Којим ће путем поћи Украјина? (1)

Како је и због чега 2014. година постала прекретница у односима Русије и Запада и како ће се ствари даље одвијати у Украјини?

Одбројавање до коначног позиционирања Украјине унутар геополитичког фронта Европе и Евроазије улази у последњу фазу. Расплет ће се догодити у мандату новог украјинског председника, популистичког комичара Владимира Зеленског, осим уколико он поднесе оставку или буде смењен са функције. Зеленски и његов покрет „Слуга народа“ остварили су убедљиву победу и добили велику подршку украјинских бирача 2019. године, дајући обећање да ће наставити тамо где су стали Петро Порошенко и политички естаблишмент Украјине (који је гласањем добрим делом уклоњен са положаја), што се своди на решавање конфликта са Русијом и паралелно настојање да се Украјина интегрише у евроатлантски свет. Време, пак, није на његовој страни. Ако се не догоди чудо у задњи час, дугогодишњи руски напори да се у повезивању са западним тржиштем заобиђе Украјина биће финализовани, док би промене политичких приоритета и стратешких процена у САД и Европи могле умањити релевантност Украјине као кључне карике руско-западних односа.

По распаду Совјетског Савеза 1991. године, Украјина – позната и као „крајина“између Русије и Централне Европе – постаје главни показатељ стања односа Москве и Запада. Од питања совјетске нуклеарне заоставштине на територији Украјине и сигурног протока руских енергената на западно тржиште, па до формулације политике ширег суседства Европске уније и проширења НАТО савеза на исток, природа руско-украјинских односа не може се гледати ван контекста сарадње коју Русија реално може изградити са Сједињеним Државама и Европом. Имајући у виду реалност географског положаја Украјине (чије су северне и источне границе усидрене тачно испод меког ткива Руске Федерације и њених западних граница, што је последица Стаљинових измена након Другог светског рата) који омогућује контролу кључних тачака за продор у срце Европе – ни Москва ни НАТО не могу остати равнодушни по питању коначног геостратешког сврставања Украјине.

Америчка политика према Украјини током протеклих 30 година вођена је у складу са афоризмом саветника за националну безбедност Збигњева Бжежинског, у којем каже: Са Украјином, Русија је империја (самим тим и претња по безбедност евроатлантске сфере), али Русија без Украјине може постати „нормална“ национална држава (што имплицира да ће њена моћ бити „боље“ избалансирана наспрам других европских сила, као што су Француска, Немачка, Велика Британија и Италија).

НЕРАЗЈАШЊЕНА ПИТАЊА
Иако је из овога проистекао јасан приоритет америчке политике који се своди на спречавање да Украјина буде усисана у неку врсту велике Русије, никада није до краја разјашњено да ли је неопходно – или вредно цене која би морала да се плати – да се Украјина у потпуности интегрише у западне безбедносне структуре, и да ли би америчка стратегија евроатлантске безбедности могла бити остварена уколико Украјина остане неутрална.

Постсовјетска Русија, чак и у доба највећег успона атлантиста за време Јељцинове администрације, увек је крајње јасно стављала до знања да је питање украјинског уласка у НАТО црвена линија за Москву (осим уколико и Русија не би постала чланица). Чак и када је признавала политичку независност Украјине, Русија је инсистирала да је за Украјину у културном и економском погледу неопходно одржавање посебних веза у односима Кијева и Москве.

Гледано из геополитичке перспективе, да су Украјину након 1991. водили људи попут Нурсултана Назарбајева, она је могла имати користи од позиционирања као држава која би чинила главну спону између два различита света, евроатлантског и евроазијског. Као евроатлантски мост, Кијев је могао избећи безбедносну дилему са Русијом, али и употребити свој географски потенцијал – произашао из распада СССР-а, када је Украјина постала главна руска спона са Западом – како би са Русијом градила односе са позиције снаге и приближне једнакости.

