Kojim će putem poći Ukrajina? (1)

Kako je i zbog čega 2014. godina postala prekretnica u odnosima Rusije i Zapada i kako će se stvari dalje odvijati u Ukrajini?

Odbrojavanje do konačnog pozicioniranja Ukrajine unutar geopolitičkog fronta Evrope i Evroazije ulazi u poslednju fazu. Rasplet će se dogoditi u mandatu novog ukrajinskog predsednika, populističkog komičara Vladimira Zelenskog, osim ukoliko on podnese ostavku ili bude smenjen sa funkcije. Zelenski i njegov pokret „Sluga naroda“ ostvarili su ubedljivu pobedu i dobili veliku podršku ukrajinskih birača 2019. godine, dajući obećanje da će nastaviti tamo gde su stali Petro Porošenko i politički establišment Ukrajine (koji je glasanjem dobrim delom uklonjen sa položaja), što se svodi na rešavanje konflikta sa Rusijom i paralelno nastojanje da se Ukrajina integriše u evroatlantski svet. Vreme, pak, nije na njegovoj strani. Ako se ne dogodi čudo u zadnji čas, dugogodišnji ruski napori da se u povezivanju sa zapadnim tržištem zaobiđe Ukrajina biće finalizovani, dok bi promene političkih prioriteta i strateških procena u SAD i Evropi mogle umanjiti relevantnost Ukrajine kao ključne karike rusko-zapadnih odnosa.

Po raspadu Sovjetskog Saveza 1991. godine, Ukrajina – poznata i kao „krajina“između Rusije i Centralne Evrope – postaje glavni pokazatelj stanja odnosa Moskve i Zapada. Od pitanja sovjetske nuklearne zaostavštine na teritoriji Ukrajine i sigurnog protoka ruskih energenata na zapadno tržište, pa do formulacije politike šireg susedstva Evropske unije i proširenja NATO saveza na istok, priroda rusko-ukrajinskih odnosa ne može se gledati van konteksta saradnje koju Rusija realno može izgraditi sa Sjedinjenim Državama i Evropom. Imajući u vidu realnost geografskog položaja Ukrajine (čije su severne i istočne granice usidrene tačno ispod mekog tkiva Ruske Federacije i njenih zapadnih granica, što je posledica Staljinovih izmena nakon Drugog svetskog rata) koji omogućuje kontrolu ključnih tačaka za prodor u srce Evrope – ni Moskva ni NATO ne mogu ostati ravnodušni po pitanju konačnog geostrateškog svrstavanja Ukrajine.

Američka politika prema Ukrajini tokom proteklih 30 godina vođena je u skladu sa aforizmom savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog, u kojem kaže: Sa Ukrajinom, Rusija je imperija (samim tim i pretnja po bezbednost evroatlantske sfere), ali Rusija bez Ukrajine može postati „normalna“ nacionalna država (što implicira da će njena moć biti „bolje“ izbalansirana naspram drugih evropskih sila, kao što su Francuska, Nemačka, Velika Britanija i Italija).

NERAZJAŠNjENA PITANjA
Iako je iz ovoga proistekao jasan prioritet američke politike koji se svodi na sprečavanje da Ukrajina bude usisana u neku vrstu velike Rusije, nikada nije do kraja razjašnjeno da li je neophodno – ili vredno cene koja bi morala da se plati – da se Ukrajina u potpunosti integriše u zapadne bezbednosne strukture, i da li bi američka strategija evroatlantske bezbednosti mogla biti ostvarena ukoliko Ukrajina ostane neutralna.

Postsovjetska Rusija, čak i u doba najvećeg uspona atlantista za vreme Jeljcinove administracije, uvek je krajnje jasno stavljala do znanja da je pitanje ukrajinskog ulaska u NATO crvena linija za Moskvu (osim ukoliko i Rusija ne bi postala članica). Čak i kada je priznavala političku nezavisnost Ukrajine, Rusija je insistirala da je za Ukrajinu u kulturnom i ekonomskom pogledu neophodno održavanje posebnih veza u odnosima Kijeva i Moskve.

