С. Корица: Одврнимо домаће вентиле

Капитал, посебно страни је попут плашљиве животиње, чим осети опасност или мирис профита на другој страни он лако диже сидра – шта ћемо онда

Професор др Александар Фира остаће упамћен међу студентима правних факултета по две синтагме. Говорио је да је привремено решење увек најтрајнија солуција, бар у српском друштву. В. Д. директори трају. Такође, и да је транзиција само друго име за ванредно стање. Како сад из ових истина препознати кодове наше новије историје, које су њене основне карактеристике? Или је све још увек замуљено, нејасно, транзицијско? Ваљда смо коначно завршили с преливањем огромне друштвене имовине у приватне руке, али изгледа да у свести нисмо рашчистили са остацима транзиције у њој.

Рециклажно сецирање наше новије историје показаће да су за нас биле кобне деведесете године прошлог века. Тад је почело одбројавање времена заостајања Србије. Нажалост, то није била година дана, већ цела деценија. Лечење, ако се уопште излечимо, трајаће неколико пута дуже. Бићемо стално, по Фири, у ванредном стању. Зашто је то тако, нека каже историја. Само ћу подсетити на знаке, симболе заостајања. Данас Србија има бруто друштвени производ, укупно богатство друштва, у маси тек нешто већи од Словеније, а она има скоро четири пута мање становника. Поражени смо. Вероватно није спорно да је ту истину разумео Александар Вучић и окренуо се ка економији, реформама, страним инвеститорима са Запада. Али то је повратно изазвало дубоке политичке и духовне поделе Србије на њен прозападни и происточни део. Конфронтације и поларизације у српском друштву трају. Подељено смо друштво, што по својој природи само по себи отежава здравије искораке.

Разгрћемо ли даље наслаге наше новије прошлости доћи ћемо до формуле које су демократе на челу с Тадићем промовисале: „И Косово и ЕУ”. Важило је то у једно мирно доба уз паралелно с тим затрпавање кредитима наше сурово огољене стварности. А онда је дошло до светског финансијског слома 2008. године. Пред Србијом нова дилема, да ли све подредити економском развоју или наставити са геополитичким комбиновањем које ће мање или више задовољити елите, док народ даље пропада? Поново смо на раскршћу. Додуше, узели смо нешто свежег ваздуха, одложили банкрот, али таласи и даље наваљују, запљускују.

Заронићу у садашњост и из ње извући нови камен међаш који ће историја накнадно вероватно другачије превредновати, препричавати. Рецимо, Европа нам је јасно поручила да наше судство није независно. Траже измену Устава. Наши нису имали куд, стидљиво најавили бар парцијалне измене Устава у домену правосуђа, чини ми се још 2015. године. Пролази већ скоро пета година, а од тога нема ништа. После некаквих неуспелих амандмана, мишљења такозване Венецијанске комисије, актуелна министарка правосуђа саопштава да је посао измене Устава пренет у надлежност будуће владе, након парламентарних избора с пролећа 2020. године, Измене Устава представљају процес, не само унутрашњег већ и спољног карактера. Европа тражи да његове одредбе буду саображене с правним поретком Уније, а онда – ако се и када се то уради – потребно је да прође бар неколико година у којима ће се тестирати функционисање тако донетих решења.

За све то време одлаже се пријем земаља кандидата у ЕУ. Зли језици би рекли да ће Европа над нама увек „цепати длаку на четири дела”, јавно говорити о пријему земаља западног Балкана, а суштински радити против. Можда и тога има. Али има нешто још „грђе” од те врсте, условно речено, лицемерја Европе. Наш кровни закон, Устав, донет је као компромис или изнуда владајућих политичких снага 2006. године (Коштуница, Тадић, Николић) када смо дубоко били поражени економски, демографски, територијално. Фокус је био на његовој преамбули, тези о Косову и Метохији као саставном и неотуђивом делу Србије. Остало је занемарено, а на томе занемареном историја пише своје нове тешке странице. За мене као економисту, економија је енергија. Наш Устав је својом централистичко пирамидалном структуром буквално пресецао, зачепљивао све ситне капиларе из којих енергија извире од доле.

Ето одговора на питање: зашто ми немамо сопствене економске фирме које би извукле Србију из чврстог загрљаја њеног малог бруто друштвеног производа? Доминирају стране компаније. Капитал, посебно страни је попут плашљиве животиње чим осети опасност (геополитичку) или ароматичнији мирис профита на другој страни он лако диже сидра – шта ћемо онда? Преживели јесмо, избегли банкрот, али да ли на логици преживљавања можемо живети по принципима достојних људског бића? Можда је наша оријентација, према свим азимутима, била могућа у одређеном времену (преживљавање), али у доба великих катаклизмичких промена у свету задржати исти синопсис равно је катастрофи (исељавања). Устав се мора у темељу претресати, капилари домаћег порекла хитно отварати. Одврнимо домаће вентиле па нека покуљају идеје предузетништва и индивидуализма, централни није довољан. Напротив, тзв. вертикала Београда исушује провинције. Имам утисак да смо доследни само у грешкама.

 

Аутор Синиша Корица

 

Насловна фотографија: Terry Feuerborn

 

Извор Политика, 23. октобар 2019.