Заставе Украјине и Европске уније током Евромајдана 2014. (Фото: EPA-EFE/Zurab Kurtsikidze)

Заставе Украјине и Европске уније током Евромајдана 2014. (Фото: EPA-EFE/Zurab Kurtsikidze)

Али услед нежељених, континуираних потешкоћа на унутрашњем политичком плану у Украјини, овај сценарио се није остварио. Најпре је дошло до географске поделе унутар саме државе, између југоисточних делова земље који су желели задржати блиске економске и политичке везе са Русијом, и западне Украјине која је хтела да једном за свагда државу отргне из руског наручја. Истовремено, економска и привредна олигархија Украјине обећавала је реформе и европску судбину, али је са великим задовољством склапала коруптивне послове са руским фактором. Док су балтичке земље предузеле веома тешке и болне мере не би ли преоријентисале своје економије на курс независан од Русије – док је Русија заузврат преоријентисала извозну инфраструктуру на начин да заобиђе балтичке земље уз помоћ новог коридора Санкт Петербург-Виборг – за то време Украјина се задовољавала зависношћу од јефтиних руских енергената и субвенција. Да парафразирамо процену Роберта Каплана о грчкој политици, Украјина се надала да може наставити љубавну аферу са руским капиталом истовремено тежећи формалном браку са западним светом.

Све док је и сама централна Европа била ван евроатлантског блока, кокетирање Украјине није наилазило на већу осуду. Међутим, до 2004. године, интеграцијом централноевропских земаља – како у ЕУ тако и у НАТО – граница евроатлантског света померила се директно на праг западних украјинских граница. Тадашња процена, укључујући и чувени чланак управо на овим страницама у зору новог миленијума, била је да је Русија „окончала“ са својом улогом велике силе. Отуда је уследила рачуница да би се неумољиво западно ширење ка истоку могло наставити без икаквог већег цеха по САД  или Западну Европу – и без изазивања неке значајније реакције у Москви. Истовремено, осећај да би се Украјина могла наћи на погрешној страни нове европске линије разграничења – и да је европски сан Украјине у опасности због корумпиране елите која је профитирала од руске дарежљивости – помогли су да се подстакне Наранџаста револуција, из 2004. године, која је на власт изнедрила (довела) Виктора Јушченка. Он и премијерка Јулија Тимошенко, његов некадашњи савезник, јасно су дали до знања да желе ставити тачку на статус Украјине као пограничне земље, у корист тога да она постане последња источна брана евроатлантског блока.

КОРЕНИТА ПРОМЕНА
Наранџаста револуција (заједно са Револуцијом ружа у Грузији годину раније) из корена је променила расположење америчко-руских односа и додатно затегла везе Русије и Европе. Од 1991. до 2003. руски и амерички званичници су рутински говорили како је Хладни рат завршен и како две државе сада уживају у плодовима стратешког партнерства. Европска унија, нарочито под диригентском палицом Романа Продија, тадашњег председника Европске комисије, сковала је визију сарадње ЕУ и Русије која би у потпуности испунила сан Шарла де Гола о Европи од Атлантика до Урала (или Владивостока). Али након 2004. године у Кијеву смо добили владу која је захтевала од ЕУ и НАТО-а да остану доследни својим тврдњама да свака европска држава има право да се придружи њиховом блоку – и која је тражила политичку, економску па чак и војну помоћ како би осигурала слободу Украјине да се бори против различитих врста притисака које Русија може применити у намери да заустави кретање Украјине ка Западу.

Од тог тренутка па надаље, питање Украјине више се није могло раздвојити од других аспеката америчко-руских односа. Није било принципа „слажемо се да се не слажемо“. Да САД прихвате захтеве Русије да Украјина примени фински модел трајне неутралности, значило би прећутно признање да отворена врата евроатлантског света за нове чланове и нису баш толико отворена и да је Вашингтон спреман да призна како је простор бившег Совјетског Савеза де факто руска сфера утицаја. Све друге тачке билатералних преговора (борба против тероризма, заустављање иранског нуклеарног програма, енергетска сарадња и тако даље) постепено су падале у други план у односу на тензије око питања статуса Украјине. Штавише, први таласи проширења ЕУ и НАТО-а променили су тежиште обеју организација.Немачка се залагала за проширење како њена источна граница не би уједно била и источна крајина европског света. Међутим, онда су Пољска и друге централноевропске земље на сличан начин постале заинтересоване за промену свог положаја – од тога да буду на првој линији одбране евроатлантског блока до тога да помере ту линију даље на исток.

