S. Korica: Odvrnimo domaće ventile

Kapital, posebno strani je poput plašljive životinje, čim oseti opasnost ili miris profita na drugoj strani on lako diže sidra – šta ćemo onda

Profesor dr Aleksandar Fira ostaće upamćen među studentima pravnih fakulteta po dve sintagme. Govorio je da je privremeno rešenje uvek najtrajnija solucija, bar u srpskom društvu. V. D. direktori traju. Takođe, i da je tranzicija samo drugo ime za vanredno stanje. Kako sad iz ovih istina prepoznati kodove naše novije istorije, koje su njene osnovne karakteristike? Ili je sve još uvek zamuljeno, nejasno, tranzicijsko? Valjda smo konačno završili s prelivanjem ogromne društvene imovine u privatne ruke, ali izgleda da u svesti nismo raščistili sa ostacima tranzicije u njoj.

Reciklažno seciranje naše novije istorije pokazaće da su za nas bile kobne devedesete godine prošlog veka. Tad je počelo odbrojavanje vremena zaostajanja Srbije. Nažalost, to nije bila godina dana, već cela decenija. Lečenje, ako se uopšte izlečimo, trajaće nekoliko puta duže. Bićemo stalno, po Firi, u vanrednom stanju. Zašto je to tako, neka kaže istorija. Samo ću podsetiti na znake, simbole zaostajanja. Danas Srbija ima bruto društveni proizvod, ukupno bogatstvo društva, u masi tek nešto veći od Slovenije, a ona ima skoro četiri puta manje stanovnika. Poraženi smo. Verovatno nije sporno da je tu istinu razumeo Aleksandar Vučić i okrenuo se ka ekonomiji, reformama, stranim investitorima sa Zapada. Ali to je povratno izazvalo duboke političke i duhovne podele Srbije na njen prozapadni i proistočni deo. Konfrontacije i polarizacije u srpskom društvu traju. Podeljeno smo društvo, što po svojoj prirodi samo po sebi otežava zdravije iskorake.

Razgrćemo li dalje naslage naše novije prošlosti doći ćemo do formule koje su demokrate na čelu s Tadićem promovisale: „I Kosovo i EU”. Važilo je to u jedno mirno doba uz paralelno s tim zatrpavanje kreditima naše surovo ogoljene stvarnosti. A onda je došlo do svetskog finansijskog sloma 2008. godine. Pred Srbijom nova dilema, da li sve podrediti ekonomskom razvoju ili nastaviti sa geopolitičkim kombinovanjem koje će manje ili više zadovoljiti elite, dok narod dalje propada? Ponovo smo na raskršću. Doduše, uzeli smo nešto svežeg vazduha, odložili bankrot, ali talasi i dalje navaljuju, zapljuskuju.

Zaroniću u sadašnjost i iz nje izvući novi kamen međaš koji će istorija naknadno verovatno drugačije prevrednovati, prepričavati. Recimo, Evropa nam je jasno poručila da naše sudstvo nije nezavisno. Traže izmenu Ustava. Naši nisu imali kud, stidljivo najavili bar parcijalne izmene Ustava u domenu pravosuđa, čini mi se još 2015. godine. Prolazi već skoro peta godina, a od toga nema ništa. Posle nekakvih neuspelih amandmana, mišljenja takozvane Venecijanske komisije, aktuelna ministarka pravosuđa saopštava da je posao izmene Ustava prenet u nadležnost buduće vlade, nakon parlamentarnih izbora s proleća 2020. godine, Izmene Ustava predstavljaju proces, ne samo unutrašnjeg već i spoljnog karaktera. Evropa traži da njegove odredbe budu saobražene s pravnim poretkom Unije, a onda – ako se i kada se to uradi – potrebno je da prođe bar nekoliko godina u kojima će se testirati funkcionisanje tako donetih rešenja.

Za sve to vreme odlaže se prijem zemalja kandidata u EU. Zli jezici bi rekli da će Evropa nad nama uvek „cepati dlaku na četiri dela”, javno govoriti o prijemu zemalja zapadnog Balkana, a suštinski raditi protiv. Možda i toga ima. Ali ima nešto još „grđe” od te vrste, uslovno rečeno, licemerja Evrope. Naš krovni zakon, Ustav, donet je kao kompromis ili iznuda vladajućih političkih snaga 2006. godine (Koštunica, Tadić, Nikolić) kada smo duboko bili poraženi ekonomski, demografski, teritorijalno. Fokus je bio na njegovoj preambuli, tezi o Kosovu i Metohiji kao sastavnom i neotuđivom delu Srbije. Ostalo je zanemareno, a na tome zanemarenom istorija piše svoje nove teške stranice. Za mene kao ekonomistu, ekonomija je energija. Naš Ustav je svojom centralističko piramidalnom strukturom bukvalno presecao, začepljivao sve sitne kapilare iz kojih energija izvire od dole.

Eto odgovora na pitanje: zašto mi nemamo sopstvene ekonomske firme koje bi izvukle Srbiju iz čvrstog zagrljaja njenog malog bruto društvenog proizvoda? Dominiraju strane kompanije. Kapital, posebno strani je poput plašljive životinje čim oseti opasnost (geopolitičku) ili aromatičniji miris profita na drugoj strani on lako diže sidra – šta ćemo onda? Preživeli jesmo, izbegli bankrot, ali da li na logici preživljavanja možemo živeti po principima dostojnih ljudskog bića? Možda je naša orijentacija, prema svim azimutima, bila moguća u određenom vremenu (preživljavanje), ali u doba velikih kataklizmičkih promena u svetu zadržati isti sinopsis ravno je katastrofi (iseljavanja). Ustav se mora u temelju pretresati, kapilari domaćeg porekla hitno otvarati. Odvrnimo domaće ventile pa neka pokuljaju ideje preduzetništva i individualizma, centralni nije dovoljan. Naprotiv, tzv. vertikala Beograda isušuje provincije. Imam utisak da smo dosledni samo u greškama.

 

Autor Siniša Korica

 

Naslovna fotografija: Terry Feuerborn

 

Izvor Politika, 23. oktobar 2019.