Kojim će putem poći Ukrajina? (2)

U zapadnim prestonicama se javljaju prvi znaci „zamora Ukrajinom”. Kako će se to odraziti na budućnost ove zemlje?

Iako je Rusija uspela da održi svoj položaj u Ukrajini i da se angažuje u ograničenim intervencijama širom sveta, bez da ijedna od ovih vojnih intervencija preraste u ekvivalent katastrofalnom sovjetsko-avganistanskom ratu, ona pak nije uspela da usled ovih napora obezbedi bilo kakve dugoročne dobitke. Rusko političko delovanje stvorilo je probleme u zapadnim demokratijama, koje su sada suočene sa slomom centrističkih koalicija pred obrisima novih levičarskih i desničarskih populističkih struja, što dodatno pogoršava već postojeće nezadovoljstvo strukturom zapadnog savezništva (evroskepticizam, bregzit i Amerika na prvom mestu). Istovremeno, ove operacije stvorile su poteškoće Rusiji u normalizaciji odnosa sa Zapadom, naročito sa SAD, gde je reakcija na rusko uplitanje u izborni proces 2016. godine učvrstila međustranačku većinu u Kongresu koja podržava jačanje sankcija nametnutih Rusiji. Velika zabrinutost zbog ruskog dejstvovanja doprinela je podsticanju NATO saveznika da ozbiljno shvate ono na šta su se obavezali, a to je da će utrošiti veći deo svog budžeta na odbranu.

Ipak, javljaju se i prvi znaci „zamora Ukrajinom“ u zapadnim prestonicama. Nakon početnog entuzijazma zbog pomoći Ukrajini u jeku revolucije na Majdanu, stvorio se utisak da vlada Petra Porošenka ne čini dovoljno kako bi pokrenula reforme – naročito nakon što je ukrajinsku vladu polako počeo da napušta tim stručnjaka i savetnika iz baltičkih zemalja koji su nameravali da prenesu iskustva svojih država o sprovođenju bolnih reformi neophodnih za dalju integraciju u EU i NATO. To je oslabilo spremnost evropskih država da se odreknu svojih lukrativnih veza sa Rusijom. Danas, EU je zaglavljena u pat-poziciji, u kojoj nijedna od zemalja nije spremna da ukine postojeće sankcije, ali dovoljan broj članica Unije hrabro odoleva svakom naporu za dodatnim jačanjem ekonomskog pritiska na Rusiju, čime se onemogućava nametanje novih sankcija. Štaviše, politički pejzaž Evrope promenio se od 2014. godine. U većini slučajeva evropski populisti u odnosu prema Rusiji prioritet daju interesima Evrope naspram apstraktnog pojma „međunarodnog liberalnog poretka“.

VELIKA NAGODBA?
Trampova administracija nastavila je da provodi sankcije iz Obaminog vremena i čak je počela snadbevati oružjem ukrajinsku vojsku – potez koji su stratezi u Kremlju nekada smatrali crvenom linijom. Sam predsednik Donald Tramp kritikovao je evropske vlade, posebno vladu Nemačke, zbog njihove energetske i ekonomske povezanosti sa Rusijom i suprotstavio se izgradnji novog ruskog gasovoda. U isto vreme pak, Trampov lični interes jeste da sagleda da li je moguće postići neku vrstu velike „nagodbe“ sa Putinom, što – zajedno sa odlaskom iz njegove administracije velikog broja zvaničnika koji su bili za to da se nastavi snažan pritisak na Rusiju – nameće pitanje može li se politika SAD promeniti u budućnosti. Naposletku, novonastale nesuglasice SAD sa njenim saveznicima poput Nemačke i Turske stvaraju priliku za Rusiju da dodatno oslabi elemente konsenzusa koji su sklopili Obama i Merkel.

A za američke saveznike van Evrope, Ukrajina nije najvažnije pitanje u odnosima SAD i Rusije. Za Saudijsku Arabiju i Izrael privoleti Rusiju da igra konstruktivniju ulogu u regionu Bliskog istoka naspram Sirije i Irana, nadilazi krimsko pitanje. Za Japan i Koreju, zadržati Rusiju kao deo severoistočne regionalne azijske raspodele moći ograničava stepen ekonomskog pritiska koji su ove države spremne da založe u prilog evroatlantskog pozicioniranja Ukrajine. Na kraju, nastavak američkih sankcija Iranu i pretnja nestabilnosti na Bliskom istoku čini potrošače energije – poput Indije – znatno manje spremnima da smanje obim svojih odnosa sa Moskvom i Ukrajinom.