После 2004. године, Русија је стала примењивати нове стратегије. Почела је тражити начине да умањи улогу Украјине као транзитне тачке ка Европи, што је довело до новог гасоводног пројекта (Северни ток). Овим током би се спојила недавно изграђена инфраструктура за извоз енергената од Санкт Петербурга директно до Немачке. Русија је ојачала своје полуге утицаја на украјинској политичкој сцени, нарочито посредством „Партије региона“. Пошто је Наранџаста револуција Русији ускратила пријатељски настројене чиниоце на нивоу државне власти, Москва је преусмерила свој приступ на подршку децентрализацији моћи у Украјини, настојећи да осигура да проруски региони могу располагати правом вета по питањима спољне политике земље (и тако предупредити могућност да Украјина евентуално постане чланица НАТО-а и ЕУ). Русија је такође уложила додатни напор да ојача евроазијске интеграција и у оквирима тих споразума за себе веже бивше државе Совјетског Савеза.

КРАТКО РЕСЕТОВАЊЕ
У исто време, увидевши да су јој европске институције мање наклоњене, Москва је појачала напоре да са својим примарним европским партнерима сва питања решава на билатералном нивоу, и да кад год је то могуће заобиђе ЕУ, наглашавајући важност националног суверенитета. Напослетку, Москва је уложила додатне напоре да провери колико ће чврсто Америка реторички подржати земље попут Украјине и Грузије у случају избијања сукоба; с једне стране то је урадила како би могла да процени ефикасност америчког одговора на евентуалне сукобе, а с друге како би што је више могуће оголила непостојаност америчких гаранција. Ово је кулминирало руско-грузијским ратом из августа 2008. године, који је заиста у потпуности разоткрио лимите обећања западних земаља и ограничену природу њихове реакције на терену.

Руски војници са руском заставом на тенку у Цхинвалију у Грузији, 11. август 2008. (Фото: Andrei Smirnov/AFP/Getty Images/WSJ)

Руски војници са руском заставом на тенку у Цхинвалију у Грузији, 11. август 2008. (Фото: Andrei Smirnov/AFP/Getty Images/WSJ)

По окончању Грузијског рата, француски председник Никола Саркози и касније новоизабрани председник САД Барак Обама, иницирали су тзв. напоре за „ресетовањем“ односа, како не би дубље закорачили ка већој конфронтацији Запада и Русије. Овај тренд није промакао украјинској државној елити. Бивши украјински председник Леонид Кучма извукао је следећи закључак након што је сагледао јаз између онога што је речено и онога што је урађено у западној реакцији на грузијски конфликт: „Постоји ли ико ко заиста мисли да се морамо у потпуности супротставити Русији и да ће онда неко стати на нашу страну? Сигуран сам да ни ЕУ ни САД не би мрднули прстом.“

У неизвесној и жустрој председничкој кампањи за избор Јушченковог наследника, Виктор Јанукович (који се залагао за олигархијски статус кво са Русијом) је 2010. године тесно победио Тимошенкову и преузео функцију председника. Потом је одмах предузео кораке да поврати наклоност Москве – продуживши закуп за руске морнаричке базе на Криму, очувавши закон који је гарантовао равноправност руском језику и, што је најважније, формално дајући до знања да Украјина више не тежи чланству у НАТО.

Јанукович је тако одстранио Украјину као главни камен спотицања у односима Запада и Русије. Администрација председника Обаме и европски званичници и даље су могли тврдити да су остали посвећени принципима сувереног избора, јер је Украјина тобоже сама одлучила да се неће придружити НАТО-у. Председнички мандат Јануковича такође је утабао пут за почетак „ресетовања“, што је за последицу имало спремност Москве да потпише нови уговор о контроли наоружања, да пооштри ограничења Ирану и да ради на решавању других међусобних размирица, док је Обамина администрација све време настојала да прошири економске везе са Русијом и да пласира америчке инвестиције на руско тржиште.

