Чекајући бриселског Годоа – Шта је остало од процеса проширења ЕУ?

Политичка представа апсурда о проширивању Европске уније на Западни Балкан превазилази и машту Семјуела Бекета

После вести из Брисела да од отварања преговора с ЕУ и даље нема ништа, Зоран Заев и Еди Рама би телефонски разговор могли да започну репликама главних јунака из драме Чекајући Годоа:

Владимир: Шта ћемо сад да радимо?

Естрагон: Чекаћемо.

Владимир: Јест, али док чекамо?

Естрагон: Ето видиш, ипак смо мало утуцали време.

Владимир: Јест, али сад би требало да пронађемо нешто друго…

Али, политичка представа апсурда о проширивању Уније на Западни Балкан превазилази и машту Семјуела Бекета. Више није ни горкосмешна колико болно отрежњујућа. А шта све Скопље није урадило да би одшкринуло европску капију. После вишедеценијског спора с Грчком БЈРМ је променила име у Северну Македонију, „федерализовала” државу због Албанаца, а у децембру улази и у НАТО.

Када је у питању Албанија, Емануел Макрон поздравља напоре на унапређењу владавине права и демократских стандарда које чини ова земља, али има кључну примедбу због које сматра да Тирана не може да отвори преговоре: „Како да објасним француским грађанима да су међу хиљадама и хиљадама тражилаца азила други по броју Албанци.”

Ова француска „рампа”, уз асистенцију Холандије и Данске, и посредна је порука Србији и Црној Гори, које су већ дубоко загазиле у преговоре уз наду да ће успети да се 2025. придруже европском клубу. Зато бриселски портал „Политико” отворено пита: „Зашто бисте веровали обећањима ЕУ и, штавише, нарочито ако су их дали лидери ЕУ”, преносећи „твитер” поруку Александра Вучића: „Ја сам био присутан кад је Федерика Могерини Зорану Заеву обећала да ће, чим се реши питање имена, до краја године бити покренути преговори. То се није догодило и неће се догодити. А шта ми можемо очекивати кад је у питању Косово?”

То што ЕУ без сагласности Француске није успела да донесе одлуку о отварању преговора о чланству са Северном Македонијом и Албанијом, ипак, није неочекивана вест. Ово је трећи пут у 16 месеци да се одлаже ова одлука, иако Европска комисија и већина чланица ЕУ сматрају да су и Северна Македонија и Албанија испуниле све неопходне критеријуме.

Неко ће рећи да је процес проширења ЕУ заправо прва жртва брегзита. После великог ширења на исток, када је у ЕУ 2004. године примљено десет земаља, дошло је до замора упркос великим обећањима. Уочи почетка глобалне економске кризе, 2007. године, Румунија и Бугарска су, иако неспремне, из геополитичких разлога угуране у евроблок. Хрватска је ту рампу, уз лобирање Аустрије, прескочила 2013, мада је имала нерешен гранични спор са Словенијом и стављане су јој озбиљне примедбе на положај Срба. Убрзо је почела избегличка криза, а као реакција кренуо је поход популистичких евроскептичних снага којима је било доста либералног „бриселског инжењеринга”. И, као врхунац, пета економија света, Велика Британија, одлучила је да напусти ЕУ.

Ипак, откако је изабран за председника 2017. Макрон је заузео став да је проширење немогуће без унутрашњих реформи ЕУ. И годину дана касније, на самиту у Софији у присуству лидера са Западног Балкана, јасно је поручио да прво иде продубљивање Уније па тек онда проширење.

Уочи припрема за садашњи самит ЕУ у Бриселу, Французи су изашли са својим условима за Тирану и Скопље. Према њима, нема отварања приступних преговора док се не усвоји нова методологија у том процесу. На министарском састанку у Луксембургу кружила је једна француска белешка у којој се каже да је тренутни оквир предугачак и исувише компликован, те да треба променити приступ, јер се актуелни не подудара с реалном ситуацијом у земљама које преговарају. Шта тачно промена методологије значи, још није јасно.

