Kako su Putin i Erdogan uhvatili SAD u raskoraku

SAD su se u Siriji pomirile sa realnošću tek kad im je postalo jasno da ne mogu da spreče propast svoje osmogodišnje intervencije

Kada je američki predsednik tvitnuo o povlačenju vojske iz Sirije i dopuštenju turskim snagama da preuzmu kontrolu nad teritorijama koje su do tog trenutka bile u rukama Kurda, Donald Tramp je Tursku verovatno smatrao većim „NATO saveznikom“ koji će mu omogućiti da ispuni svoje obećanje o okončanju američkih „beskrajnih“ ratova na Bliskom istoku. Međutim, kako će pokazati tok događaja, Tramp očigledno nije dobro razumeo da će njegova odluka o povlačenju dati prednost američkim rivalima i zadati snažan udarac interesima SAD u regionu – koji između ostalog uključuju i plan da se razbije iranska „osovina otpora“ i da se poremeti kineski projekat Jedan pojas, jedan put, kako bi se ograničio njegov globalni domet i ekonomski uticaj u regionu koji nastavlja da predstavlja globalni centar proizvodnje energije.

Činjenica da Kurdi sarađuju sa Rusijom i Sirijom govori o tome da su SAD izgubile jedinog regionalnog saveznika na terenu, i da više nemaju način da direktno menjaju situaciju na tlu Sirije. Iako je prema računici SAD Turska u kapacitetu člana NATO pakta trebalo da igra ulogu američkog činioca na terenu, američki predsednik po svoj prilici nije bio svestan strateškog razumevanja koje je pre mesec dana postignuto između Rusije, Irana i Turske po pitanju budućnosti Sirije. Ta je budućnost zasnovana na „političkoj nagodbi“ za teritoriju čitave Sirije, što uključuje i Kurde.

TRAMPOVA RAČUNICA
Trenutna situacija na terenu u Siriji jeste prosto i jasno sprovođenje tog postignutog sporazuma. Američka reakcija na ovakav razvoj događaja pokazuje i magnitudu njihovog zaprepašćenja. Za američkog predsednika, koji je do pre par dana pozdravljao i hvalio odluku o povlačenju SAD iz Sirije, „akcije turske vojske“ već „otvaraju mogućnost za izbijanje humanitarne krize i potencijalnih ratnih zločina“. Ono što Tramp nije spomenuo jeste to da mogućnost kurdskog sporazuma sa Rusijom i Sirijom, kao i mogućnost da ruske i sirijske trupe uđu na sever Sirije, uopšte nije bila tema o kojoj se govorilo u telefonskom razgovoru koji je vodio sa Erdoganom pre nekoliko dana, kada ga je ovaj obavestio o svojim namerama da pokrene vojnu operaciju.

Američki predsednik Donald Tramp i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan u razgovoru, Brisel, 11. jul 2018. (Foto: AP Photo/Pablo Martinez Monsivais, File)
Američki predsednik Donald Tramp i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan u razgovoru, Brisel, 11. jul 2018. (Foto: AP Photo/Pablo Martinez Monsivais, File)

Tvrdnja da su SAD organizovale „namerno povlačenje“ usled „sve veće pretnje po američke snage“ je besmislena jer bi američko prisustvo i odbijanje da se trupe povuku sigurno odvratilo Turke, s obzirom da se Turska nikada ne bi usudila da napadne američku vojsku. Tramp je razumeo da je plan samo da se napravi „bezbedna zona“ unutar Sirije, a ne da se iz korena preuredi politički pejzaž zemlje. Iz toga proističe Trampova odluka da nametne sankcije, takse i da zaustavi pregovore o trgovinskoj saradnji sa Turskom vredne 100 milijardi dolara.

Ovakva reakcija svedoči o porazu američke politike na Bliskom istoku. Na nju je tačku stavilo rusko posredovanje između Sirije i kurdskih snaga: SAD su praktično potpuno izbačene i igre. Prema sporazumu, pogranični gradovi Manbidž i Kobane sa dominantno kurdskim stanovništvom biće vraćeni pod kontrolu Damaska, a turske snage će se povući i/ili neće nastaviti dalje prodiranje. Kao što su pokazala nedavna dešavanja, turska vojska je u neprekidnoj koordinaciji sa ruskom.

POTPUNI NEUSPEH
Dok saopštenje turskog ministarstva odbrane ne obelodanjuje više detalja o opsegu i veličini te saradnje, ruska informativna agencija RIA izvestila je o ruskoj vojnoj policiji koja patrolira linijom razgraničenja između sirijskih i turskih trupa na severu Sirije. Takođe je rečeno da su sirijske vladine snage uz pomoć savezničkih ruskih trupa preuzele potpunu kontrolu nad Manbidžom na severu zemlje, dok ruske snage istovremeno nadgledaju situaciju u toj oblasti u saradnji sa turskom vojskom.

Iz toga proističe da ruske trupe vode računa o tome da ne dođe do sukoba turskih i sirijskih snaga, i da dogovor bude sproveden tako da utaba put za eventualno ujedinjenje severne Sirije sa ostatkom zemlje, kako plan Sirijskog ustavnog odbora za konstituisanje sirijske federacije ne bi naišao na bilo kakvu barijeru ili teritorijalnu prepreku. Ono što je značajno samo po sebi, Rusija, Turska i Iran su u septembru prevazišli svoje razlike po pitanju sastava tog odbora. S tim u vezi, može se reći da je neprekidna proširena saradnja Moskve, Damaska i Ankare na severu Sirije veliki iskorak ka reintegraciji cele severne Sirije pod kontrolu Damaska, što je razvoj događaja koji bi jednom za svagda stavio tačku na američke planove za ovu zemlju.

Sirijci mašu iranskom, ruskom i sirijskom zastavom tokom protesta protiv američkog vazdušnog napada na Damask, 14. april 2018. (Foto: Omar Sanadiki/Reuters)
Sirijci mašu iranskom, ruskom i sirijskom zastavom tokom protesta protiv američkog vazdušnog napada na Damask, 14. april 2018. (Foto: Omar Sanadiki/Reuters)

Ovakvim delovanjem, Rusija, Sirija, Iran i Turska su osujetili planove za stvaranje nezavisnog Kurdistana uz tursku granicu, koji je trebalo da bude uporište američkog prisustva na Bliskom istoku u pogledu intervencije u Siriji. To nas dakle dovodi do zaključka da su SAD – što vidimo po njihovoj reakciji – prihvatile realnost u trenutku kad je već bilo prekasno da se preokrene dramatičan ishod njihove osmogodišnje intervencije, čiji glavni cilj – „svrgavanje Asada” – je doživeo potpuni neuspeh.

 

Salman Rafi Šeik je stručnjak za međunarodne odnose i spoljna i unutrašnja pitanja Pakistana.

 

Preveo Luka Ugrica

 

Naslovna fotografija: AFP 

 

Izvor New Eastern Outlook