Za Ukrajinu je dakle rizik u tome da će se veliki deo sveta pomiriti sa činjenicom da je Krim de fakto pod ruskom kontrolom – slično kao što je, i pored brojnih rezolucija UN u kojima se naglašava teritorijalni integritet Kipra, Severni Kipar od 1974. zaseban entitet, pod kontrolom i patronatom Turske. Evropljani su formalno posvećeni Sporazumu iz Minska kojim bi se rešilo pitanje Donbasa, kao preduslov za ukidanje  najtežih sankcija EU, ali taj konsenzus nije isklesan u kamenu. I dok su Amerikanci istrajniji u svojim sankcijama Rusiji zbog Ukrajine i mešanja u izbore, pitanje je da li je i u kojoj meri Vašington spreman da kažnjava treće zemlje koje odluče da svoje odnose sa Moskvom vrate na nivo od pre 2014. godine.

Ljudi mašu zastavama Krima i Rusije u Simfrepolju na Krimu nakon održanog referenduma (Foto: Alexey Yakushechkin/IPS)
Ljudi mašu zastavama Krima i Rusije u Simferopolju na Krimu nakon održanog referenduma (Foto: Alexey Yakushechkin/IPS)

Prvi znaci potencijalno uznemirujućeg trenda pojavili su se u 2019. godini. Vraćanje prava glasa Rusiji u Savetu Evrope (uprkos tome što Rusija nije ispunila tražene uslove za vraćanje svoje pozicije) i zaokret Trampove administracije po pitanju ruskog pritvaranja ukrajinskih mornara nakon incidenta kod Kerčkog moreuza nagoveštavaju mogućnost da bi vremenom ukrajinski konflikt sa Rusijom mogao da se stabilizuje. Tada bi se ovo pitanje moglo skinuti sa agende međusobnih odnosa Rusije i Zapada. Putin je to sam podvukao tokom posete Rimu, u julu 2019. godine, gde je izrazio nadu „u potpuni povratak u okvire normalnih odnose između Rusije i Evrope u celini“.

SCENARIO ZAPADNOG TRIJUMFA
Da li je iznenađujuća pobeda Zelenskog na izborima – i želja ukrajinskih birača da okrenu leđa mnogim ustaljenim političkim figurama iz Vrhovne rade na narednim parlamentarnim izborima i umesto njih okušaju sreću sa novim, još neproverenim ali svežim licima – promenila dinamiku ovih odnosa? Da li je Ukrajini data treća šansa da promeni svoju sudbinu, nakon 2004. i 2014?

Krajem jula 2019. Vašington post je objavio sledeće:  Sjedinjene Države, koje su pod Trampovom administracijom podržavale ukrajinski suverenitet, trebalo bi da učine sve što mogu kako bi pomogle. Ali na Zelenskom i na novoj političkoj eliti koju je stvorio leži zadatak da pokažu da Ukrajina može uspeti.“  Obe konstatacije su diskutabilne. Još uvek je nepoznanica da li će Zelenski delima podupreti svoju retoriku. Pored toga, nejasno je i da li će SAD i EU zaista učiniti „sve što je u njihovoj moći“ da pomognu. Razmotrimo dva moguća scenarija tokom predsedničkog mandata Zelenskog. Oba su vrlo verovatna uzevši u obzir nedavni razvoj situacije.

