Којим ће путем поћи Украјина? (2)

У западним престоницама се јављају први знаци „замора Украјином”. Како ће се то одразити на будућност ове земље?

Иако је Русија успела да одржи свој положај у Украјини и да се ангажује у ограниченим интервенцијама широм света, без да иједна од ових војних интервенција прерасте у еквивалент катастрофалном совјетско-авганистанском рату, она пак није успела да услед ових напора обезбеди било какве дугорочне добитке. Рускo политичкo деловање створило је проблеме у западним демократијама, које су сада суочене са сломом центристичких коалиција пред обрисима нових левичарских и десничарских популистичких струја, што додатно погоршава већ постојеће незадовољство структуром западног савезништва (евроскептицизам, брегзит и Америка на првом месту). Истовремено, ове операције створиле су потешкоће Русији у нормализацији односа са Западом, нарочито са САД, где је реакција на руско уплитање у изборни процес 2016. године учврстила међустраначку већину у Конгресу која подржава јачање санкција наметнутих Русији. Велика забринутост због руског дејствовања допринела је подстицању НАТО савезника да озбиљно схвате оно на шта су се обавезали, а то је да ће утрошити већи део свог буџета на одбрану.

Ипак, јављају се и први знаци „замора Украјином“ у западним престоницама. Након почетног ентузијазма због помоћи Украјини у јеку револуције на Мајдану, створио се утисак да влада Петра Порошенка не чини довољно како би покренула реформе – нарочито након што је украјинску владу полако почео да напушта тим стручњака и саветника из балтичких земаља који су намерaвали да пренесу искуства својих држава о спровођењу болних реформи неопходних за даљу интеграцију у ЕУ и НАТО. То је ослабило спремност европских држава да се одрекну својих лукративних веза са Русијом. Данас, ЕУ је заглављена у пат-позицији, у којој ниједна од земаља није спремна да укине постојеће санкције, али довољан број чланица Уније храбро одолева сваком напору за додатним јачањем економског притиска на Русију, чиме се онемогућава наметање нових санкција. Штавише, политички пејзаж Европе променио се од 2014. године. У већини случајева европски популисти у односу према Русији приоритет дају интересима Европе наспрам апстрактног појма „међународног либералног поретка“.

ВЕЛИКА НАГОДБА?
Трампова администрација наставила је да проводи санкције из Обаминог времена и чак је почела снадбевати оружјем украјинску војску – потез који су стратези у Кремљу некада сматрали црвеном линијом. Сам председник Доналд Трамп критиковао је европске владе, посебно владу Немачке, због њихове енергетске и економске повезаности са Русијом и супротставио се изградњи новог руског гасовода. У исто време пак, Трампов лични интерес јесте да сагледа да ли је могуће постићи неку врсту велике „нагодбе“ са Путином, што – заједно са одласком из његове администрације великог броја званичника који су били за то да се настави снажан притисак на Русију – намеће питање може ли се политика САД променити у будућности. Напослетку, новонастале несугласице САД са њеним савезницима попут Немачке и Турске стварају прилику за Русију да додатно ослаби елементе консензуса који су склопили Обама и Меркел.

А за америчке савезнике ван Европе, Украјина није најважније питање у односима САД и Русије. За Саудијску Арабију и Израел приволети Русију да игра конструктивнију улогу у региону Блиског истока наспрам Сирије и Ирана, надилази кримско питање. За Јапан и Кореју, задржати Русију као део североисточне регионалне азијске расподеле моћи ограничава степен економског притиска који су ове државе спремне да заложе у прилог евроатлантског позиционирања Украјине. На крају, наставак америчких санкција Ирану и претња нестабилности на Блиском истоку чини потрошаче енергије – попут Индије – знатно мање спремнима да смање обим својих односа са Москвом и Украјином.

За Украјину је дакле ризик у томе да ће се велики део света помирити са чињеницом да је Крим де факто под руском контролом – слично као што је, и поред бројних резолуција УН у којима се наглашава територијални интегритет Кипра, Северни Кипар од 1974. засебан ентитет, под контролом и патронатом Турске. Европљани су формално посвећени Споразуму из Минска којим би се решило питање Донбаса, као предуслов за укидање  најтежих санкција ЕУ, али тај консензус није исклесан у камену. И док су Американци истрајнији у својим санкцијама Русији због Украјине и мешања у изборе, питање је да ли је и у којој мери Вашингтон спреман да кажњава треће земље које одлуче да своје односе са Москвом врате на ниво од пре 2014. године.

