Kako su Britanci sistematskim izgladnjivanjem usmrtili preko 60 miliona Indusa

Tokom 190 godina pljačke i otimačine, čitav Indijski potkontinent prošao je kroz dvadesetak velikih gladi koje su odnele milione života

„Hronično nemanje hrane, vode, higijenskih uslova za život i zdravstvene zaštite, zapuštenost sredstava komunikacije, oskudno obrazovanje i sveprisutna atmosfera depresije – sve što, kako sam video, vlada po našim selima posle preko sto godina britanske vladavine, oduzima mi svaku nadu u njenu dobrotvornost.

Rabidranat Tagore

 

Kad bi se istorija britanske vladavine u Indiji izrazila jednom jedinom činjenicom, bila bi to ova: u Indiji uopšte nije bilo rasta prihoda po glavi stanovnika od 1757. godine pa sve do 1947.[1] Odgovarajući na pitanje zašto je bio za gomilanje hrane u Britaniji dok su u Bengalu milioni umirali od gladi, Čerčil je svom ličnom sekretaru rekao da su “Indusi odvratna rasa, koja je od očekivane propasti, zaštićena pukim razmnožavanjem.[2]

Tokom 190 godina pljačke i otimačine, čitav Indijski potkontinent prošao je kroz najmanje dvadesetak velikih gladi, koji su zajedno oterali u smrt milione Indusa širom zemlje. Ne može se sa sigurnošću utvrditi koliko miliona ljudi je podleglo gladi. Međutim, zvanični podaci kolonijalnih vladara  ukazuju na 60 miliona mrtvih. U stvarnosti, taj broj bi mogao biti i veći.

Britanski kolonijalni analitičari su navodili suše kao uzrok opadanja poljoprivredne proizvodnje koji je, opet, dovodio do pojava gladi, ali to je laž. Britanski vladari, koji su ratovali u Evropi i drugde, i kolonijalizovali delove Afrike, izvozili su žitarice iz sušom pogođenih oblasti Indije da bi nastavili svoja kolonijalna osvajanja — dok su gladi besnele, jedna za drugom. Ljudi u glađu pogođenim oblastima, nalik na skelete obmotane samo kožom, lutali su okolo, zbijali se po ćoškovima i umirali u milionima. Satanska priroda ovih britanskih kolonijalnih vlasti ne može se dovoljno istaći.

POLITIKA SISTEMATSKE DEPOPULACIJE
Iako nema tačnih popisa stanovništva, ipak se zna da je 1750. godine Indija imala blizu 155 miliona stanovnika. Kada je kolonijalna vlast okončana 1947. godine, broj stanovnika nepodeljene Indije dostigao je skoro 390 miliona. Drugim rečima, tokom tih 190 godina kolonijalne pljačke i organizovanih pojava gladi, broj indijskog stanovništva porastao je za 240 miliona. Od 1947. godine pa tokom sledećih 68 godina, stanovništvo Indijskog potkontinenta, uključujući populacije Indije, Pakistana i Bangladeša, poraslo je na blizu 1,6 milijardi. Dakle, uprkos siromaštvu i devijantnoj privredi na Potkontinentu u postkolonijalnom periodu, tokom tih 68 godina, ukupan broj stanovnika porastao je za skoro 1,2 milijardi.

Izveštaji pokazuju da se tokom postkolonijalnog perioda na Potkontinentu s vremena na vreme u pojedinim delovima zemlje beleže suše, ali da u njima nije bilo i gladi, iako još uvek, svake godine, hiljade umiru zbog nedostatka odgovarajuće količine hrane, lošeg sistema distribucije i neadekvatne ishrane. Treba isto tako istaći da je i pre nego što su britanski čizmaši pustili korene u Indiji bilo gladi ali znatno ređe – možda jednom u sto godina.

Razloga za pojavu ovih perioda gladi uistinu i nije bilo. Pojavljivale su se jedino zbog toga što su ih kolonijalne vlasti proizvodile, nastojeći da ojačaju Imperiju bezobzirnim pljačkanjem i usvajanjem prećutne politike depopulacije Indije. To bi, po njihovom verovanju oborilo troškove koje Imperija plaća da bi zadržala Indiju pod kolonijalnom vlašću.