Prvi, koji sam nazvao „optimistički ukrajinski scenario“ zasnovan je na pretpostavci da je Zelenski u stanju da održi na okupu svoju izbornu koaliciju. Zamenik izvršnog direktora MMF-a Vladislav Raškovan krajem jula je izjavio da je sposobnost da okupi širok spektar javne podrške i poverenja – što se videlo na predsedničkim i parlamentarnim izborima – Zelenskom dala mandat za smele i odlučne akcije kojima bi se suprotstavio korupciji i sistemu oligarhije. To bi Ukrajini pružilo „jedinstvenu priliku“ da se odvoji od perioda postsovjetske stagnacije. U narednih nekoliko godina, politički pokret Zelenskog bi bio u stanju da slomi kičmu staroj ukrajinskoj oligarhiji, te bi nova generacija političara stvorila priliku da, oponašajući teške mere koje su preduzele baltičke zemlje tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, prilagode Ukrajinu potrebnim uslovima za članstvo u EU i NATO paktu. Efektivne antikorupcijske mere takođe bi utabale put za ekonomski rast impresivne brzine. Raškovan zaista veruje da bi, uz kvalitetno vođstvo i podsticaj, Ukrajina do sredine sledeće decenije mogla da odskoči od svojih postsovjetskih komšija u pogledu razvoja i da zaustavi kaskanje za svojim centralnoevropskim vršnjacima.

Ovaj scenario podrazumeva da će, ukoliko Zelenski bude ispoljio vidljivi napredak na polju reformi, uslediti novi paket političke i ekonomske pomoći SAD i Evrope. Novi evroatlantski konsenzus oko sankcija, koji je delom podstaknut izborom bivšeg potpredsednika Džoa Bajdena za kandidata na predstojećim predsedničkim izborima u SAD (jedini predsednički kandidat koji je zaista zainteresovan za Ukrajinu i koji odlično poznaje tamošnju situaciju), primorao bi Tursku i Nemačku da zauzmu drugačiji stav po pitanju ruskog gasovoda, ostavljajući Gasprom sa beskorisnom gvožđurijom na morskom dnu Crnog i Baltičkog mora. Rusija bi bila primorana da još jedanput iskoristi Ukrajinu kao svoju glavnu tranzitnu rutu ka Evropi – dodatno razvijenu zapadnim investicijama u modernizaciju i rekonstrukciju energetske, tranzitne infrastrukture. S tim u vezi, ovaj scenario bi rešio i tenzije na relaciji NATO – Turska, budući da bi Ankara ponovo služila kao južna brana nove strategije da se zaustavi prodor ruskog uticaja.

Polaganje cevi gasovoda Severni tok 2 u Baltičkom moru (Foto: gazprom.ru)
Polaganje cevi gasovoda Severni tok 2 u Baltičkom moru (Foto: gazprom.ru)

Nasuprot tome, u Rusiji bi posledice zapadnog pritiska i ukorenjena korupcija mogli ubrzati slom ekonomije, dok bi politička kriza izazvana nesposobnošću da se pronađe stabilan način nasleđivanja Vladimira Putina, u kombinaciji sa „demonstrativnim efektom“ u Ukrajini, imali za posledicu rusku verziju Narandžaste revolucije. Moskva bi ostala bez sposobnosti da se upliće u pitanja Ukrajine i mogla bi čak biti primorana da se odrekne Krima. Ukrajina bi pred sobom imala otvoren put za dobijanje Akcionog plana za članstvo u NATO i započela bi proces punopravnog pristupanja Evropskoj uniji.

DRUGA VERZIJA
Drugi scenario pod nazivom „ruska realizacija” oslikava potpuno drugačiju verziju priče. Ovde je, u hipotetičkom smislu, Rusija uspešno završila stvaranje zaobilaznih ruta i Ukrajina je potpuno marginalizovana. Ukrajinski građani nastavljaju da emigriraju u Rusiju kako bi popunili neophodne kapacitete industrijskih kompleksa, koji su zamenili tradicionalne ruske snabdevače iz Ukrajine. Kao što je bio slučaj sa narandžastim pokretom nakon 2004. godine, tako se i koalicija „Sluga naroda“ raspada i dodatno polarizuje ukrajinski narod – naročito kada Zelenski bude počeo razgovore sa Rusijom, što bi vratilo stare regionalne političke tenzije, i kada bi ekonomske mere koje je zahtevao Zapad bile napuštene u korist kratkoročnih populističkih rešenja.

