Комшићeва визија „комшијских односа“ као зла коб БиХ

На „комшијској“ доброти је израстало оно најбоље што је Босна давала, али „комшићевска визија“ зла је коб за „комшијске односе“ у БиХ

Замислите, на трен,  да се Босна и Херцеговина уреди по идејама и захтевима Жељка Комшића. Па, ту не би остао камен на камен од „комшијских односа“ који су ту земљу чинили Босном. Без обзира у ком оквиру је била – отоманском, аустријском, јужнословенском – увек је у тој земљи постојало босанско друштво, као друштво између друштава. Та градивна друштва се стално приближавају и одаљују.

Централна друштвена структура тог односа је комшилук. Говори се исти језик а коме свако додаје или узима понешто што га одмах легитимише као припадника „своје“ заједнице. Некад је подела народа ишла религијском линијом – православни, римокатолици и муслимани, а у време успона европских вредности оне су се прелиле у националне „ентитете“: Србе, Хрвате и на крају и Бошњаке. Босанац је одредница да човек долази с те територије, али никад није поништавала органску суштину. Бењамин Калај је остао упамћен као насилник који је помислио да се то може променити.

КОМШИЛУК КАО КУЛТУРА СУЖИВОТА
Дакле, веза међу тим људима из различитих заједница је, у својој суштини – комшијска. Није то западњачка толеранција, која подразумева да трпите човека поред себе. Толеранција је тек трпељивост. Хладне главе и леденог срца се смешкате и изговарате конвенционалне поруке. Комшилук је друга врста заједнице. Не знам да ли о томе постоји нека социолошка студија. Али, извесно је да је елементи оријенталног у том односу долазе из отоманизма, и да су усвојени у потребној мери. То је основно везивно ткиво босанског друштва. Ислам има џихад, али има и комшијске односе кад се ратници врате свакодневном животу. То је култура суживота. Не истости, него суживота. То је блискост са дубоком потиснутом свешћу о разликама. Векови отоманизма су то у Босни учинили културном чињеницом.

„Након родбине, најближе особе човјеку су управо његове комшије. Оне су у његовој близини, са њим често долазе у комуникативни додир и добро познају његово стање. Они су му најближи да им се повјери, да од њих затражи неку услугу и савјет, или да му прискоче у помоћ и олакшају његову невољу. Одатле се јавља потреба за успостављањем и дефинисањем комшијских права…“

Суседи, наравно, постоје одувек и свуда, али босански комшилук је оригинал који ни једно друштво није поништило. Комунизам је настојао да се убаци у те пукотине и учини их што мање видљивим. Није ли узвишено певао песник /„Док је последњи пут црвен као комунизам/ Горео хоризонт њихових жеља…/  За оне који нису из те културе Сјећаш ли се Доли Бел може бити читанка тог напора. Он није био неискрен на појединачном нивоу, али се показао немоћним пред навалом реалних чињеница које је закопавао у сивим зонама колективне свести. Све што је затрпано клијало је после сваке кише и избијало увис после сваке олује.

Тај исламско-хришћански однос јесте створио амбијент који у себи има нечег посебног. „И по чудном контрасту, који у ствари није тако ни чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом… Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази“, писаће у оном Андрићевом Писму из 1920 Макс Левенфелд, „лекар и лекарски син“. Родио се и одрастао у Сарајеву. Отац му је као млад лекар напустио Беч и настанио се у Сарајеву, где је стекао велику праксу. Пореклом су Јевреји, али већ одавно покрштени. Мајка му је родом из Трста, кћи италијанске баронице и аустријског поморског официра, потомка француских емиграната.“

Прослављени српски писац и Нобеловац Иво Андрић испред моста на Дрини у Вишеграду

Прослављени српски писац и нобеловац Иво Андрић испред моста на Дрини у Вишеграду

Босанци су удружени и у тешком животу и вечном ризику периферне земље, земље сараја и намерника, што можда најбоље описује „један врли питац“ Марка Диздара: „ … /Гдје ли је та,/ Одакле је та,/ Куда је та Босна/Ректи“ – и одговор : /„Босна да простиш једна земља имаде/ И посна/ И боса да простиш /И хладна и гладна /И к тому да простиш /Пркосна/ Од /Сна“/. Та „комшијска“ доброта је највише што се на размеђу вера и сукоба интереса Исток-Запад могло сејати. На њој је и израстало и оно најбоље што је Босна давала. Али „комшијска доброта“ која је, савременим речником речено, плуралистичка појава – то је важно за кризна доба као што је ово – не може да се забетонира у неумесну централизацију која подразумева поништавање основног односа. Не помаже што се то насиље представља као „народна воља“, јер је овде та воља тространа или је нема.