Uzmimo, na primer, slučaj Bengala, koji se nalazi na istoku Potkontinenta, gde je Britanska istočnoindijska kompanija (HEIC, Honorable East India Company, prema povelji Elizabete I) instalirala svoje čizmaše još 1757. godine. Gramzivi pljačkaši, pod vođstvom Roberta Klajva (Robert Clive) – degenerika i opijumskog zavisnika koji je sam sebi razneo mozak 1774. godine, u rezidenciji na londonskom Berkli skveru, nabavljenoj zahvaljujući preimućstvima pljačke – preuzeli su kontrolu nad teritorijom današnjeg Zapadnog Bengala, Bangladeša, Bihara i Odiša (ranije, Orisa) 1765. godine. U to vreme je, prema istorijskim dokumentima, Indija predstavljala blizu 25 odsto svetskog bruto društvenog proizvoda, odmah iza Kine, dok je britanski udeo iznosio tričavih 2 odsto. A Bengal je bio najbogatija od svih indijskih provincija.

Pošto je osigurao vlast nad Bengalom svrgnuvši Navaba (Nawab) u bici kod Plasija (Palaši) gde se koristio podmuklim sredstvima, Klajv je postavio marionetu na presto, potplatio ga, i sa njim sklopio ugovor po kome je BIIK (HEIC) postala jedini sakupljač poreza, a nominalna vlast prepuštena marioneti. Taj ugovor je ostao na snazi čitav jedan vek, tokom koga je sve više i više indijskih država bankrotiralo, što je olakšavalo pojavu budućih gladi. Novac od poreza je odlazio u britanske sefove, dok su milioni umirali od gladi u Bengalu i Biharu. Klajv, koji je proglašen članom Kraljevskog društva 1768. godine i čija statua stoji pored središta zla Britanske Imperije, Vajthola, nedaleko od sale ratnog kabineta, rekao je u svoju odbranu, kad ga je britanski parlament, glumeći „poštenje“, optužio za pljačku i druge zloupotrebe u Indiji:

„Uzmite u obzir situaciju u kojoj sam se ja našao posle pobede kod Palaše (Plesi). Veliki knez je zavisio od moje volje; bogati grad je bio u mojoj vlasti, a njegovi najbogatiji bankari su se utrkivali ko će više da ponudi za moje osmehe; hodao sam pored sefova koji su bacani preda me i otvorenih samo za mene, da obema rukama zahvatim zlata i dragog kamenja! Tako mi Boga, gospodine predsedavajući, ovog časa stojim zapanjen svojom tadašnjom umerenošću.“

Ali, Klajv nije bio jedini krvožedni britanski kolonijalni vladar Indije. Britanska Imperija je slala jednog kasapina za drugim, i svaki od njih je organizovao pljačkanje i depopulaciju, koja je dolazila kao posledica ovog prvog. Do 1770. godine, kada se prva velika glad pojavila u Bengalu, ova provincija je već bila opljačkana do kostiju. Ono što je usledilo, bilo je čist užas. Evo kako je Džon Fiske u svom Američkom filozofu u neviđenom svetu (American Philosopher in the Unseen World) opisao glad u Bengalu:

„Tokom čitavog zagušljivog leta 1770. godine ljudi su neprekidno umirali. Stočari su isprodavali svoju stoku; rasprodali svoje poljoprivredne alatke; pojeli su seme žitarica; prodavali su svoje ćerke i sinove sve dok nadaleko ni kupca za decu nisu mogli da nađu; pojeli su lišće sa drveća i travu sa polja… Ulice su bile blokirane gomilama umirućih i mrtvih. Grobari nisu mogli da rade svoj posao dovoljno brzo; čak su psi i šakali, javni lešinari Istoka, postali nesposobni da dovrše svoj odvratni posao, i mnoštvo rastrgnutih i gnojnih leševa uveliko je pretilo egzistenciji građana [3]…“

Da li je bilo razloga da se pojavi glad? Ne, ne bi je bilo da Britanci nisu hteli, tada kao i sad, da žanju tri žetve godišnje. Oblast se nalazi u ravnici u delti Ganga, gde vode ima više nego u izobilju. Čak i da je bilo suše, ona ne bi uništila sve tri žetve. Štaviše, kao što je to bila raširena praksa za vreme Mogula, a i pre, višak žitarica je skladišten i čuvan da bi stanovništvo tim zalihama moglo da se prehrani i preživi, ako bi jedna ili dve žetve uzastopce bile slabe. Ali pljačka žitarica koju je sprovodio Klajv, sa njegovom gomilom bandita i ubica, iscrpela je žito iz Bengala i dovela do toga da deset miliona ljudi pomru od gladi, a jedna trećina bengalske populacije bude eliminisana.