Gledano iz geopolitičke perspektive, da su Ukrajinu nakon 1991. vodili ljudi poput Nursultana Nazarbajeva, ona je mogla imati koristi od pozicioniranja kao država koja bi činila glavnu sponu između dva različita sveta, evroatlantskog i evroazijskog. Kao evroatlantski most, Kijev je mogao izbeći bezbednosnu dilemu sa Rusijom, ali i upotrebiti svoj geografski potencijal – proizašao iz raspada SSSR-a, kada je Ukrajina postala glavna ruska spona sa Zapadom – kako bi sa Rusijom gradila odnose sa pozicije snage i približne jednakosti.

Zastave Ukrajine i Evropske unije tokom Evromajdana 2014. (Foto: EPA-EFE/Zurab Kurtsikidze)
Zastave Ukrajine i Evropske unije tokom Evromajdana 2014. (Foto: EPA-EFE/Zurab Kurtsikidze)

Ali usled neželjenih, kontinuiranih poteškoća na unutrašnjem političkom planu u Ukrajini, ovaj scenario se nije ostvario. Najpre je došlo do geografske podele unutar same države, između jugoistočnih delova zemlje koji su želeli zadržati bliske ekonomske i političke veze sa Rusijom, i zapadne Ukrajine koja je htela da jednom za svagda državu otrgne iz ruskog naručja. Istovremeno, ekonomska i privredna oligarhija Ukrajine obećavala je reforme i evropsku sudbinu, ali je sa velikim zadovoljstvom sklapala koruptivne poslove sa ruskim faktorom. Dok su baltičke zemlje preduzele veoma teške i bolne mere ne bi li preorijentisale svoje ekonomije na kurs nezavisan od Rusije – dok je Rusija zauzvrat preorijentisala izvoznu infrastrukturu na način da zaobiđe baltičke zemlje uz pomoć novog koridora Sankt Peterburg-Viborg – za to vreme Ukrajina se zadovoljavala zavisnošću od jeftinih ruskih energenata i subvencija. Da parafraziramo procenu Roberta Kaplana o grčkoj politici, Ukrajina se nadala da može nastaviti ljubavnu aferu sa ruskim kapitalom istovremeno težeći formalnom braku sa zapadnim svetom.

Sve dok je i sama centralna Evropa bila van evroatlantskog bloka, koketiranje Ukrajine nije nailazilo na veću osudu. Međutim, do 2004. godine, integracijom centralnoevropskih zemalja – kako u EU tako i u NATO – granica evroatlantskog sveta pomerila se direktno na prag zapadnih ukrajinskih granica. Tadašnja procena, uključujući i čuveni članak upravo na ovim stranicama u zoru novog milenijuma, bila je da je Rusija „okončala“ sa svojom ulogom velike sile. Otuda je usledila računica da bi se neumoljivo zapadno širenje ka istoku moglo nastaviti bez ikakvog većeg ceha po SAD  ili Zapadnu Evropu – i bez izazivanja neke značajnije reakcije u Moskvi. Istovremeno, osećaj da bi se Ukrajina mogla naći na pogrešnoj strani nove evropske linije razgraničenja – i da je evropski san Ukrajine u opasnosti zbog korumpirane elite koja je profitirala od ruske darežljivosti – pomogli su da se podstakne Narandžasta revolucija, iz 2004. godine, koja je na vlast iznedrila (dovela) Viktora Juščenka. On i premijerka Julija Timošenko, njegov nekadašnji saveznik, jasno su dali do znanja da žele staviti tačku na status Ukrajine kao pogranične zemlje, u korist toga da ona postane poslednja istočna brana evroatlantskog bloka.

