Да ли САД због захлађења са Турском увлаче Грчку у антируске планове?

Намеру о преузимању луке Александропулис од стране САД, многи аналитичари виде као намеру САД да „гурну Грчку ближе Вашингтону“

Повјерење на релацији Вашингтона и Анкаре пољуљано је до те мјере да се спекулише о могућности повлачења америчких нуклеарних бомби из турске базе „Инџирлик“, али и о плановима администрације Доналда Трампа у правцу стварања „грко-центричног“ НАТО коридора, који би Грчкој дао предност у односу на Турску у стратегијским плановима САД.

Лист Њујорк тајмс је ових дана, позивајући се на два висока америчка званичника, објавио тврдњу да су запослени у Стејт департменту и Министарству енергетике прошлог викенда у потаји разматрали повлачење око 50 тактичких нуклеарних бомби Б61 из „Инџирлика“.

Према једном од саговорника листа из Владе, америчке нуклеарне бомбе у „Инџирлику“ посталe су „у основи Ердоганови таоци“, па иако би њихово повлачење по њему „дефакто значило и крај турско-америчке алијансе“, како додаје, у супротном би њихово задржавање у Турској само пролонгирало „нуклеарну рањивост која је требало да буде елиминисана пре више година“.

Поред тога, истиче се како је турски предјседник Ердоган прошле недеље изјавио да „не може прихватити правила која спречавају Турску да има своје нуклеарно оружје“, што додатно упућује на логику да Турска, поред тога што је један од кључних америчких НАТО „партнера“, америчке војне инсталације на својој територији, ипак, нипошто не сматра својим.

Иако ће рећи да је у питању само сензационализам Њујорк тајмса, који је ионако против политике актуелног предсједника Доналда Трампа, не треба заборавити да поменути медиј прије свега преноси ехо дубоке америчке државе, у којој је један од главних фактора војно-индустријски комплекс.

СТРАТЕШКИ ЗНАЧАЈ БАЗЕ „ИНЏИРЛИК“
База „Инџирлик“ на југоистоку Турске годинама је била непроцјењиво средство за извршење политике САД и НАТО у Авганистану, Ираку, Сирији и другдје на Блиском истоку. Са својом пистом од десет хиљада стопа, као и алтернативном од девет хиљада, које су у стању да сервисирају велике теретне авионе, САД су годинама користиле „Инџирлик“ као кључну транзитну тачку у својим кампањама на Блиском истоку.

Осим стратешког значаја Турске за Сједињене Државе и НАТО – то је земља која се де факто протеже на два континента и излази на четири мора и која је као таква неријетко служила Американцима као улаз у централну Азију и Кавказ – спремност Анкаре да смјести америчко нуклеарно оружје у базу „Инџирлик“ одувијек је било израз великог повјерења у турско-америчко савезништво.

Према извјештају Викиликса из 2005. године, око деведесет комада америчког нуклеарног наоружања било је ускладиштено у „Инџирлику“, док процјена из 2008. године већ говори о бројци од 50 до 90, што је и даље највише међу базама у Европи.

С-400, Ф-35, КУРДИ…
Ипак, последњих година, а нарочито након неуспјелог покушаја пуча у Турској, односи између Анкаре и Вашингтона пролазе кроз минус фазу. Пољуљано повјерење само се продубило одбијањем Америке да изручи турског имама Фетулаха Гулена, којег Анкара сматра организатором државног удара, затим Ердогановом куповином руског ПВО система С-400, те одлуком америчког Конгреса из јуна ове године да Турској блокира испоруку најмодернијих борбених авиона пете генерације Ф-35.

У међувремену, почетком 2019. године догодило се и нешто што су у врховима турске власти протумачили као „шпекулативни удар“ Вашингтона на турску валуту лиру, када је у једном тренутку турска економија била практично на кољенима, уз оштар пад стандарда становништва и страних директних инвестиција…

Овај низ не баш пријатељских потеза имеђу двије државе чини се да за сада кулминира на питању Курда. Курди су народ који броји од 25 до 30 милиона људи и који је годинама један од кључних америчких савезника у Ираку, Сирији и Ирану. Турска је управо на курдском питању наплаћивала помоћ коју је као земља која је „геополитички стожер“ пружала Вашингтону у његовим акцијама на Блиском истоку и централној Азији.

Заузврат, Америка је неријетко жмурила на турске акције усмјерене против својих савезника Курда, па се тај најмногобројнији народ који и даље нема своју државу с правом опомиње изреке – да за Курде „нема пријатеља осим планина“.

ГРЧКО-ЦЕНТРИЧНИ НАТО
Дефинитиван разлаз између Турске и Америке свакако би био геополитички земљотрес првог реда, јер је „турски стуб“ један од ослонаца ког се САД и НАТО тешко могу одрећи, али нико не спори да је повјерење између Анкаре и Вашингтона практично „на апаратима“.

Управо је то један од разлога што, како тврди Пол Антонопулос, директор Мултиполарног истраживачког центра, Трампова администрација прави планове у правцу стварања „грчко-центричног“ НАТО коридора, који би Грчкој дао значајније мјесто у америчким стратегијским плановима у односу на Турску.

Томе у прилог говори и изјава америчког амбасадора у Атини Џефрија Пајета, који је најавио да његова земља планира да преузме стратешку луку „Александруполис“, што неки грчки аналитичари тумаче као намјеру САД да „гурну Грчку, која је стратешки ривал Турској, ближе Вашингтону, у тренутку када Анкара и даље пркоси НАТО-у јачањем односа са Русијом“, наводи овај експерт у анализи објављеној на сајту Центра за истраживање и глобализацију са седиштем у Монтреалу.

ЛУКА „АЛЕКСАНДРОПУЛИС“
Грци такође наводе да је лука „Александруполис“ од посебног значаја за америчку политику, не само на Балкану, већ посебно према Русији. То је такође важан енергетски пут, јер се у том рејону налази гасни интерконектор Грчка-Бугарска (ИГБ) и Транс-Јадрански нафтовод, док је сама лука стратешки лоцирана близу мореуза Дарданели, који је под контролом Турске и који повезује Егејско и Средоземно море са Црним морем, а самим тим и са Русијом.

Случајно или не, све пада у тренутку када је Грчка црква донела одлуку да подржи право васељенског патријарха Вартоломеја да додели аутокефалност украјинској цркви, што многи аналитичари тумаче као посљедицу америчког утицаја. Тиме Грчка црква ризикује не само погоршање односа са Руском православном црквом, већ и, према неким изворима, раздор у сопственим редовима, јер велики број грчких епископа није био сагласан са одлуком грчког Синода да се пружи подршка васељенском патријарху по питању статуса неканонске украјинске цркве.

Стога нема сумње да би политика грко-центричног НАТО-а још више гурнула Атину у центар геополитичке ескалације и изазвала погоршање у руско-грчким односима.

 

Аутор Небојша Поповић

 

Насловна фотографија:evrosshipping.com

 

Извор Спутњик, 20. октобар 2019.