Treba napomenuti da je britanska toliko hvaljena industrijska revolucija počela 1770, iste godine kada su ljudi umirali posvuda u Bengalu. Bostonska čajanka kojom je počela Američka revolucija dogodilo se 1773. Bostonska čajanaka je naterala Imperiju da shvati da su njeni dani u Americi odbrojani, i dovela do toga da se Britanija čak i više usredsredi na organizovanje pljačkanja  Indije.

ZAŠTO JE GLAD POSTALA TOLIKO ČESTA?
Prvenstveni razlog zbog kojeg su se ove razorne gladne godine pojavljivale u urednim razmacima, i zbog kojeg im je omogućeno da nastave da se pojavljuju godinama, bila je politika Britanske Imperije da depopulizuje svoje kolonije. Da nije bilo ovih gladnih godina, Indija bi davno pre nego što je 20. vek počeo dostigla broj od milijardu stanovnika. A Britanska Imperija ja na tu mogućnost gledala kao na katastrofu.

Pre svega, veća indijska populacija značila bi i veću potrošnju od strane lokalnog stanovništva, i lišila bi britanskoga Radžu veće količine plena. Logičan način da se problem reši bio je razvoj poljoprivredne infrastrukture Indije. Ali to ne samo što bi prinudili Britaniju da potroši više novca u upravljanje svojom kolonijalnom i bestijalnom imperijom; to bi takođe razvilo zdravu populaciju koja bi mogla da se uzdigne do toga da se oslobodi grozote zvane britanski Radža. Ove velike gladi su isto tako uspele da oslabe i društvene strukture i oslonac Indusa, učinivši tako manje verovatnim ustanke i pobune protiv kolonijalnih snaga. Da bi glad učinili stalnom, i tako smanjivali brojnost “paganskih” i “tamnih” Indusa, britanski imperijalisti su pokrenuli sistematsku propagandnu kampanju. Poduprli su prevaranta Maltusa (Parson Thomas Malthus)  i promovisali njegov nenaučni galimatijas nerazumljivih reči, Esej o stanovništvu. Tu on tvrdi:

„Ova prirodna nejednakost dve sile stanovništva i proizvodnje u zemlji, i veliki zakon naše prirode koji stalno mora da drži njihove efekte jednakim, stvaraju veliku teškoću koja meni izgleda nesavladiva na putu usavršavanja društva. Svi ostali argumenti su od slabog i nižeg značaja u poređenju sa ovim. Ne vidim način na koji bi čovek mogao da umakne ovom zakonu koji prožima čitavu živu prirodu.“

Iako je Maltus bio rukopoložen u Anglikanskoj crkvi, Britanska Imperija je od njega načinila plaćenog “ekonomistu” britanske Istočnoindijske kompanije, koja je sa poveljom kraljice Elizabete I pod opasačem, monopolisala trgovinu u Aziji, kolonizujući široka područja kontinenta pomoću svojih dobro naoružanih milicija koje su se borile pod zastavom svetog Đorđa. Maltus je primljen na Haileybury and Imperial Service College, u kome su regrutovani i neki od najgorih kolonijalnih zločinaca. Ovaj koledž je bio mesto na kome su izvršioci ubilačke politike tvoraca Britanske Imperije u Indiji bili trenirani. Neki od istaknutih polaznika Haileybury koledža su ser Džon Lorens (Sir John Lawrence, vicekralj Indije od 1864-68) i ser Ričard Templ (Sir Richard Temple, guverner bengala a kasnije, guverner provincije Bombaj).

Dok je Parson Maltus iznosio svoju zlokobnu „naučnu teoriju“ da bi opravdao depopulaciju kao prirodni i neophodan proces, Britanska Imperija je okupila čitavu gomilu drugih “ekonomista” koji su pisali o neophodnosti slobodne trgovine. Slobodna trgovina je igrala glavnu ulogu u tome da se imperijalna genocidna depopulacija Indije ostvaruje širom zemlje, zahvaljujući naporima britanskog Radže. U stvari, slobodna trgovina i jeste druga strana Maltusove medalje „kontrole stanovništva“.