KORENITA PROMENA
Narandžasta revolucija (zajedno sa Revolucijom ruža u Gruziji godinu ranije) iz korena je promenila raspoloženje američko-ruskih odnosa i dodatno zategla veze Rusije i Evrope. Od 1991. do 2003. ruski i američki zvaničnici su rutinski govorili kako je Hladni rat završen i kako dve države sada uživaju u plodovima strateškog partnerstva. Evropska unija, naročito pod dirigentskom palicom Romana Prodija, tadašnjeg predsednika Evropske komisije, skovala je viziju saradnje EU i Rusije koja bi u potpunosti ispunila san Šarla de Gola o Evropi od Atlantika do Urala (ili Vladivostoka). Ali nakon 2004. godine u Kijevu smo dobili vladu koja je zahtevala od EU i NATO-a da ostanu dosledni svojim tvrdnjama da svaka evropska država ima pravo da se pridruži njihovom bloku – i koja je tražila političku, ekonomsku pa čak i vojnu pomoć kako bi osigurala slobodu Ukrajine da se bori protiv različitih vrsta pritisaka koje Rusija može primeniti u nameri da zaustavi kretanje Ukrajine ka Zapadu.

Od tog trenutka pa nadalje, pitanje Ukrajine više se nije moglo razdvojiti od drugih aspekata američko-ruskih odnosa. Nije bilo principa „slažemo se da se ne slažemo“. Da SAD prihvate zahteve Rusije da Ukrajina primeni finski model trajne neutralnosti, značilo bi prećutno priznanje da otvorena vrata evroatlantskog sveta za nove članove i nisu baš toliko otvorena i da je Vašington spreman da prizna kako je prostor bivšeg Sovjetskog Saveza de fakto ruska sfera uticaja. Sve druge tačke bilateralnih pregovora (borba protiv terorizma, zaustavljanje iranskog nuklearnog programa, energetska saradnja i tako dalje) postepeno su padale u drugi plan u odnosu na tenzije oko pitanja statusa Ukrajine. Štaviše, prvi talasi proširenja EU i NATO-a promenili su težište obeju organizacija.Nemačka se zalagala za proširenje kako njena istočna granica ne bi ujedno bila i istočna krajina evropskog sveta. Međutim, onda su Poljska i druge centralnoevropske zemlje na sličan način postale zainteresovane za promenu svog položaja – od toga da budu na prvoj liniji odbrane evroatlantskog bloka do toga da pomere tu liniju dalje na istok.

Posle 2004. godine, Rusija je stala primenjivati nove strategije. Počela je tražiti načine da umanji ulogu Ukrajine kao tranzitne tačke ka Evropi, što je dovelo do novog gasovodnog projekta (Severni tok). Ovim tokom bi se spojila nedavno izgrađena infrastruktura za izvoz energenata od Sankt Peterburga direktno do Nemačke. Rusija je ojačala svoje poluge uticaja na ukrajinskoj političkoj sceni, naročito posredstvom „Partije regiona“. Pošto je Narandžasta revolucija Rusiji uskratila prijateljski nastrojene činioce na nivou državne vlasti, Moskva je preusmerila svoj pristup na podršku decentralizaciji moći u Ukrajini, nastojeći da osigura da proruski regioni mogu raspolagati pravom veta po pitanjima spoljne politike zemlje (i tako preduprediti mogućnost da Ukrajina eventualno postane članica NATO-a i EU). Rusija je takođe uložila dodatni napor da ojača evroazijske integracija i u okvirima tih sporazuma za sebe veže bivše države Sovjetskog Saveza.

KRATKO RESETOVANjE
U isto vreme, uvidevši da su joj evropske institucije manje naklonjene, Moskva je pojačala napore da sa svojim primarnim evropskim partnerima sva pitanja rešava na bilateralnom nivou, i da kad god je to moguće zaobiđe EU, naglašavajući važnost nacionalnog suvereniteta. Naposletku, Moskva je uložila dodatne napore da proveri koliko će čvrsto Amerika retorički podržati zemlje poput Ukrajine i Gruzije u slučaju izbijanja sukoba; s jedne strane to je uradila kako bi mogla da proceni efikasnost američkog odgovora na eventualne sukobe, a s druge kako bi što je više moguće ogolila nepostojanost američkih garancija. Ovo je kulminiralo rusko-gruzijskim ratom iz avgusta 2008. godine, koji je zaista u potpunosti razotkrio limite obećanja zapadnih zemalja i ograničenu prirodu njihove reakcije na terenu.

