„Сад је јасно зашто Путин није интервенисао у Донбасу, а јесте у Сирији”

Шаховска игра на плочи званој „Украјина“ завршила се побједом велемајстора Владимира Путина. Ево и зашто

У септембру 2015. Русија је послала своје трупе у Сирију. Тада се пуно прљавштине излило на адресу руског вођства, како из западних медија, тако и из руских. Посебно су горљиви били неки патриотски блогери и јавне особе. На примјер, Александар Жучковски оштро критиковао одлуку руског предсједника Владимира Путина да се укључи у сиријски сукоб, а разлог је био једноставан.

Критика руског сегмента интернета и бројних медија је тада за огромну већину била оправдана, јер је у Донбасу више од годину дана трајао рат и убијани су људи, војници и цивили који су на руским границама гинули и за себе и за Русију. Сви су очекивали одлучнију акцију од Русије. Многи су сањали о увођењу руске војске на територију Украјине како би се зауставила сва та нацистичка лудост. Није био мали број оних за које је слање руског контингента у далеку Сирију за обрану Арапа, док су Руси умирали у близини, у Донбасу, изгледало грозно.

Многи су тврдили да ће Русија изгубити свој војни контингент у Сирији. Да ће Турска, као држава НАТО пакта, затворити Босфор, а да је јединице руских оружаних снага у Сирији бити заробљене. Предвиђали су да ће Русија рјешавати америчке проблеме својом војском, а онда ће отићи без ичега. Укратко, према таквим размишљањима, Русија је опет требала бити понижена, пуно више него ’90-их. Али све се догодило управо супротно.

Због учествовања у сиријском сукобу Русија је свијету показала моћ руског оружја. Тестирано је ново оружје. Многе су јединице тестиране у стварним антитерористичким ратовима у пустињи и урбаним подручјима. Русија је добила приступ сиријским природним ресурсима и из арапске земље су отјеране западне компаније. Сирија је постала највећа руска војна база на Блиском истоку. Али што је најважније, Русија је показала одлучност и своје геополитичке амбиције. Русија је у великој мјери прешла границе које је одредио Запад након распада Совјетског Савеза. А ово је добар знак. Знак снаге, самопоуздања и одлучности руског вођства и војске.

Такође, Русија је стекла огромно дипломатско искуство у преговарачким тактикама на свим нивоима. Мало је људи примијетило да је руска војска на сиријском фронту преговарала са свима. Одабрала је колебљиве и заиста умјерене милитанте који нису били дио Ал каиде или „калифата“. У таквим су преговорима цијели батаљони и бригаде прелазиле на страну сиријске војске, почевши од Дара’ае, до Кунеитре и масовне предаје побуњеног контингента у Источном Каламуну који је, са свим тешким наоружањем, тенковима и хаубицама, прешао у редове САА. Москва је преговарала и с представницима западних земаља, арапских монархија и Израелом, а сви су преговори завршили с резултатом какав је жељела Русија. Може се са сигурношћу тврдити да су данас руски преговарачи и дипломате најбољи на свијету.

Након најновије вијести да је Анкара спремна прихватити руске снаге на својој јужној граници у Сирији, одмах се појавила вијест да је турски напад на Курде договорен с Русијом. Курди су у једном тренутку одбили Ассадов приједлог за аутономију унутар Сирије, надајући се да ће им амерички савезници осигурати независност. Сада су Курди приморани на уступке, а Асадова војска преузима контролу над свим градовима на сјеверу Сирије које су дуги низ година контролисали Курди. Шаховска игра на овој плочи завршила је побједом велемајстора Владимира Путина. Зашто? Зато што је био стрпљив и са својим најближим сарадницима, посебно Сергејом Лавровом и генералом Шојгуом, договорио стратегију која није могла завршити другачијим исходом. Ад хок рјешења за краткорочну добит су нешто што у Кремљу не желе ни разматрати.

Враћајући се Украјини, за коју је Путин рекао да су братски народ Русима, они би требали почети напорно размишљати и бацити лонце с главе. Показало се да ће рјешење украјинског питања тражити више времена од сиријског, али не због “моћи” украјинске војске. Но, чак и ако ће требати више времена, на шаховској плочи назива “Украјина” сваки ће потез неискусног украјинског аматера довести до пораза. И уопште није важно колико играча ће промијенити украјинска страна.

Заправо, само треба чекати. Споразуми из Минска су састављени тако да их украјинска страна у садашњим условима и са садашњим властима не може ни провести ни занемарити. Исход ће, прије или касније, бити враћање Украјине у руску сферу утјецаја. Зашто? Зато што су тако у Кремљу одлучили још 2014. године, када су донијели разумну одлуку да неће директно војно интервенисати у рату у Донбасу. А за побједу на шаховској плочи „Украјина“ је сиријска побједа огроман вјетар у леђа средњорочном плану поновне успоставе веза Кијева и Москве.

 

Аутор Саша Ф.

 

Извор logicno.com, 22. октобар 2019.