречесто прихватамо. Тако и у нашим уџбеницима историје за основне школе може да се нађе небулоза о Панонској Хрватској. Наводно уз хрватску државу (док је она кратко постојала) у јадранском залеђу, постојала је још једна њихова кнежевина највећим делом у јужном делу Панонске низије (Славонија, Загорје, Банија). Међутим, у прилог тога не говори ни један једини извор.

Те земље се називају Панонијом а њихови становници Словенима. Ништа више нити мање од тога. Хрвата нема ни у назнакама. Тек пред краја постојања њихове државе коју су на самом почетку 12. века освојили Мађари, хрватски владари продиру у те крајеве. Касније, и то много касније, њихово становништво (као и потом досељени а делом покатоличени Срби) на основу припадности римокатоличкој цркви а под влашћу Хабзбурга, претапа се у Хрвате. Упркос томе, од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преко Титове Југославије до данашње Србије, ми систематски прихватамо хрватску измишљотину о Панонској Хрватској. Да бисмо видели да је тако довољно је погледати неки српски школски историјски атлас од оног чувеног предратног (Други светски рат) Станоја Станојевића до актуелних.

АНТИСРПСКА ЛИГА
Могли бисмо на сличан начин да се бавимо и другим хрватским конструкцијама и митовима, односно нашим ирационалним односом према њима. А не ради се ту о инертном прихватању нечега што има везе са Централном Африком и мало нас се тиче, већ о дувању у једра великохрватском шовинизму и експанзионизму који скоро да нам је дошао главе а и даље нас угрожава. Како директно тако и индиректно јер је пример за све друге творце историјских и других антисрпских конструкција у нашем окружењу. Хрватска прича је ту постала инспирација за разноврсно србофобно деловање.

Па и што не би? Ако ми ћутимо, трпимо па и помажемо душманима. Виде људи да то пролази па иду све даље и даље те се томе прикључују све бројнији регионални чиниоци. Кренуло је од Хрвата, па су се на то надовезали Бугари, Албанци, новопечени Бошњаци и тзв. Црногорци у националном смислу. А ми се и даље устручавамо да адекватно, и то на темељима историјских истина а не лажи као што раде сви они, одговоримо.

Жалосно је што је тако али је још горе то што ако тако наставимо Колинда или неко ко је наследи, поменуће пре или касније не само Срем и Бачку, већ и Мачву и Београд, као делове неке њихове умишљене Хрватске. Слично раде и још безобразније ће радити и Албанци, тзв. Бошњаци, Бугари. И ко зна још ко. Својим погрешним ставом призивамо невоље.

НА ИЛИ ЗА СТОЛОМ
Све то што они чине а ми не чинимо колико с једне стране њих бодри да истрају у отимању туђег, толико нас спутава да бранимо своје. То морамо да имамо у виду сада када се, основано се чини, полако али све изгледније, приближава реконструкција граница балканских држава. Можда је у том контексту тешко избећи да изгубимо већи део Косова и Метохије, али нема смисла ни то да малодушно причамо да ни север није наш. Јесте! Знају то и они који релативизују његов статус. Али је и он мала компензација за губитак остатка КиМ. Тога су такође свесни политички „рибари људских душа“ па стварају привид да је и север Косова неизвестан како бисмо на крају били срећни што смо макар њега сачували.

Међутим, ако се ствара Велика Албанија док Хрватска већ доживљава кантоне БиХ под хрватском влашћу као своје делове, онда се без устручавања морамо борити за много више; за уобличавање не велике, већ макар не тотално мале српске државе која би уз делове Србије под јурисдикцијом Београд обухватила и Републику Српску, север Косова, Косовско Поморавље и још неке делове КиМ. А онда ћемо већ видети како да уредимо односе са српском земљом Црном Гором на чијим просторима тренутно егзистира истоимена антисрпска држава.

Дрска Колинда граби оно што није хрватско, самоопредељени Курти охоло намеће уједињење окупираног српског Косова и Албаније, Бугари упорно гурају своје лажи у вези са Вардарском Македонијом али и југоистоком Србије, тзв. Бошњаци измишљају и себе и неке своје земље, Ђукановићева клика спроводи идентитетски геноцид над православним народом Црне Горе, док наша политичка елита малодушно кука и узда се у фантазмагоричне балканске интеграције које би биле периферна зона ЕУ.

Доста са тим! Треба нам одлучна српска прича да бисмо имали унутрашњу и спољну снагу да сутра будемо за столом на коме ће се цртати нове мапе Балкана. А не да ми будемо на њему као плен за даљу поделу. Инерција, национални мазохизам, свођење читаве политике на принцип „хлеба и игара“, системско генерисање капитулантског духа, води нас у том правцу.

 

Аутор Драгомир Анђелковић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Печат/Видовдан, 21. октобар 2019.