Изложба скулптура косовских јунака И. Мештровића ускоро у Народном музеју

Све оне скулптуре које је Иван Мештровић намеравао да узида у храм на Газиместану ће ускоро бити престављене у Народном музеју

Јунаци – Милош Обилић, Бановић Страхиња, Срђа Злопоглеђа, Краљевић Марко…, али и Косовка девојка, удовице и мајке из косовског циклуса, које је пре више од једног века велики југословенски вајар Иван Мештровић намеравао да узида у монументални храм на Газиместану (дугачак 250 метара, са звоником високим десет метара), у новембру ће заједно бити постављени на изложби у Народном музеју. Ови фрагменти недосањаног видовданског сна, које чува кућа наше националне баштине од 1923. и 1924, последњи пут били су део неке веће поставке пре 35 година, у Галерији САНУ.

– Мештровић је одрастао у Отавицама код Дрниша на Петровом пољу, на које се надовезује Косово поље, по којем се област где се простире назива Далматинско Косово – прича, за Новости, Вера Грујић, музејски саветник, кустос задужен за скулпторску збирку Народног музеја, која је и аутор изложбе. – Потекао је из области на којој је било измешано католичко и православно становништво, којег, нажалост, тамо више нема, па је тако његово сазревање било повезано и са епским народним стваралаштвом преношеним усменим путем, с колена на колено. То ће се одразити кроз сегмент опуса настао у периоду обележеном деловањем у духу југословенске идеје, изражене кроз замисао Видовданског храма.

– Oва дела, која су му донела светски углед, настајала су од 1910. Са великим успехом приказао их је на Међународној изложби у Риму 1911. (излагао је са групом хрватских уметника из групе „Медулић“ у павиљону Краљевине Србије), а потом и у лондонском Музеју Викторије и Алберта, ратне 1915. године, додаје саговорница:

– Иако је то планирао одмах по завршетку Академије, 1905, Мештровић се, како је сам рекао, осетио довољно јаким да ради косовски циклус тек после аустроугарске анексије Босне и Хецеговине, када му је изгледало да је народна катастрофа потпуна и да је судбина словенске расе запечаћена. Какво је било расположење у народу, види се из писма седамнаестогодишње Анђе, сестре сликарке Надежде Петровић, упућеног Лаву Толстоју поводом тога, где каже да су она и сви други испуњени неустрашивошћу и спремни да на олтар отаџбине положе свој живот и све што имају, остајући до последњег даха верни домовини. Таква патриотска осећања, која су уткана у биће народа кроз суштину видовданске етике, Мештровић је желео да представи својим радовима, због чега је хваљен као пророк слободе, али и критикован због неуспелог тражења националног стила.

Према речима ауторке изложбе, Мештровићу се замерало да су његови ликови све друго осим личности из наше историје и поезије, а међу његовим савременицима постојало је и мишљење да су његова дела претворена у државотворну, видовданску пропаганду:

– Скулптуре, међу којима је и низ радова врхунских уметничких вредности, са приказаним јунацима, као и удовицама косовских јунака и другим мотивима, из епског народног стваралаштва, чији су подвизи вековима подстицали машту потлачених, замишљене су као оваплоћење општељудских вредности и зато су ослобођене сваке илустративности, изведене у духу онда актуелне сецесије и симболизма, модерних праваца који су представљали раскид са традицијом академског реализма – сматра Вера Грујић. – Поред осталих квалитета, данас сведоче о једном времену, о његовим естетским и политичким идејама и идеалима.

Као и многи његови савременици понети идејом ослобођења и уједињења Јужних Словена, Мештровић је, истиче саговорница, на припаднике других нација гледао као на браћу, али никад није заборављао да је Далматинац и Хрват:

– Нова држава, остварење слободарских тежњи југословенских народа, формирана је, али су старе несугласице, подстицане од великих сила по принципу завади па владај, које су биле присутне и далеко пре њеног настанка, остале да тињају и даље, са потенцијалом да неслућено ескалирају – објашњава кустоскиња Народног музеја. – То се и десило током Другог светског рата, посебно у НДХ, и деведесетих година прошлог века. Мештровић је у својим „Успоменама на политичке људе и догађаје“, крајем тридесетих година прошлог века, после једног приватног разговора о актуелним приликама, када се видело колико су ставови непомирљиви и између људи који су раније могли да нађу заједнички језик, на крају само констатовао: „Жалосни разговор народа словенскога“. За време рата је напустио Југославију и вратио се само још једном, накратко, 1958. године.

Поред каријатида, на улазу из Васине улице и две мермерне скулптуре у атријуму, на тренутној сталној поставци налазе се још два Мештровићева дела (на галерији) од укупно 80 (у гипсу и бронзи, или камену), која баштини Народни музеј. Поред дела инспирисаних историјским догађајима и ликовима из народних песама, то су и портрети личности, попут Николе Пашића, Милована Миловановића, Миленка Веснића, Јована Дучића, Богдана Поповића, кнеза Павла Карађорђевића…

– Кад су Мештровићева дела стигла у Народни музеј почетком двадесетих година прошлог века, биле су изложене двадесет две његове скулптуре и десет вајарских радова других аутора – прича саговорница. – По оснивању Музеја савремене уметности, 1927, у Конаку кнегиње Љубице, из Народног музеја је тамо пренет један број радова савремених уметника, међу којима и Мештровићева остварења, у чијем је постављању и сам учествовао. Слична поставка направљена је и у Музеју кнеза Павла, који је настао припајањем Музеја савремене уметности Народном музеју. Касније, Мештровићева дела су излагана у мањем броју.

ВИШЕЗНАЧНА РЕМЕК-ДЕЛА
После две међународне изложбе, кинеске „Сва лица културе“ и „Бернини и италијански барок“, и велике националне изложбе посвећене делу Ђуре Јакшића, којом су се представиле две институције, Галерије Матице српске и Народни музеј, дошла је на ред поставка којом ћемо приказати ремек-дела из нашег фонда, а одлучили смо се да то буде Мештровић – каже, за Новости, директорка Народног музеја Бојана Борић Брешковић. – Његове скулптуре имају вишеструки значај за нашу културу, али и саму зграду Народног музеја.

 

Аутор Миљана Краљ

 

Насловна фотографија: Википедија

 

Извор Вечерње новости, 16. октобар 2019.