Људи машу заставама Крима и Русије у Симфрепољу на Криму након одржаног референдума (Фото: Alexey Yakushechkin/IPS)
Људи машу заставама Крима и Русије у Симферопољу на Криму након одржаног референдума (Фото: Alexey Yakushechkin/IPS)

Први знаци потенцијално узнемирујућег тренда појавили су се у 2019. години. Враћање права гласа Русији у Савету Европе (упркос томе што Русија није испунила тражене услове за враћање своје позиције) и заокрет Трампове администрације по питању руског притварања украјинских морнара након инцидента код Керчког мореуза наговештавају могућност да би временом украјински конфликт са Русијом могао да се стабилизује. Тада би се ово питање могло скинути са агенде међусобних односа Русије и Запада. Путин је то сам подвукао током посете Риму, у јулу 2019. године, где је изразио наду „у потпуни повратак у оквире нормалних односе између Русије и Европе у целини“.

СЦЕНАРИО ЗАПАДНОГ ТРИЈУМФА
Да ли је изненађујућа победа Зеленског на изборима – и жеља украјинских бирача да окрену леђа многим устаљеним политичким фигурама из Врховне раде на наредним парламентарним изборима и уместо њих окушају срећу са новим, још непровереним али свежим лицима – променила динамику ових односа? Да ли је Украјини дата трећа шанса да промени своју судбину, након 2004. и 2014?

Крајем јула 2019. Вашингтон пост је објавио следеће:  Сједињене Државе, које су под Трамповом администрацијом подржавале украјински суверенитет, требало би да учине све што могу како би помогле. Али на Зеленском и на новој политичкој елити коју је створио лежи задатак да покажу да Украјина може успети.“  Обе констатације су дискутабилне. Још увек је непознаница да ли ће Зеленски делима подупрети своју реторику. Поред тога, нејасно је и да ли ће САД и ЕУ заиста учинити „све што је у њиховој моћи“ да помогну. Размотримо два могућа сценарија током председничког мандата Зеленског. Оба су врло вероватна узевши у обзир недавни развој ситуације.

Први, који сам назвао „оптимистички украјински сценарио“ заснован је на претпоставци да је Зеленски у стању да одржи на окупу своју изборну коалицију. Заменик извршног директора ММФ-а Владислав Рашкован крајем јула је изјавио да је способност да окупи широк спектар јавне подршке и поверења – што се видело на председничким и парламентарним изборима – Зеленском дала мандат за смеле и одлучне акције којима би се супротставио корупцији и систему олигархије. То би Украјини пружило „јединствену прилику“ да се одвоји од периода постсовјетске стагнације. У наредних неколико година, политички покрет Зеленског би био у стању да сломи кичму старој украјинској олигархији, те би нова генерација политичара створила прилику да, опонашајући тешке мере које су предузеле балтичке земље током деведесетих и почетком двехиљадитих година, прилагоде Украјину потребним условима за чланство у ЕУ и НАТО пакту. Ефективне антикорупцијске мере такође би утабале пут за економски раст импресивне брзине. Рашкован заиста верује да би, уз квалитетно вођство и подстицај, Украјина до средине следеће деценије могла да одскочи од својих постсовјетских комшија у погледу развоја и да заустави каскање за својим централноевропским вршњацима.

Овај сценарио подразумева да ће, уколико Зеленски буде испољио видљиви напредак на пољу реформи, уследити нови пакет политичке и економске помоћи САД и Европе. Нови евроатлантски консензус око санкција, који је делом подстакнут избором бившег потпредседника Џоа Бајдена за кандидата на предстојећим председничким изборима у САД (једини председнички кандидат који је заиста заинтересован за Украјину и који одлично познаје тамошњу ситуацију), приморао би Турску и Немачку да заузму другачији став по питању руског гасовода, остављајући Гаспром са бескорисном гвожђуријом на морском дну Црног и Балтичког мора. Русија би била приморана да још једанпут искористи Украјину као своју главну транзитну руту ка Европи – додатно развијену западним инвестицијама у модернизацију и реконструкцију енергетске, транзитне инфраструктуре. С тим у вези, овај сценарио би решио и тензије на релацији НАТО – Турска, будући да би Анкара поново служила као јужна брана нове стратегије да се заустави продор руског утицаја.

