Између Истока и Запада: Искуство Србије

Због чега се за Србију каже да је „Исток на Западу и Запад на Истоку“ и како је то утицало на формирање српског националног идентитета

Слично Русији, Србију историјски и културно одликује међусобна повезаност различитих народа, цивилизација и религија. Оваква сложена позиција Србије одлучујуће је утицала на формирање српског идентитета.

Српски културни, цивилизацијски, национални и верски идентитет заснован је на увреженом схватању о позицији Србије „између Истока и Запада“. У српској колективној имагинацији, још се првом српском архиепископу, Светом Сави Немањићу (12. век), приписује став о томе да се Србија налази између Истока и Запада. Ипак, Свети Сава, као пре свега светогорски монах-исихаста, сматра да Србија не би требало да се налази између, већ изнад Истока и Запада. Такође, највећи српски теолог и философ 20. века, Свети владика Николај Велимировић, пише како је Србија „Исток на Западу и Запад на Истоку“. У српском историјском искуству супротстављеност Истока и Запада препознаје се, прво, као супротстављеност источног и западног хришћанства и, као друго, супротстављеност хришћанства и ислама.

НА ГРАНИЦИ ПОДЕЛЕ
Српски национални корпус се историјски нашао на граници поделе на источно и западно римско царство. Ова подела имала је религијске и цивилизацијске последице, које ће дубоко утицати на формирање српског идентитета. Србија се у средњем веку историјски определила за источно хришћанство и византијски тип цивилизације, али њена позиција је остала „гранична“, јер ће трпети и значајне западне утицаје. Првог српског краља је, на пример, крунисао римски папа. Ипак, Србија се због оваквог опредељења често налазила на удару римске цркве и западних држава. Стратегија Запада није се сводила само на војне, економске и политичке мере, већ и на идентитетску политику. Оваква идентитетска политика западне цркве трајно ће одредити однос западних носилаца моћи према Србији, али и кључно утицати на формирање српског идентитета.

Идентитетска политика Запада у односу на Србију већ у средњем веку темељила се на покатоличавању Срба, економским и безбедносним притиску који би Србију одвојио од утицаја Византије, и, коначно, на разбијању српског националног корпуса. Распад српске средњовековне државе и вишевековна турска окупација, довеле су до уверења о Србији као последњој одбрани Европе од исламске претње. Срби избегли пред турским насиљем добили су улогу пограничне војске која је Аустрију штитила од Турске. Турци су, такође, спроводили сопствену идентитетску политику у односу на Србе: један део Срба је примио ислам, спровођен је и такозвани „данак у крви“, о коме је у свом роману На Дрини ћуприја писао нобеловац Иво Андрић. Ради се о принудном одвођењу српских дечака, њиховом превођењу у ислам и укључивању и елитне војне јединице – јаничаре.

После ослобођења од Турака, у 19. веку, Србија ће се институционално развијати под утицајем Запада. Идеолози српске независности, као и каснији припадници српске интелигенције, школовани су у Аустрији, Немачкој и Француској. Константин Леонтјев је, на пример, писао да Србија жели да буде само још једна од буржујских европских држава. Ипак, православна црква и сељаштво инстинктивно нагињу ка Русији, која је виђена као наследница византијског типа цивилизације. Може се рећи да Србији 19. века глава окренута ка Западу, а срце ка Русији. На чулно-инстинктивном нивоу и даље је јак утицај турског оријента.

Српске и руске заставе у Косовској Митровици испред споменика кнезу Лазару, 16. јануар 2019. године (Фото: Танјуг/Канцеларија за КиМ/)

Српске и руске заставе у Косовској Митровици испред споменика кнезу Лазару, 16. јануар 2019. године (Фото: Танјуг/Канцеларија за КиМ/)

У 20. веку, распламсава се љубав према Русији, због општег уверења да је цар Николај Други Романов ушао у Први светски рат само да би заштитио Србе. После рата и Октобарске револуције монархистичка Југославија, на чијем челу је српски краљ, пружа уточиште белим емигрантима, али не одржава дипломатске односе са Совјетским Савезом. Парадоксално, образовани руски емигранти играју велику улогу у упознавању Срба са највећим достигнућима европске културе. Поред тога, руски емигранти значајно утичу на јачање српске теологије, теолошког образовања и монаштва. Убрзо после Другог светског рата, социјалистичка Југославија, у којој су Срби већина, улази у сукоб за Совјетским Савезом и остаје изван поделе на блокове. Идеолошки, Југославија се ослања на сопствени тип социјализма – самоуправни социјализам, а геостратешки на припадност, па чак и лидерство, у Покрету несврстаних.