Ипак, и даље су постојале прикривене тензије. Јасан заокрет Русије ка аутократском типу владавине сада се поклопио са личном жељом Јануковича да у Украјини примени сличне методе, чиме се повећала могућност општег пада демократског капацитета широм Источне Европе. А у једном од последњих званичних обраћања Хилари Клинтон као државне секретарке, она је исказала своје оштро противљење Путиновим плановима да оснује Евроазијску економску унију, наводећи да се ради о претњи националним интересима САД-а. Такав став Клинтонове, заједно са њеним изјава у којима је изборе за државну Думу и председничке изборе 2011/2012 описала као изборну крађу, у Москви су створили утисак да би ресетовање односа у пракси могло бити кратког даха.

МАЈДАН И КРИМ
Кремљ је такође био погрешно информисан о процесу Источног партнерства који је проводила ЕУ. Москва је претпоставила да ће бити могуће да Јанукович потпише некакву врсту споразума са ЕУ који би задовољио део његовог бирачког тела и да истовремено задржи могућност ближе интеграције Украјине са Русијом. Када је постало очигледно да ће Споразум о придруживању Украјине са ЕУ бити у колизији са руским приоритетима (нарочито јер је онемогућавао наставак одређених нетранспарентних пракси уз помоћ којих су Украјина и Русија међусобно трговале), Москва је 2013. године поручила да ће Јанукович морати да изабере између Москве и Брисела. Јанукович је тада задужио Кремљ повлачењем свог потписа са Споразума о придруживању – што је одмах резултирало избијањем протеста од стране кључних чинилаца украјинске елите и значајног дела народа.

Историја масовних демонстрација познатих као Мајдан добро је позната, те је није потребно препричавати овом приликом, осим једног детаља. Као што је био случај са Револуцијом ружа и Наранџастом револуцијом деценију пре, и ове демонстрације брзо су стекле геополитичку конотацију према којој је бунт грађана окарактерисан као сукоб „прозападних“ и „проруских“ чинилаца, који би требало да одреди путању „цивилизацијског избора“ Украјине. Међутим, САД и европске силе су претпоставиле да ће Москва, као и 2004. године, прихватити исход ове револуције. Но, Москва је десет година развијала планове и трагала за могућностима како изаћи на крај са оваквим сценариом. Руси су се бацили у акцију чим је договор о подели власти – према којем је Јанукович требало да остане на функцији – пао у воду пред револуционарним ентузијазмом вођа и народне масе на Мајдану, која је захтевала потпун раскид са старим режимом и са експонентима Москве.

Насилне демонстрације током Евромајдана, Кијев, 23. јануар 2014. (Фото: Аимаина Хикари/Википедија)

Насилне демонстрације током Евромајдана, Кијев, 23. јануар 2014. (Фото: Аимаина Хикари/Википедија)

Кремљ је потом обрисао прашину са својих планова за отцепљење Крима од остатка Украјине и одлучном акцијом убрзо ставио привремене украјинске институције (као и САД и ЕУ) пред свршен чин, не остављајући им могућност да одреагују. Штавише, у складу са не тако суптилном претњом Владимира Путина упућеном америчком председнику Џорџу Бушу на самиту НАТО-а у Букурешту 2008. године, Москва је показала да уколико не успе у намери да убеди Кијев и Запад да обуставе планове за интеграцију Украјине у евроатлантски блок, Кремљ ће од Украјине направити непожељног кандидата, подстичући сепаратистичке побуне које би водиле ка нерешивим конфликтима. На основу процене расположења које влада у НАТО-у и ЕУ (пре свега заснованих на чињеницама да подељени Кипар није успео да се у потпуности интегрише у Европску унију и фрустрација по питању чланства Грузије у НАТО-у с обзиром на конфликт у Абхазији и Јужној Осетији), Москва је закључила да Украјина која не би била неутрални мост између Русије и Запада мора бити сломљена.