Судећи по ономе што је дипломатским каналима процурило, Париз хоће да процес приступања буде што конкретнији, али и реверзибилан, зависно од примене реформи, посебно у владавини права. Зато према француском захтеву одлуку о Северној Македонији и Албанији треба одложити за 2020. годину, и првенствено се посветити реформи проширења. У овом тренутку нема одговора на питање да ли ће нова методологија бити примењена и на Србију и Црну Гору. Београд је од 2014, када је ступио у приступне преговоре с ЕУ, од 35 поглавља отворио 17 и привремено затворио два.

Када је у питању методологија за приступне преговоре она се мењала онако како се развијала и ЕУ. Европски савет је на састанку у Копенхагену 1993. године утаначио критеријуме за приступање нових чланица. Преговори о приступању се своде на услове и рокове у којима земље кандидати треба да у своје законике уврсте више од 90.000 страница европских правила, у европском жаргону познатијих као „Acquis communitaire” (француски израз за усвојену легислативу).

Да би се олакшале политичке, економске и правне реформе, вишегодишњи пут придруживања потенцијалних чланица је подељен по поглављима. Али ови копенхашки услови, допуњени на састанку у Мадриду 1995. године, изнедрили су у почетку 31 поглавље. Под тим условима је десет земаља централне и источне Европе приступило ЕУ 2004. године. И Бугарска и Румунија су морале да отворе и затворе 31 поглавље пре него што су примљене 2007. године. Поглавља 23 (правосуђе и основна права) и 24 (правда, слобода и безбедност) нова су на списку. Уведена су кад су отворени преговори с Хрватском. Претходно је то било само једно поглавље за област правосуђа и унутрашњих послова.

Државе које су раније приступале ЕУ имале су поглавље под називом Остала питања, с тим што оно није увек било, као данас, поглавље 35 јер је број поглавља раније био мањи. За Србију је поглавље 35, које је отворила у децембру 2015, најтеже. Оно је заправо кључ нашег напретка ка ЕУ, јер се односи на нормализацију односа Београда и Приштине. Мада се од Србије не тражи директно ни индиректно признавање Косова (пет земаља ЕУ није признало Приштину), оно се стално очекује, барем од најмоћнијих земаља Уније.

Иако из Брисела стално проверавају како смо испунили домаће задатке у прилагођавању ЕУ прописа, одлука о проширењу је политичка. Оно што је важило за Кипар (северни део који је Турска окупирала 1974. године и даље је ван ЕУ) не важи за Србију. Европски емисари који нас пожурују да разрешимо проблем с Приштином стално нам говоре да ЕУ не жели да увезе још „један Кипар”, земљу с нерешеним конфликтом и границама. Зато је велико питање да ли ће француски услови бити последњи „приручник” за земље Западног Балкана на њиховом путу ка ЕУ.

ТУРСКА СЕ УДАЉАВА ОД ЕУ
У октобру се навршава 60 година откако је Турска поднела захтев за пријем у европску заједницу и 14 година од почетка њених преговора с ЕУ. У овогодишњем извештају Европске комисије о земљама у процесу придруживања оцењено је да се Турска удаљава од Уније. Главна порука Јункерове „европске владе” гласи да је у Турској дошло до погоршања услова у судовима, затворима и економији.

Иако се Анкара и даље сматра за блиског савезника на пољу безбедности, турска кандидатура за придруживање Унији је замрзнута због „даљих озбиљних назадовања” на пољу људских права, независности судства и стабилне економске политике, навела је ЕК. Закључак извештаја је да је Турска наставила да се удаљава од Европске уније и да су преговори ЕУ и Турске „ефективно стигли до застоја”.

 

Насловна фотографија: Carl Court/Getty Images

 

Извор Политика, 21. октобар 2019.