КОМШИЋЕВСКИ БОСНИЗАМ
„Комшићевска визија“ (при том се овде не мисли да је то изум оног веселника у чијој личној карти стоји Жељко Комшић) зла је коб за „комшијске односе“. Јер, Босанци никад свој архетипски идентитет не претварају у „змијски свлак“. Они никад не излазе потпуно из тога. То што таква врста укорењености може – с времена на време законито – и производи велико зло, јесте лоше и грозно, али у оваквом свету није уклоњиво. Свако друштво је изложено спољним утицајима, али у босанском друштву они се не могу неутралисати до ниских напона који не угрожавају живот организма. То није могло да заустави ни тоталитарно лукавство Бењамина Калаја. Не можете окренути реку узбрдо. Све политичке досетке и гадости ту су немоћне. У босанском друштву се мора живети с тим или се оно распукне као лед у пролеће. Рећи да је то судбина значи узнемиравати квазилибералну ускогрудост, али постоји Нешто у друштвеним односима што делује као Земљина тежа. Тога су и либерали сада свеснији него икад. Али комшићи још нису.

Опет Макс Левенфелд из 1920: „Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: ‘Брат је мио, које вере био’, или ‘Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси’, ‘Туђе поштуј, а својим се дичи’, ‘Интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика’.“ „Али…“ (У Босни је увек постојало то „али“ – комшићевски боснизам је данас то „али“.) „Али, одувек је у босанским грађанским круговима било доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је не уклања и не спречава у растењу.“

Зар опис не изгледа као да је извађен из неког Писма из 2020? И даље: „Бојим се да и под покровом свих савремених максима могу у тим круговима да дремају стари нагони и каински планови, и да ће живети док год не буду потпуно измењене основе материјалног и духовног живота у Босни. А кад ће доћи то време, и ко ће имати снаге да то изведе? Једном ће доћи, ја у то верујем, али ово што сам видео у Босни не указује на то да се тим путем већ сада иде. Напротив.“ (курзив С.Р.)

Данашње „мудро варање себе и другог“ укида и рестлове комшијске идиле и на Босну навлачи – комшићевски грађанизам. То је, наравно, много горе од калајевштине. Јер је неутемељено – не само у „основе материјалног и духовног живота у Босни“ – него ни у стању силе на терену. Тај идеолошки смер је позајмљен из бриселских бирократских пројеката а који о људима и њиховим ћудима брину колико хијене занима структура меса у коме уживају док га кидају и развлаче. Хијене нису задужене за опстанак живе целине.

Жељко Комшић на обележавању Дана државности БиХ, Сарајево, 25. новембар 2018. (Фото: Samir Yordamoviç/Anadolu Agency)

И ниједан тоталитаризам није био толико циничан према својим грађанима као „комшићевски грађанизам“. Јер, тоталитарна сила, ипак, има моћ да у историјски видљивом времену одржава ред који жели, а комшићевска демократија – као колонијална демократија и у теоријама модерног суверенитета уписна као de facto старатељство (de facto control over national sovereignty) – очекује да нека спољна сила држи те „грађане БиХ“ на окупу. Спољна сила која нема паметнија посла него да служи комшиће!? Апсолутно антиисторијска идеја. Impossible, што би рекли амерички „гаранти“ комшићевске Босне после два вискија „on the rocks”. Али, то не значи да ју треба поништити, јер она је извор њиховог лагодног живота. Где су ти људи важни као овде?