У исто време, Русија је убрзала свој план рада везан за стратегију заобилажења Украјине, како убудуће не би била зависна од њене економије или географског положаја. Планови који су остављени по страни за време Јануковичеве владавине поново су активирани, почевши од гасовода за Северни ток 2. Након што је регулаторни апарат ЕУ осујетио руски покушај да Украјину заобиђе преко Црног мора (гасовод Јужни ток), Руси су се преусмерили на правац који би полазио од Турске.

Гасоводи (као и Кримски мост, познат и као Керчки, који спаја континенталну Русију са Кримом) су подигли највише прашине, али један други аспект руске стратегије има дугорочније импликације. Москва у последњих пет година покушава да на руском тлу поново створи украјинска предузећа и индустријска постројења од којих је претходно куповала робу и услуге, што подразумева и запошљавање неопходног људског капитала из Донбаса и других делова источне Украјине. Ослобађање руског одбрамбеног система од украјинске индустрије скоро је завршено. Штавише, убрзавајући процедуру која омогућава Украјинцима да постану руски држављани, Кремљ ради на доприношењу одливу мозгова из Украјине, учвршћујући притом сопствени интелектуални капацитет.

И поред спорадичних спотицања узрокованих корупцијом и неефикасном употребом ресурса, руски напори почели су да мењају гео-економски пејзаж. У наредних неколико година, Русија ће окончати свој план заобилажења Украјине и осамостаљење од украјинске индустрије. То ће Кремљу отворити могућност да тренутни застој постане правило, с обзиром на то да Русија више неће зависити од добре воље Украјинаца. Поред тога, администрација Зеленског, која велики део своје народне подршке дугује обећањима о побољшању животног стандарда, суочиће се са могућношћу губитка милијарди долара прихода, које ће потом морати да надокнади из других извора.

Данас, стратегија Москве у погледу Украјине своди се на то да се ова земља учини неподобном за чланство у ЕУ/НАТО, да се спречи консолидација политичког система у земљи, те да се преусмере руске геоекономске везе. Циљ је, дакле, поново створити нефункционалну државу и пребацити одговорност за њено финансијско одржавање на Европу и Сједињене Државе. Путин игра на карту очекивања да Запад неће бити вољан да преузме на себе терет оживљавања украјинске државе.

ЗАПАД У РАСКОРАКУ
Запад је остао изненађен пред брзином и одлучношћу руске реакције на Мајданску револуцију. Оно што је додатно допринело смушеној реакцији Запада је и недостатак заједничке евроатлантске перспективе кад је реч о украјинској кризи. Јасно је да су радње које је предузела Русија нарушиле норме успостављене након Хладног рата, али анексија Крима и руско подстрекивање оружане побуне на истоку Украјине нису у свим европским престоницама пробудиле подједнаку забринутост. Напротив,ускоро је постало очигледно да Украјина није питање од егзистенцијалног значаја, како за САД, тако ни за Западну Европу, што је ограничило могуће реакције, с обзиром да међу бирачима није било значајније спремности да се због Украјине поднесу веће жртве.

Људи посматрају обраћање Владимира Путина на великом екрану у Севастопољу, 18. март 2014. (Фото: Viktor Drachev/AFP/Getty Images)

Људи посматрају обраћање Владимира Путина на великом екрану у Севастопољу, 18. март 2014. (Фото: Viktor Drachev/AFP/Getty Images)

Анексија Крима у теорији може бити штетна по међународни поредак подједнако као и анексија Кувајта од стране Ирака. Међутим, за разлику од кувајтске кризе, где се међународна коалиција муњевито окупила како би спречила да се трајно одржи присилна промена статуса Кувајта, руско преузимање контроле над Кримом није имало велики утицај на свакодневне политичке интересе великих сила. Погрешни потези Русије (попут обарања авиона малезијске авио-компаније изнад зоне сукоба у Украјини и Путинових напора да обмане немачку канцеларку Меркел) много су више допринели наметању јачих економских и финансијских санкција Русији од било каквог вапаја за одбраном постхладноратовске равнотеже у Европи.