Ruski vojnici sa ruskom zastavom na tenku u Chinvaliju u Gruziji, 11. avgust 2008. (Foto: Andrei Smirnov/AFP/Getty Images/WSJ)
Ruski vojnici sa ruskom zastavom na tenku u Chinvaliju u Gruziji, 11. avgust 2008. (Foto: Andrei Smirnov/AFP/Getty Images/WSJ)

Po okončanju Gruzijskog rata, francuski predsednik Nikola Sarkozi i kasnije novoizabrani predsednik SAD Barak Obama, inicirali su tzv. napore za „resetovanjem“ odnosa, kako ne bi dublje zakoračili ka većoj konfrontaciji Zapada i Rusije. Ovaj trend nije promakao ukrajinskoj državnoj eliti. Bivši ukrajinski predsednik Leonid Kučma izvukao je sledeći zaključak nakon što je sagledao jaz između onoga što je rečeno i onoga što je urađeno u zapadnoj reakciji na gruzijski konflikt: „Postoji li iko ko zaista misli da se moramo u potpunosti suprotstaviti Rusiji i da će onda neko stati na našu stranu? Siguran sam da ni EU ni SAD ne bi mrdnuli prstom.“

U neizvesnoj i žustroj predsedničkoj kampanji za izbor Juščenkovog naslednika, Viktor Janukovič (koji se zalagao za oligarhijski status kvo sa Rusijom) je 2010. godine tesno pobedio Timošenkovu i preuzeo funkciju predsednika. Potom je odmah preduzeo korake da povrati naklonost Moskve – produživši zakup za ruske mornaričke baze na Krimu, očuvavši zakon koji je garantovao ravnopravnost ruskom jeziku i, što je najvažnije, formalno dajući do znanja da Ukrajina više ne teži članstvu u NATO.

Janukovič je tako odstranio Ukrajinu kao glavni kamen spoticanja u odnosima Zapada i Rusije. Administracija predsednika Obame i evropski zvaničnici i dalje su mogli tvrditi da su ostali posvećeni principima suverenog izbora, jer je Ukrajina tobože sama odlučila da se neće pridružiti NATO-u. Predsednički mandat Janukoviča takođe je utabao put za početak „resetovanja“, što je za posledicu imalo spremnost Moskve da potpiše novi ugovor o kontroli naoružanja, da pooštri ograničenja Iranu i da radi na rešavanju drugih međusobnih razmirica, dok je Obamina administracija sve vreme nastojala da proširi ekonomske veze sa Rusijom i da plasira američke investicije na rusko tržište.

Ipak, i dalje su postojale prikrivene tenzije. Jasan zaokret Rusije ka autokratskom tipu vladavine sada se poklopio sa ličnom željom Janukoviča da u Ukrajini primeni slične metode, čime se povećala mogućnost opšteg pada demokratskog kapaciteta širom Istočne Evrope. A u jednom od poslednjih zvaničnih obraćanja Hilari Klinton kao državne sekretarke, ona je iskazala svoje oštro protivljenje Putinovim planovima da osnuje Evroazijsku ekonomsku uniju, navodeći da se radi o pretnji nacionalnim interesima SAD-a. Takav stav Klintonove, zajedno sa njenim izjava u kojima je izbore za državnu Dumu i predsedničke izbore 2011/2012 opisala kao izbornu krađu, u Moskvi su stvorili utisak da bi resetovanje odnosa u praksi moglo biti kratkog daha.

MAJDAN I KRIM
Kremlj je takođe bio pogrešno informisan o procesu Istočnog partnerstva koji je provodila EU. Moskva je pretpostavila da će biti moguće da Janukovič potpiše nekakvu vrstu sporazuma sa EU koji bi zadovoljio deo njegovog biračkog tela i da istovremeno zadrži mogućnost bliže integracije Ukrajine sa Rusijom. Kada je postalo očigledno da će Sporazum o pridruživanju Ukrajine sa EU biti u koliziji sa ruskim prioritetima (naročito jer je onemogućavao nastavak određenih netransparentnih praksi uz pomoć kojih su Ukrajina i Rusija međusobno trgovale), Moskva je 2013. godine poručila da će Janukovič morati da izabere između Moskve i Brisela. Janukovič je tada zadužio Kremlj povlačenjem svog potpisa sa Sporazuma o pridruživanju – što je odmah rezultiralo izbijanjem protesta od strane ključnih činilaca ukrajinske elite i značajnog dela naroda.

