Да ли је демократија на умору?

Ако је теза о „крају историје” оповргнута, да ли се сада испоставља да је и сама демократија тек пролазна фаза у историји човечанства?

Шта се деси када демократија не испуни очекивања? Шта се деси када људи дигну руке од демократије? Шта се дешава када већина или милитантна ратоборна мањина одлучи да су уставом загарантована права говора, слободних избора, мирних окупљања и грађанских петиција недовољна и изађу на улицу с намером да присиле демократију да се повинује њиховим захтевима?

По свој прилици, наш свет би ускоро могао сазнати одговоре на ова питања. Чиле је најстабилнија и најнапреднија земља Латинске Америке. Па ипак, када је у престоници Чилеа, Сантијагу, подигнута цена карте за метро за пет одсто, хиљаде становника је похрлило на улице. Избили су немири, пљачке и паљење имовине. Систем градског метроа у потпуности је демолиран. Полиција је такође била мета напада, a током немира забележени су и смртни случајеви. Нереди су се проширили на још шест градова, а чилеанска војска је добила наређење да изађе на улице.

Председник Себастијан Пињера ставио је ван снаге одлуку о повећању цена путарине за метро и прогласио ванредно стање у држави, изјављујући: „Чиле је у рату против моћног, непоколебљивог непријатеља који нема поштовање ни према чему и ни према коме, и спреман је да се служи насиљем и криминалом ван сваке мере.“

ОД ЛИБАНА ДО БАРСЕЛОНЕ
Како да се демократија бори против опасног и непоколебљивог непријатеља којег је сама изнедрила?

Прошле недеље, десетине хиљада Либанаца свих вероисповести и политичких опредељења учествовало је у немирима у Бејруту и Триполију, захтевајући смену режима и збацивање председника државе, председника парламента и премијера Сада Харирија. Сви морају да оду, захтев је народне масе на улицама.

У петак се у Барселони пола милиона људи сјатило на улице у знак протеста због изрицања пресуде у Мадриду лидерима покрета за независност Каталоније, који су 2017. године покушали да спроведу у дело отцепљење од Шпаније.

Што се тиче Кине, мало је њених држављана који уживају слободу какву има седам милиона становника Хонгконга. Ипак, ови благословени и слободни Кинези пет месеци протестују против предлога закона којим би се омогућила екстрадиција житеља Хонгконга у континентални део Кине. Они су љутито изашли на улице како би се успротивили режиму и јавно исказали своје незадовољство условима у којима живе.

Марш у Барселони против хапшења сепаратистичких политичара од стране централне власти у Мадриду, 19. октобар 2019.

Ове протесте обележили су нереди, вандализам, подметање пожара и сукоби са полицијом. „Улицама Хонгконга завладао је хаос након недељног неодобреног продемократског скупа“, наводи Асошјејтед прес. Демонстранти су поставили барикаде на путеве и палили продавнице и пословне објекте, на шта је полиција одговорила сузавцем и воденим топовима. Демонстранти су бацали молотовљеве коктеле  и искалили свој гнев на продавницама које нуде робу из копнених делова Кине.

Шта је то што становници Хонгконга осуђују и који су њихови захтеви?

Они протестују због садашњих и будућих ограничења своје слободе. Појава америчких застава на протестима сугерише да они траже исто што су тражили и учесници Бостонске чајанке, као и оно за шта су се залагали дечаци и мушкарци у Битки код Конкорда (први војни окршаји између Велике Британије и њених тринаест колонија у Америчком рату за независност; прим. прев.) – независност, слобода и раскидање спона са матичном земљом.

Међутим, пошто режим Сија Ђинпинга не би преживео једно такву ампутацију територије, ослобођење Хонгконга није у игри. Исход ових вишемесечних протеста по свој прилици биће осећај огорчености, безнадежности и неуспеха. Можда управо та спознаја објашњава испољену жустрину и насиље. Међутим, бес је срушио и подршку јавности коју су на почетку имали.

ПОРДАК ПРЕ СЛОБОДЕ
Шездесетих година прошлог века, прве демонстрације за грађанска права привукле су симпатије широког круга људи. Али градски нереди који су избили непосредно након убиства Мартина Лутера Кинга и захватили Харлем, Ватс, Њуарк, Детроит и још 100 градова, отерали су милионе под барјак гувернера Џорџа Воласа током предизборних кампања 1968. и 1972.

У тренутку када су 2018. године избили протести Жутих прслука у Паризу због најављеног повећања пореза на гориво у склопу еколошких мера, демонстранти су уживали подршку милиона Француза. Међутим, та је подршка почела да се осипа онога тренутка када су демонстранти почели ломити излоге и продавнице на Јелисејским пољима, нападати полицију и скрнавити споменике и историјска обележја.

Овакав заокрет ка насиљу, пустошењу продавница и засипању полиције камењем и флашама коштао је демонстранте великог дела подршке коју су имали. Уколико би били принуђени да бирају између слободе и поретка, људи би се на крају ипак одлучили за поредак.

Па ипак, човек се запита: Због чега се ти изливи насилних протеста и нереда догађају у стабилним, слободним и просперитетним друштвима? Чиле је најстабилнија и најбогатија земља Јужне Америке. Каталонија је најразвијенији део Шпаније. За Париз тешко можемо рећи да је репресивна забит, док је Хонгконг најслободнији град Кине.

Ако они који уживају слободу и демократска права сматрају да то није довољно да доведе до политичких, економских и социјалних резултата који се очекују, каква је онда прогноза за будућност демократије?

Јер упркос пљачкању, паљењима и нападима на полицију у Хонгконгу, Си Ђинпинг неће наредити својим намесницима да поклекну пред захтевима за аутономијом и независношћу. Нити би се Мадрид помирио са губитком Барселоне и отцепљењем Каталоније. Нити ће се конзервативна чилеанска влада покорити захтевима уличних побуњеника и револуционара. А ни Париз неће устукнути пред Жутим прслуцима.

Припадник покрета Жути прслуци током протеста у Паризу

Ако се већина слаже да су тезе о „крају историје“ и победи светског демократског капитализма оповргнуте, да ли је и сама демократија тек пролазна фаза у историји Запада и човечанства?

 

Превео Лука Угрица

 

Извор Buchanan.org