ИСТОРИЈСКА ЗАБЛУДА
То, наравно, није случајно. Систем је и прављен као антиисторијски. Охолост типа постколонијалног намесништва Педија Ешдауна је најбоља илустрација тог евнушког поретка: понашаш се као инкарнација владара Британске Индије из 1876, а од те силе су ти остале само маске које си понео са собом приликом безглавог повлачења 1947. Твоја моћ произлази из распадања друштва које „своју рођену земљу воли, жарко жели, али на три-четири начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају“. А ти си богомдани помирилац, са филозофијом Divide et impera. Биће изнад те балканске нискости. Карикатура која никако не жели да баци поглед у огледало а друге надмено гледа као карикатуре.

Тешко је одредити ко је ту у већој историјској заблуди. Лажне махараџе или локални политички лидери који верују у њих као да су прави. Једино што се лажне махараџе играју главама туђег народа. Без страсти, само са осећајем дубоког пада у односу какве су ове њихове игре некад биле. А сад су пали на Босну, да простиш. И на Комшића. Али грађани „колонијалне демократије“ никако не требају бити (и нису) посвећени у ту њихову депресивност. Напротив, она се представља као цивилизацијско лидерство. За то служе комшићи. Они су ту да расхлађују махараџу лепезама и доносе хладне воде са извора у велики шатор, да би све изгледало као пре Махатме Гандија.

Какав је то пад! Цивилизацијски. Босанце јесу, како је то писао Милорад Екмечић, одредиле њихове религије, и те линије су биле сасвим видљиве и у атеистичком друштву СФР Југославије. Мало маскиране разлике и гурнуте у други план, али Босанци су их били потпуно свесни у било које доба дана и ноћи: и кад су причали вицеве у кафани, седели заједно у школским клупама или бивали на гробљима. Латентни страх од тешких времена „кад мишја рупа вреди хиљаду дуката“ држао је босанско друштво (састављено од три комшијска „ми“) забринутим над својом крхкошћу, а што је њиховим вођама бираним „по кључу“, логично, „оправдавало“ репресију већу од југословенског просека. Репресију, али не колонијално понижавање. То је био однос „међу нама“.

Из те репресије ушушкане као средишњи део велике СФРЈ, избијао је и особен начин комуницирања који је увек носио неопходан степен мимикрије а што је опет производило посебан шарм – а кад су се ту нашли талентовани људи из тога су избијале разне значајне појаве: од „Индекса“, „Про арте“, „Бијелог дугмета“, Здравка Чолића, плећатог Вајте, од Топ листе надреалиста до Душка Трифуновића и Сафета Зеца, Хајрудина Крвавца па и Омера Карабеговића, Авде Хуме, Неркеза Самјлагића, Марка Диздара, жртвованих бањалучких професора Миодрага Зеца и Јована Душанића или Емерика Блума и Алије Сиротановића.

То друштво је бивало важан материјал у мудрим мислима и креативним захватима Иве Андрића, Меше Селимовића, Милорада Екмечића и Радована Самарџића све до Емира Кустурице. Иако та утопија није била изворно неискрена, са распадом СФРЈ нестало је и тог наркократског доба кад се „сваким даном у сваком погледу све више напредовало“. Кад су се Немци ујединили у прашини пада Берлинског зида и онда пуштени да дезинтегришу словенске државе на европском Истоку – СФРЈ је разбуцана у годину дана. Бошњаци у Босни су се у почетку уплашили, а онда су се опили обећањима Запада и нису у томе видели укидање своје стајне тачке. Чудно. Антиоријентално. Односно, кратковидо. Сад већ и слепим вођама постаје видљиво да то на добро не иде. Али им се не исплати да напуштају положаје.

Људи шетају поред Себиљ чесме на Башчаршији у Сарајеву

Људи шетају поред Себиљ чесме на Башчаршији у Сарајеву (Фото: fipa.gov.ba)

С Босном се ни сада није шалити, нема сумње. Највећа шала би била поверовати да би „комишћевска визија“ – о плану се не може говорити, јер се „визије“ у савременој Босни операционализују у страним амбасадама – могла заживети у земљи која је „к тому да простиш /Пркосна/ Од /Сна“. Посебно у времену у коме ни Калај не би могао бити Калај.

 

Насловна фотографија: predsjednistvobih.ba

 

Извор Све о Српској