Istorija masovnih demonstracija poznatih kao Majdan dobro je poznata, te je nije potrebno prepričavati ovom prilikom, osim jednog detalja. Kao što je bio slučaj sa Revolucijom ruža i Narandžastom revolucijom deceniju pre, i ove demonstracije brzo su stekle geopolitičku konotaciju prema kojoj je bunt građana okarakterisan kao sukob „prozapadnih“ i „proruskih“ činilaca, koji bi trebalo da odredi putanju „civilizacijskog izbora“ Ukrajine. Međutim, SAD i evropske sile su pretpostavile da će Moskva, kao i 2004. godine, prihvatiti ishod ove revolucije. No, Moskva je deset godina razvijala planove i tragala za mogućnostima kako izaći na kraj sa ovakvim scenariom. Rusi su se bacili u akciju čim je dogovor o podeli vlasti – prema kojem je Janukovič trebalo da ostane na funkciji – pao u vodu pred revolucionarnim entuzijazmom vođa i narodne mase na Majdanu, koja je zahtevala potpun raskid sa starim režimom i sa eksponentima Moskve.

Nasilne demonstracije tokom Evromajdana, Kijev, 23. januar 2014. (Foto: Aimaina Hikari/Vikipedija)
Nasilne demonstracije tokom Evromajdana, Kijev, 23. januar 2014. (Foto: Aimaina Hikari/Vikipedija)

Kremlj je potom obrisao prašinu sa svojih planova za otcepljenje Krima od ostatka Ukrajine i odlučnom akcijom ubrzo stavio privremene ukrajinske institucije (kao i SAD i EU) pred svršen čin, ne ostavljajući im mogućnost da odreaguju. Štaviše, u skladu sa ne tako suptilnom pretnjom Vladimira Putina upućenom američkom predsedniku Džordžu Bušu na samitu NATO-a u Bukureštu 2008. godine, Moskva je pokazala da ukoliko ne uspe u nameri da ubedi Kijev i Zapad da obustave planove za integraciju Ukrajine u evroatlantski blok, Kremlj će od Ukrajine napraviti nepoželjnog kandidata, podstičući separatističke pobune koje bi vodile ka nerešivim konfliktima. Na osnovu procene raspoloženja koje vlada u NATO-u i EU (pre svega zasnovanih na činjenicama da podeljeni Kipar nije uspeo da se u potpunosti integriše u Evropsku uniju i frustracija po pitanju članstva Gruzije u NATO-u s obzirom na konflikt u Abhaziji i Južnoj Osetiji), Moskva je zaključila da Ukrajina koja ne bi bila neutralni most između Rusije i Zapada mora biti slomljena.

U isto vreme, Rusija je ubrzala svoj plan rada vezan za strategiju zaobilaženja Ukrajine, kako ubuduće ne bi bila zavisna od njene ekonomije ili geografskog položaja. Planovi koji su ostavljeni po strani za vreme Janukovičeve vladavine ponovo su aktivirani, počevši od gasovoda za Severni tok 2. Nakon što je regulatorni aparat EU osujetio ruski pokušaj da Ukrajinu zaobiđe preko Crnog mora (gasovod Južni tok), Rusi su se preusmerili na pravac koji bi polazio od Turske.

Gasovodi (kao i Krimski most, poznat i kao Kerčki, koji spaja kontinentalnu Rusiju sa Krimom) su podigli najviše prašine, ali jedan drugi aspekt ruske strategije ima dugoročnije implikacije. Moskva u poslednjih pet godina pokušava da na ruskom tlu ponovo stvori ukrajinska preduzeća i industrijska postrojenja od kojih je prethodno kupovala robu i usluge, što podrazumeva i zapošljavanje neophodnog ljudskog kapitala iz Donbasa i drugih delova istočne Ukrajine. Oslobađanje ruskog odbrambenog sistema od ukrajinske industrije skoro je završeno. Štaviše, ubrzavajući proceduru koja omogućava Ukrajincima da postanu ruski državljani, Kremlj radi na doprinošenju odlivu mozgova iz Ukrajine, učvršćujući pritom sopstveni intelektualni kapacitet.