Полагање цеви гасовода Северни ток 2 у Балтичком мору (Фото: gazprom.ru)
Полагање цеви гасовода Северни ток 2 у Балтичком мору (Фото: gazprom.ru)

Насупрот томе, у Русији би последице западног притиска и укорењена корупција могли убрзати слом економије, док би политичка криза изазвана неспособношћу да се пронађе стабилан начин наслеђивања Владимира Путина, у комбинацији са „демонстративним ефектом“ у Украјини, имали за последицу руску верзију Наранџасте револуције. Москва би остала без способности да се уплиће у питања Украјине и могла би чак бити приморана да се одрекне Крима. Украјина би пред собом имала отворен пут за добијање Акционог плана за чланство у НАТО и започела би процес пуноправног приступања Европској унији.

ДРУГА ВЕРЗИЈА
Други сценарио под називом „руска реализација” осликава потпуно другачију верзију приче. Овде је, у хипотетичком смислу, Русија успешно завршила стварање заобилазних рута и Украјина је потпуно маргинализована. Украјински грађани настављају да емигрирају у Русију како би попунили неопходне капацитете индустријских комплекса, који су заменили традиционалне руске снабдеваче из Украјине. Као што је био случај са наранџастим покретом након 2004. године, тако се и коалиција „Слуга народа“ распада и додатно поларизује украјински народ – нарочито када Зеленски буде почео разговоре са Русијом, што би вратило старе регионалне политичке тензије, и када би економске мере које је захтевао Запад биле напуштене у корист краткорочних популистичких решења.

Чак и данас, у садашњости, дугогодишњег украјинског политичког аналитичара Александра Умланда брине то што је „парламентарна већина Зеленског углавном сачињена од нових придошлица које немају искуство рада на јавним функцијама (…) Ове новајлије парламентарног живота радиће у окружењу подривених институција, које пре свега цени „новчане“ вредности. Они ће доносити и имплементирати одлуке у земљи у којој владавина закона тек треба да буде успостављена. Такође, они ће се сусрести са многим политичким и личним изазовима (међу њима са примамљивим понудама украјинских олигарха) за које можда неће бити спремни. Ово је разлог што је ММФ упозорио Украјину да би одлагање покретања кључних реформи „могло повећати рањивост украјинске економије и постати нова препрека у у даљој сарадњи са ММФ-ом“.

Политичке промене у САД и Европи такође се можда неће одвијати онако како би Украјини одговарало. Меркел ће се повући са функције за две године.  Унутар Европе, континуирани успон популистичких покрета и свеукупни замор око питања Украјине повећавају вероватноћу да ће доћи до урушавања наметнутих европских санкција, до де факто прихватања руске анексије Крима и до све ширег прихватања чињенице да река Висла означава источну границу европског света. Пољско скретање ка ауторитаризму чини друге европске владе – посебно Немачку – много мање спремним да подреде властити интерес побољшања односа са Русијом Пољској наклоности према Украјини. Такође, хаотични процес британског брегзита уклонио је још једног од главних заговорника притиска на Русију, а веома је изгледно и да ће политички наследници Меркелове и Макрона нормализовати односе са Русијом.

Иако је Бајден рани фаворит у трци за демократску номинацију за председничке изборе 2020. (а води и против Трампа у прогнозама њиховог потенцијалног дуела), његов пораз, било на нивоу Демократске странке или на главним изборима, у великој ће мери смањити шансу за обнављање старог евроатлантског консензуса о притиску на Русију око Украјине – било под другим Трамповим мандатом (у којем би се наставиле тензије са европским државама) или под прогресивније настројеном демократском администрацијом, која би регион Источне Европе сматрала мање приоритетним по интересе Америке. На крају, чак и поред политичких тензија око наслеђивања Путина 2024. у Русији, политички неуспех Зеленског значио би да не постоји украјински модел који би инспирисао истомишљенике у Русији да покрену промене. Уз то, уколико би се руска економија опоравила, онда би неки од окидача иза актуелних таласа протеста 2019. године – бес услед економске стагнације и корупције – били уклоњени.

Џо Бајден, председнички кандидат Демократске странке, држи говор на једном предизборном скупу
Џо Бајден, председнички кандидат Демократске странке, држи говор на предизборном скупу

Наравно, између оптимистичног украјинског сценарија и сценарија „руске реализације” налази се читав низ могућих догађаја. Међутим, можда би креатори америчке политике требало да узму у обзир шта то администрација Зеленског и западне силе морају да ураде како би осигурали да ствари крену у правцу првог, а не другог сценарија, истовремено размишљајући о томе које би кораке Русија могла преузети да спречи први, а осигура други.

