Апостоловски: Да ли је Станишић радио за ЦИА-у или је све амерички спин?

Коме је, дакле, био веран Јовица Станишић? Слободану Милошевићу, Американцима, Србима или себи?

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, беше ли то прошли век и зар време тако брзо тече, многи су отишли код Творца на причешће. Уместо вина, сркнули су вињак, мада се служила и лоза, а потом се екипа уписала у свете књиге Службе, под кодним именима грчких филозофа или домаћих животиња. У том паранормалном слобистичком удбашком свету, сачињеном од Хегела, Платона, Сократа, крава и бикова, подељеном на равне части – ред власти, ред опозиције – временом су, на дарвинистичком курсу за преживљавање, опстали само најјачи. То је зрно тајне које у својим фајловима крије Јовица Станишић: он зна да ли у Србији побеђују филозофи или животињске врсте.

Ако се по српском обичајном праву шеф Службе сматра једним од господара овдашњег универзума, онда је бивши шеф Службе тек нешто уклетија позиција од човека прикљученог на апарате за дисање, кога повремено обилази стара болничарка. Важи ли ова клетва за Јовицу Станишића, који је, током живота, унапређен у мит? Британски дипломата сер Ајвор Робертс потрудио се да одржи фаму о Јовици, изјавивши недавно пред међународним судом у Хагу да је некадашњи шеф ДБ-а био тајни агент Ције. Робертс је сведочио као сведок Станишићеве одбране, али је своју тврдњу о повезаности Јовице и момака из Ленглија мистификовао, вадећи се обавезом британске владе која га је упозорила да не износи детаље закона о службеној тајни.

Робертс је службовао у Београду као амбасадор Империје од 1994. до 1997. године, пратећи успон Јовице Станишића, али као у филму Мартина Скорсезеа „Двострука игра”, ноншалантно је рекао тужиоцу Дагласу Стрингеру да о поузданости те информације просуди сам.

Пре четири године, ЦИА је заиста направила преседан, незабележен у историји америчке тајне службе: Хашком трибуналу послала је поверљиви документ гарантујући за Јовицу, како би му помогла да добије привремено отпуст из притвора у Схевенингену. Зашто је то учинила централа у Ленглију, не трудећи се да сакрије како Јовици враћа дуг? Или је управо желела да се створи такав утисак? У патетичном чланку Лос Анђелес тајмса још 2009. године, написаном на основу бројних интервјуа агената Ције, наводи се да свемоћни шеф Милошевићеве тајне службе није узео ни долар од Американаца, није учествовао у тајним операцијама, већ је своје контакте с америчким обавештајцима објашњавао жељом да се смире сукоби у крвавом грађанском рату.

Коме је, дакле, био веран Јовица Станишић? Слободану Милошевићу, Американцима, Србима или себи? Његова глава није нарочито велика, али мора да је конструисана као рачунар, а не као магацин, јер садржи довољно фајлова с тајнама који га још чине стечајним управником многих српских судбина. Знају ли то и Американци или је Јовица, складиштећи многе лажно написане биографије, путеве цигара и прве милионе, то штиво сачувао као материјал за мемоаре које, наравно, никада неће написати.

У шпијунским играма сенки могуће је да су Американци вешто пустили спин, прогласивши Јовицу њиховим, док неки други, истински њихови, носе ореол светаца. У земљи у којој је створена фама да постоји такав друштвени амбијент у ком Служба учествује на изборима као група грађана из досијеа, која по правилу добија или губи изборе, по потреби, иако се званично нигде не појављује на гласачким листићима, Јовица је имао значајну улогу. Зато је битан као метафора смутног и опасног доба, када постаје један од мозгова велике операције довођења Слобе на власт, као банкара у успону који се изненада враћа из Њујорка и почиње да беседи о биткама које предстоје.

Револуција почиње да тече: од Осме седнице, до антибирократске револуције у Војводини, потом и оне братске, у Црној Гори, где Јовица много нежније гледа у високог Мила него у Момирове бркове. Постаје свемоћни шеф Службе, тајни извор Милошевићеве моћи и човек број два, али довољно опрезан да у сваком тренутку зна где се налазе бар неколико особа – Слоба, Мира и Марко Милошевић. По оделима које је носио не би се могло рећи да је модни креатор, али многи се кладе да је Јовица дизајнирао опозицију која је Милошевићу пристајала као саливена.

Стварајући „црвене беретке”, преко својег другог ја, Франка Симатовића Френкија, он истовремено, склапањем мира у Дејтону, излази из помрачине, као јавни пратилац новог архитекте мира на Балкану. Али Јовица тада показује да је склонији слушању закона, него Слобе, који се показао склонијим да ослушкује шта му шапуће Мира Марковић. Када Станишић предлаже Милошевићу, после покрадених локалних избора 1996. да их призна, уместо да чека Гонзалеса, уз сугестију да полицијски кордони на уличним протестима тадашње опозиције не показују велики ентузијазам док млатарају пендрецима, постаје превише сумњив Мири. Наиме, он је у сваком тренутку знао шта она мисли, она је претпостављала шта Јовица мисли, тако да није морао да наслућује свој одлазак.

Склапањем коалиције социјалиста, јуловаца и радикала црвени су сматрали да им место шефа Службе припада због Слобе, радикали нису желели да их ослушкује човек за кога се трачари да их је створио, док је Мира, као идеолог двора и брачне постеље, желела свог човека на челу Фирме у којој су скривени сви српски ребуси.

Својим одласком, уочи ескалације кризе на Косову, он заправо набацује неку врсту дисидентске патине, па постаје збуњујући фактор за странке, службе и чаршију, вукући конце из из своје викендице на Сави, где с Френкијем почиње да, уместо странака и беретки, производи јахте. Изабрао је прави посао. Човек који је владао тајном Србијом зна како да не потоне када порасте водостај на рекама. Управо је то желео сер Робертс: да узбурка велике, мутне воде. Срби ће се питати да ли је Јовица био мудрац који је видео куда плови наш брод или је помогао да се насуче.

 

Аутор Александар Апостоловски

 

Насловна фотографија: Профимедиа

 

Извор Политика, 21. октобар 2019.