Штавише, кључне европске земље желеле су да направе равнотежу између реакције на догађаје у Украјини и одржавања економских и политичких планова са Москвом. У међувремену, Обамина администрација није наишла на већу подршку америчке јавности за снажнији и трајнији одговор на руске активности који би се негативно одразио на америчку економију и ризиковао евентуални војни сукоб са Русијом као нуклеарном силом. Западна алијанса, која се у великој мери ослања на партнерство које су изградили председник Обама и канцеларка Меркел, одлучила се за низ персоналних санкција, као и санкције широког спектра које би погодиле кључне секторе руске економије, поготово индустрију енергената, али су намерно избегли да у потпуности изопште Русију из међународног економског система којим доминира Запад или да уведу потпуни ембарго на увоз руских енергената.

Сарадња са Москвом у сектору безбедности је такође пажљиво ограничена и регулисана. Запад се надао да ће Русија постати превише растрзана и преоптерећена својим војним интервенцијама (како у Сирији, тако и у Украјини), док би јој санкције наметнуле још већи економски притисак и приморале Путина да одступи. Нарочито је Обамина администрација инсистирала да је Русија сила у опадању која неће бити у стању да пружи било какав дугорочни одрживи отпор западним санкцијама.

Свакако, санкције су Русији нанеле одређену штету и озбиљно ограничиле њен економски раст, што је довело до политичког неспокојства унутар земље, али вероватно не у оној мери којој се надао Обама. Русија је демонстрирала известан степен економске отпорности и спремности да употреби контра-санкције које су циљале слабије карике у Европској унији. Режим санкција такође је пружио Русији користан наратив о томе како Запад покушава да јој ускрати место које јој припада у глобалном поретку и да промени режим у Русији.

Кремљ је лагано почињао да мења процену о корисности сарадње са Западом. Тако је 2011. године Русија остала уздржана приликом изгласавања кључне резолуције Савета безбедности УН, верујући да ће она омогућити стварање хуманитарних зона безбедности унутар разрушене Либије и створити услове за политичку нагодбу. Уместо тога, резолуција је чланицама НАТО пакта послужила као параван за оно што је Москва назвала отвореном сменом режима, осмишљеном са намером да се уклони либијски лидер Муамер ел Гадафи. Москва је веровала да се слична превара догодила и 2014: неколико сати након што је постигнут споразум о превременим изборима у Украјини који су гарантовале институције европске тројке (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ; прим. прев.), Јанукович је свргнут и присиљен да пронађе уточиште у Русији. Стога је Москва од 2014. године појачала потпору проруским лидерима које су САД намеравале да сруше са власти, од Башара ел Асада до Николаса Мадура. Они су опстајали на власти не толико због издашности руске помоћи колико због невољности САД да своју реторику поткрепе спремношћу на људске и материјалне жртве.

Виктор Јанукович и Владимир Путин се рукују (Фото:  Kommersant Photo via Getty Images)

Виктор Јанукович и Владимир Путин се рукују (Фото: Kommersant Photo via Getty Images)

Истовремено, Москва је закључила да ако је већ Запад одлучио да појача своје непријатељско деловање према Русији, онда је било логично да и Русија почне да примењује неконвенционална средства – нарочито политичко мешање – како би ослабила кохезију ЕУ и подржала оне трендове у Сједињеним Државама који су нагињали ка политици неинтервенционизма у међународним односима. Утисак је да није случајност што су након 2014. године појачани руски напори да се утиче на западне политичке процесе.

 

Наставиће се…

 

Николас К. Гвоздев је колумниста Нешнел интереста и професор студија националне безбедности на Морнаричком ратном колеџу Сједињених Држава.

 

Превео Лука Угрица

 

Насловна фотографија: REUTERS/Jonathan Ernst

 

Извор The National Interest