УТАБАНА СТАЗА
Проблем је, наравно, у томе што је песимистични сценарио руске реализације већ утабана стаза. У недостатку заједничког и обједињеног напора Запада да заустави или чак преокрене руску потрагу за алтернативним рутама, Москва ће у најгорем случају имати могућност да потпуно престане користити Украјину као транзитну земљу за своје енергенте у року од две године. Чак би и стратегија смањења коју су предложили преговарачи Ангеле Меркел – да се Русија обавеже да се наставити да користи Украјину као једну од својих транзитних путања – такође довела до значајног губитка прихода за Украјину; прихода за које ЕУ и САД неће бити у стању да пронађу брзу алтернативу. Русија би тако могла наставити са преусмеравањем својих енергетских токова, чиме би заменила казахстански и туркменски природни гас, што би успешно поткопало стратешки приоритет Запада да максимално искористи Јужни енергетски коридор као примарну евроазијску енергетску руту која заобилази руску контролу.

Истовремено, осим уколико Запад не предузме директне и драстичне мере како би изазвао слом руске економије, Москва ће задржати довољно финансијских капацитета потребних да одржи своје операције у Украјини – чинећи управо онолико колико је потребно да „ускрати“ Украјини способност да се приближи чланству у НАТО и ЕУ. Упркос пружању помоћи и војној подршци америчке војске, украјински конфликт није оно што је за постсовјетску Русију била авантура у Авганистану – дугачак, исцрпљујући сукоб који је напослетку урушио моћ Москве. И док Русија може да опстане са замрзнутим конфликтом у Украјини, дипломатски пут Зеленског за излаз из њега је крцат опасностима. Имајући у виду хетерогену природу његове политичке коалиције и изборне подршке, једно и највеће питање које би могло урушити његову базу подршке јесте руско питање, с обзиром на то да је једно крило „Слуге народа“ отворено за могуће компромисе док је друго одлучно при ставу да се противи било чему што би се могло тумачити као издаја украјинске позиције, посебно ако би се тиме поништио избор Украјине за европском будућношћу.

Русија има јасну стратегију у Украјини засновану на императиву да се правац кретања Украјине егзистенцијално одражава на руске интересе, како то тумаче тренутне структуре у Кремљу. Русија је стога спремна да преузме ризик и прихвати цену спречавања потпуне интеграције Украјине и Запада или да макар ублажи претњу коју би по њене интересе представљало уједињење евроатлантског света. Насупрот томе, Запад има цео низ идеалних исхода, али је далеко мање спреман да поднесе цену која је неопходна како би се остварио његов жељени сценарио. Штавише, неуспех политике у Украјини је разочаравајући, барем за велике европске силе, па чак и за удаљеније Сједињене Државе, али ипак не толико да би створио велике последице по њихове интересе. Разлог томе је неуспех да се утврди „зашто је Украјина важна“, као и да се одговори на пратеће питање у којој мери се треба ризиковати не би ли се променила геостратешка оријентација Украјине. Од кључне је важности то што не постоји јединствен, свеобухватни одговор евроатлантског блока, већ засебни ставови Пољске, Румуније, Немачке, Француске и Италије, па чак и значајан разлаз у погледу спољне политике између заједнице у Вашингтону и у централном делу САД. У недостатку заједничког одговора, Запад се до сада невешто провлачио кроз ову ситуацију, надајући се да ће сама Русија изгубити интерес или капацитет да се даље уплиће у питање Украјине.

Проевропске присталице држе заставе Украјине и Европске уније на скупу у центру Кијева, 30. октобар 2013. (Фото: AP)
Проевропске присталице са заставама Украјине и Европске уније на скупу у центру Кијева, 30. октобар 2013. (Фото: AP)

У прошлости, корупција и нефункционалност претходних влада у Кијеву служили су као изговор за неуспех у постизању зацртаног циља Украјине која ће, према речима конгресмена Хенрија Хајда пре петнаест година, „бити у потпуности интегрисана у Запад и заштићена од стране његових институција“. Изазов који се наметнуо избором Зеленског за председника састоји се томе што Запад сада можда има сарадника којем се наводно надао. Да ли ће Украјина из трећег покушаја коначно доћи до другачијег исхода?

 

(КРАЈ)

 

Превео Лука Угрица

 

Насловна фотографија: Saul Loeb/AFP/Getty Images

 

Извор The National Interest