I pored sporadičnih spoticanja uzrokovanih korupcijom i neefikasnom upotrebom resursa, ruski napori počeli su da menjaju geo-ekonomski pejzaž. U narednih nekoliko godina, Rusija će okončati svoj plan zaobilaženja Ukrajine i osamostaljenje od ukrajinske industrije. To će Kremlju otvoriti mogućnost da trenutni zastoj postane pravilo, s obzirom na to da Rusija više neće zavisiti od dobre volje Ukrajinaca. Pored toga, administracija Zelenskog, koja veliki deo svoje narodne podrške duguje obećanjima o poboljšanju životnog standarda, suočiće se sa mogućnošću gubitka milijardi dolara prihoda, koje će potom morati da nadoknadi iz drugih izvora.

Danas, strategija Moskve u pogledu Ukrajine svodi se na to da se ova zemlja učini nepodobnom za članstvo u EU/NATO, da se spreči konsolidacija političkog sistema u zemlji, te da se preusmere ruske geoekonomske veze. Cilj je, dakle, ponovo stvoriti nefunkcionalnu državu i prebaciti odgovornost za njeno finansijsko održavanje na Evropu i Sjedinjene Države. Putin igra na kartu očekivanja da Zapad neće biti voljan da preuzme na sebe teret oživljavanja ukrajinske države.

ZAPAD U RASKORAKU
Zapad je ostao iznenađen pred brzinom i odlučnošću ruske reakcije na Majdansku revoluciju. Ono što je dodatno doprinelo smušenoj reakciji Zapada je i nedostatak zajedničke evroatlantske perspektive kad je reč o ukrajinskoj krizi. Jasno je da su radnje koje je preduzela Rusija narušile norme uspostavljene nakon Hladnog rata, ali aneksija Krima i rusko podstrekivanje oružane pobune na istoku Ukrajine nisu u svim evropskim prestonicama probudile podjednaku zabrinutost. Naprotiv,uskoro je postalo očigledno da Ukrajina nije pitanje od egzistencijalnog značaja, kako za SAD, tako ni za Zapadnu Evropu, što je ograničilo moguće reakcije, s obzirom da među biračima nije bilo značajnije spremnosti da se zbog Ukrajine podnesu veće žrtve.

Ljudi posmatraju obraćanje Vladimira Putina na velikom ekranu u Sevastopolju, 18. mart 2014. (Foto: Viktor Drachev/AFP/Getty Images)
Ljudi posmatraju obraćanje Vladimira Putina na velikom ekranu u Sevastopolju, 18. mart 2014. (Foto: Viktor Drachev/AFP/Getty Images)

Aneksija Krima u teoriji može biti štetna po međunarodni poredak podjednako kao i aneksija Kuvajta od strane Iraka. Međutim, za razliku od kuvajtske krize, gde se međunarodna koalicija munjevito okupila kako bi sprečila da se trajno održi prisilna promena statusa Kuvajta, rusko preuzimanje kontrole nad Krimom nije imalo veliki uticaj na svakodnevne političke interese velikih sila. Pogrešni potezi Rusije (poput obaranja aviona malezijske avio-kompanije iznad zone sukoba u Ukrajini i Putinovih napora da obmane nemačku kancelarku Merkel) mnogo su više doprineli nametanju jačih ekonomskih i finansijskih sankcija Rusiji od bilo kakvog vapaja za odbranom posthladnoratovske ravnoteže u Evropi.