ЧЕТИРИ ВРСТЕ ИДЕНТИТЕТА
Током распада Југославије, Запад спроводи бруталну антисрпску кампању глобалних размера. Због преовлађујуће културолошке и цивилизацијске оријентације српске елите ка Западу, Србима је тешко да препознају размере и континуитет западне стратегије према Србији. Распад српског националног корпуса на више нација и језика досеже врхунац, а идентитетско насиље Запада у Србији се одражава на наметнутој подели на Прву и Другу Србију. Прва Србија је, према заступницима ове тезе, националистичка, традиционалистичка, конзервативна, антимодерна, ксенофобична и патријархална, док је Друга Србија грађанска, модерна, европска, космополитска, демократска. Агресивна идентитетска политика Запада управо овакву поделу види као суштину односа источног и западног елемента у српском друштву. Такође, у последње време постаје очигледније да ће Србија, без обзира на њено тренутно политичко усмерење, од стране Запада увек бити виђена као „мала Русија“, „Русија на Балкану“, и због тога као потенцијална претња. Постаје јасније, што већина Срба још тешко прихвата, да је Србија западним центрима моћи, без обзира на реторику, интересантна искључиво у безбедносном смислу. Имајући на уму овакво историјско искуство, српски идентитет је формиран као:

1) гранични. Срби нису ни Исток ни Запада, они јесу „граница“. Имају елементе и Истока и Запада, и трага се за могућностима интеграције и синтезе, или макар успешног „сапостојања“ ових елемената. Гранични идентитет лако прелази у

2) конфликтни идентитет, заснован на сукобу различитих елемената. Сукоб се мора или превладати или довести до доминације једног елемента, како би се достигло јединство. Конфликтност доводи до

3) одбрамбеног идентитета. Идентитет се одржава одбраном од свега што га угрожава. Како је примарни задатак самоодржање, идентитет се заснива на култури опстанка, а не култури изградње, што српски идентитет чини и

4) прелазничким идентитетом. Овакав идентитет никада није фиксиран, увек је између, и то „између“, та стална промена је његова суштина.

Ипак, ако српски идентитет у његовом историјском искуству желимо да одредимо позитивно, требало би га одредити као у првом реду „православно српски“. Србин себе у највећем делу, макар и имплицитно или несвесно, види као „православног Србина“. У окружењу сталне идентитетске угрожености он свој верски идентитет дефинише националним, а национални идентитет верским. Православни идентитет га, као хришћански, пред исламском „претњом“ везује за припадност Европи, док га, пред „претњом“ Запада везује за православни културно-цивилизацијски круг, на челу са Русијом.

Ипак, Србија ће и даље остати прожета духом средњоевропске и медитеранске културе. Њена историјска поистовећеност са православним хришћанством, увек ће чинити маргиналним неопаганистичке тежње, а чини се и да никада неће бити привржена евроазијским, као ни раније панславистичким дискурсима. Чак и имплицитни идејни систем „Срби народ најстарији“, односно „Срби као други и коначни Израиљ, изабрани народ Божији“, христијанизован је већ у средњем веку, у владарској идеологији династије Немањића, која је себе видела као икону „лозе Јевсејеве“, и коначно у Косовској бици, која је породила кључни српски мит – косовски. У политичко-идеолошком смислу косовски мит је жртвени мит о националној независности, а у религијском смислу – есхатолошки мит о опредељењу за „Царство небеско уместо за Царство земаљско“.

Илустрација Косовске битке на Видовдан 1389.

Илустрација Косовске битке на Видовдан 1389.

Основа српског идентитета, тако, и даље ће остати тежња ка националној и верској аутохтоности, самобитности, независности и националној и верској слободи, све до границе самоуништења. Српска вера у сопствену изузетност је деструктивна и аутодеструктивна, али може бити и позив, свим народима, на слободу од сваке тираније, па и тираније „овога света“.

 

Текст је представљао основу за излагање на научној конференцији „Историјске везе Русије и Србије“, одржаној 23-24. априла 2018. године на Универзитету Тарас Шевченко у Луганску (Луганска народна република). На руском језику је објављен у зборнику радова са конференције у издању Иститута за политичке студије из Београда и удружења Славјаносербија (уредник Зоран Милошевић, 2019). Ово је његово прво објављивање на српском језику.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

 

Извор Нови Стандард