Čak i danas, u sadašnjosti, dugogodišnjeg ukrajinskog političkog analitičara Aleksandra Umlanda brine to što je „parlamentarna većina Zelenskog uglavnom sačinjena od novih pridošlica koje nemaju iskustvo rada na javnim funkcijama (…) Ove novajlije parlamentarnog života radiće u okruženju podrivenih institucija, koje pre svega ceni „novčane“ vrednosti. Oni će donositi i implementirati odluke u zemlji u kojoj vladavina zakona tek treba da bude uspostavljena. Takođe, oni će se susresti sa mnogim političkim i ličnim izazovima (među njima sa primamljivim ponudama ukrajinskih oligarha) za koje možda neće biti spremni. Ovo je razlog što je MMF upozorio Ukrajinu da bi odlaganje pokretanja ključnih reformi „moglo povećati ranjivost ukrajinske ekonomije i postati nova prepreka u u daljoj saradnji sa MMF-om“.

Političke promene u SAD i Evropi takođe se možda neće odvijati onako kako bi Ukrajini odgovaralo. Merkel će se povući sa funkcije za dve godine.  Unutar Evrope, kontinuirani uspon populističkih pokreta i sveukupni zamor oko pitanja Ukrajine povećavaju verovatnoću da će doći do urušavanja nametnutih evropskih sankcija, do de fakto prihvatanja ruske aneksije Krima i do sve šireg prihvatanja činjenice da reka Visla označava istočnu granicu evropskog sveta. Poljsko skretanje ka autoritarizmu čini druge evropske vlade – posebno Nemačku – mnogo manje spremnim da podrede vlastiti interes poboljšanja odnosa sa Rusijom Poljskoj naklonosti prema Ukrajini. Takođe, haotični proces britanskog bregzita uklonio je još jednog od glavnih zagovornika pritiska na Rusiju, a veoma je izgledno i da će politički naslednici Merkelove i Makrona normalizovati odnose sa Rusijom.

Iako je Bajden rani favorit u trci za demokratsku nominaciju za predsedničke izbore 2020. (a vodi i protiv Trampa u prognozama njihovog potencijalnog duela), njegov poraz, bilo na nivou Demokratske stranke ili na glavnim izborima, u velikoj će meri smanjiti šansu za obnavljanje starog evroatlantskog konsenzusa o pritisku na Rusiju oko Ukrajine – bilo pod drugim Trampovim mandatom (u kojem bi se nastavile tenzije sa evropskim državama) ili pod progresivnije nastrojenom demokratskom administracijom, koja bi region Istočne Evrope smatrala manje prioritetnim po interese Amerike. Na kraju, čak i pored političkih tenzija oko nasleđivanja Putina 2024. u Rusiji, politički neuspeh Zelenskog značio bi da ne postoji ukrajinski model koji bi inspirisao istomišljenike u Rusiji da pokrenu promene. Uz to, ukoliko bi se ruska ekonomija oporavila, onda bi neki od okidača iza aktuelnih talasa protesta 2019. godine – bes usled ekonomske stagnacije i korupcije – bili uklonjeni.

Džo Bajden, predsednički kandidat Demokratske stranke, drži govor na jednom predizbornom skupu
Džo Bajden, predsednički kandidat Demokratske stranke, drži govor na predizbornom skupu

Naravno, između optimističnog ukrajinskog scenarija i scenarija „ruske realizacije” nalazi se čitav niz mogućih događaja. Međutim, možda bi kreatori američke politike trebalo da uzmu u obzir šta to administracija Zelenskog i zapadne sile moraju da urade kako bi osigurali da stvari krenu u pravcu prvog, a ne drugog scenarija, istovremeno razmišljajući o tome koje bi korake Rusija mogla preuzeti da spreči prvi, a osigura drugi.

UTABANA STAZA
Problem je, naravno, u tome što je pesimistični scenario ruske realizacije već utabana staza. U nedostatku zajedničkog i objedinjenog napora Zapada da zaustavi ili čak preokrene rusku potragu za alternativnim rutama, Moskva će u najgorem slučaju imati mogućnost da potpuno prestane koristiti Ukrajinu kao tranzitnu zemlju za svoje energente u roku od dve godine. Čak bi i strategija smanjenja koju su predložili pregovarači Angele Merkel – da se Rusija obaveže da se nastaviti da koristi Ukrajinu kao jednu od svojih tranzitnih putanja – takođe dovela do značajnog gubitka prihoda za Ukrajinu; prihoda za koje EU i SAD neće biti u stanju da pronađu brzu alternativu. Rusija bi tako mogla nastaviti sa preusmeravanjem svojih energetskih tokova, čime bi zamenila kazahstanski i turkmenski prirodni gas, što bi uspešno potkopalo strateški prioritet Zapada da maksimalno iskoristi Južni energetski koridor kao primarnu evroazijsku energetsku rutu koja zaobilazi rusku kontrolu.