Štaviše, ključne evropske zemlje želele su da naprave ravnotežu između reakcije na događaje u Ukrajini i održavanja ekonomskih i političkih planova sa Moskvom. U međuvremenu, Obamina administracija nije naišla na veću podršku američke javnosti za snažniji i trajniji odgovor na ruske aktivnosti koji bi se negativno odrazio na američku ekonomiju i rizikovao eventualni vojni sukob sa Rusijom kao nuklearnom silom. Zapadna alijansa, koja se u velikoj meri oslanja na partnerstvo koje su izgradili predsednik Obama i kancelarka Merkel, odlučila se za niz personalnih sankcija, kao i sankcije širokog spektra koje bi pogodile ključne sektore ruske ekonomije, pogotovo industriju energenata, ali su namerno izbegli da u potpunosti izopšte Rusiju iz međunarodnog ekonomskog sistema kojim dominira Zapad ili da uvedu potpuni embargo na uvoz ruskih energenata.

Saradnja sa Moskvom u sektoru bezbednosti je takođe pažljivo ograničena i regulisana. Zapad se nadao da će Rusija postati previše rastrzana i preopterećena svojim vojnim intervencijama (kako u Siriji, tako i u Ukrajini), dok bi joj sankcije nametnule još veći ekonomski pritisak i primorale Putina da odstupi. Naročito je Obamina administracija insistirala da je Rusija sila u opadanju koja neće biti u stanju da pruži bilo kakav dugoročni održivi otpor zapadnim sankcijama.

Svakako, sankcije su Rusiji nanele određenu štetu i ozbiljno ograničile njen ekonomski rast, što je dovelo do političkog nespokojstva unutar zemlje, ali verovatno ne u onoj meri kojoj se nadao Obama. Rusija je demonstrirala izvestan stepen ekonomske otpornosti i spremnosti da upotrebi kontra-sankcije koje su ciljale slabije karike u Evropskoj uniji. Režim sankcija takođe je pružio Rusiji koristan narativ o tome kako Zapad pokušava da joj uskrati mesto koje joj pripada u globalnom poretku i da promeni režim u Rusiji.

Kremlj je lagano počinjao da menja procenu o korisnosti saradnje sa Zapadom. Tako je 2011. godine Rusija ostala uzdržana prilikom izglasavanja ključne rezolucije Saveta bezbednosti UN, verujući da će ona omogućiti stvaranje humanitarnih zona bezbednosti unutar razrušene Libije i stvoriti uslove za političku nagodbu. Umesto toga, rezolucija je članicama NATO pakta poslužila kao paravan za ono što je Moskva nazvala otvorenom smenom režima, osmišljenom sa namerom da se ukloni libijski lider Muamer el Gadafi. Moskva je verovala da se slična prevara dogodila i 2014: nekoliko sati nakon što je postignut sporazum o prevremenim izborima u Ukrajini koji su garantovale institucije evropske trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF; prim. prev.), Janukovič je svrgnut i prisiljen da pronađe utočište u Rusiji. Stoga je Moskva od 2014. godine pojačala potporu proruskim liderima koje su SAD nameravale da sruše sa vlasti, od Bašara el Asada do Nikolasa Madura. Oni su opstajali na vlasti ne toliko zbog izdašnosti ruske pomoći koliko zbog nevoljnosti SAD da svoju retoriku potkrepe spremnošću na ljudske i materijalne žrtve.

Viktor Janukovič i Vladimir Putin se rukuju (Foto: Kommersant Photo via Getty Images)
Viktor Janukovič i Vladimir Putin se rukuju (Foto: Kommersant Photo via Getty Images)

Istovremeno, Moskva je zaključila da ako je već Zapad odlučio da pojača svoje neprijateljsko delovanje prema Rusiji, onda je bilo logično da i Rusija počne da primenjuje nekonvencionalna sredstva – naročito političko mešanje – kako bi oslabila koheziju EU i podržala one trendove u Sjedinjenim Državama koji su naginjali ka politici neintervencionizma u međunarodnim odnosima. Utisak je da nije slučajnost što su nakon 2014. godine pojačani ruski napori da se utiče na zapadne političke procese.

 

Nastaviće se…

 

Nikolas K. Gvozdev je kolumnista Nešnel interesta i profesor studija nacionalne bezbednosti na Mornaričkom ratnom koledžu Sjedinjenih Država.

 

Preveo Luka Ugrica

 

Naslovna fotografija: REUTERS/Jonathan Ernst

 

Izvor The National Interest