Istovremeno, osim ukoliko Zapad ne preduzme direktne i drastične mere kako bi izazvao slom ruske ekonomije, Moskva će zadržati dovoljno finansijskih kapaciteta potrebnih da održi svoje operacije u Ukrajini – čineći upravo onoliko koliko je potrebno da „uskrati“ Ukrajini sposobnost da se približi članstvu u NATO i EU. Uprkos pružanju pomoći i vojnoj podršci američke vojske, ukrajinski konflikt nije ono što je za postsovjetsku Rusiju bila avantura u Avganistanu – dugačak, iscrpljujući sukob koji je naposletku urušio moć Moskve. I dok Rusija može da opstane sa zamrznutim konfliktom u Ukrajini, diplomatski put Zelenskog za izlaz iz njega je krcat opasnostima. Imajući u vidu heterogenu prirodu njegove političke koalicije i izborne podrške, jedno i najveće pitanje koje bi moglo urušiti njegovu bazu podrške jeste rusko pitanje, s obzirom na to da je jedno krilo „Sluge naroda“ otvoreno za moguće kompromise dok je drugo odlučno pri stavu da se protivi bilo čemu što bi se moglo tumačiti kao izdaja ukrajinske pozicije, posebno ako bi se time poništio izbor Ukrajine za evropskom budućnošću.

Rusija ima jasnu strategiju u Ukrajini zasnovanu na imperativu da se pravac kretanja Ukrajine egzistencijalno odražava na ruske interese, kako to tumače trenutne strukture u Kremlju. Rusija je stoga spremna da preuzme rizik i prihvati cenu sprečavanja potpune integracije Ukrajine i Zapada ili da makar ublaži pretnju koju bi po njene interese predstavljalo ujedinjenje evroatlantskog sveta. Nasuprot tome, Zapad ima ceo niz idealnih ishoda, ali je daleko manje spreman da podnese cenu koja je neophodna kako bi se ostvario njegov željeni scenario. Štaviše, neuspeh politike u Ukrajini je razočaravajući, barem za velike evropske sile, pa čak i za udaljenije Sjedinjene Države, ali ipak ne toliko da bi stvorio velike posledice po njihove interese. Razlog tome je neuspeh da se utvrdi „zašto je Ukrajina važna“, kao i da se odgovori na prateće pitanje u kojoj meri se treba rizikovati ne bi li se promenila geostrateška orijentacija Ukrajine. Od ključne je važnosti to što ne postoji jedinstven, sveobuhvatni odgovor evroatlantskog bloka, već zasebni stavovi Poljske, Rumunije, Nemačke, Francuske i Italije, pa čak i značajan razlaz u pogledu spoljne politike između zajednice u Vašingtonu i u centralnom delu SAD. U nedostatku zajedničkog odgovora, Zapad se do sada nevešto provlačio kroz ovu situaciju, nadajući se da će sama Rusija izgubiti interes ili kapacitet da se dalje upliće u pitanje Ukrajine.

Proevropske pristalice drže zastave Ukrajine i Evropske unije na skupu u centru Kijeva, 30. oktobar 2013. (Foto: AP)
Proevropske pristalice sa zastavama Ukrajine i Evropske unije na skupu u centru Kijeva, 30. oktobar 2013. (Foto: AP)

U prošlosti, korupcija i nefunkcionalnost prethodnih vlada u Kijevu služili su kao izgovor za neuspeh u postizanju zacrtanog cilja Ukrajine koja će, prema rečima kongresmena Henrija Hajda pre petnaest godina, „biti u potpunosti integrisana u Zapad i zaštićena od strane njegovih institucija“. Izazov koji se nametnuo izborom Zelenskog za predsednika sastoji se tome što Zapad sada možda ima saradnika kojem se navodno nadao. Da li će Ukrajina iz trećeg pokušaja konačno doći do drugačijeg ishoda?

 

(KRAJ)

 

Preveo Luka Ugrica

 

Naslovna fotografija: Saul Loeb/AFP/Getty Images

 

Izvor The National Interest