Do 1876. godine, kada je stigla velika glad, Britanija je već bila izgradila neke železničke pruge u Indiji. Železnicu, koja je bile hvaljene kao institucionalni mehanizmi zaštite od gladi, zapravo su koristili trgovci za prevoz žitarica iz magacina u sušom pogođenim oblastima u centralne sabirne depoe. Uz to, protivljenje pristalica slobodne trgovine kontroli cena, dovelo je do pomamnih špekulacija sa žitom. Rezultat je bio to što je sakupljen kapital za uvoz žitarica iz sušom pogođenih krajeva, i pogoršanje nesreće. Rast cena žita bio je spektakularno brz, a žito je uzimano odande gde je bilo najpotrebnije, da bi uskladišteno u magacinima sačekalo dok cene ne skoče još više.

Britanski Radža je znao ili je trebalo da zna. Čak i da britanska vlast nije otvoreno podržavala ovaj proces, ona je bila potpuno upućena u to šta se dešava, i osećala sa savršeno dobro dok je promovisala slobodnu trgovinu po cenu gubitka miliona induskih života. Evo kako je Majk Dejvis (Mike Davis) opisao ono što se događalo:

„Rast cena je bio tako izuzetan, a postojeća ponuda, koja je ispunjavala dobro poznate zahteve, tako oskudna da su se prodavci i dileri, nadajući se ogromnim dobitima, pokazali rešenim da zadrže svoje zalihe neodređeno vreme, a ne da se rastanu sa artiklom koji je počeo da dobija tako neuobičajeno visoku vrednost. Za vladu je bilo očigledno da je postojanje uslova da se žito odveze železnicom, svuda naglo podizalo cene žitarica, ali da  aktivnost prividnog uvoza i železničkog tranzita, nije značila nikakvo povećanje zaliha hrane u Provinciji… trgovina na malo je skočila-zemlja je skoro paralisana. Ili su tražene cene koje su bile iznad mogućnosti većine da ih plati, ili su trgovine ostajale potpuno zatvorene.

U to vreme, Lord Liton (Lytton), omiljeni pesnik kraljice Viktorije, koji je bio poznat kao “kasapin” jako velikog broja Indijanaca, bio je Vajsroj (Viceroy), osoba koju je kraljica postavila da u njeno ime upravlja kolonijom. On se srčano usprotivio formiranju zaliha žitarica za ishranu stanovništva u glađu pogođenim oblastima jer će to smetati tržišnim silama. U jesen 1876. godine, kada je monsunska žetva ležala sparušena po poljima južne indije, Liton je bio zaokupljen organizovanjem  ogromnog Imperijalnog Asamblaža u Delhiju gde će Viktorija biti proglašena Imperatorkom Indije. Kako je Liton opravdao ovo? On je bio odani obožavalac i sledbenik Adama Smita. Autor Majk Devis piše:

Da je Smit vek ranije u Bogatstvu nacija (The Wealth of Nations) tvrdio (vis-à-vis užasne bengalske gladi usled suše 1770. godine) da se ta glad nikad nije pojavila ni zbog čega drugog osim nasilnih mera vlade koja je neodgovarajućim sredstvima nastojala da zaleči nevolje od gladi. Liton je primenjivao ono čemu ga je naučio Smit i drugi vernici slobodne trgovine. Smitovo upozorenje protiv pokušaja države da reguliše cene žita za vreme gladi 1770. godine, učilo se godinama u slavnom  Hejliburi koledžu Istočnoindijske kompanije.[4]

Liton je izdavao stroga naređenja da “neće biti nikakvog mešanja  sa strane bilo kog dela vlade sa ciljem smanjenja cena hrane,” i “u svojim pismima kući u indijsku kancelariju  i političarima iz obe partije, on je optuživao ‘humanitarne histerike’.” Po zvaničnom  diktatu, Indija, kao i Irska pre nje, bila je pretvorena u  utilitarističku laboratoriju u kojoj su milioni života stavljani na kocku, u skladu sa dogmatskom verom u svemoć tržišta da prevlada “nevolje gladi.”[5]

VELIKE GLADI
Opis dvadesetak talasa gladi koji su ubili više od 60 miliona Indusa, zahtevao bi mnogo prostora, tako da sam se ovde ja ograničio samo na one koji su ubili više od milion ljudi:

Glad u Bengalu 1770. godine: Ova katastrofalna glad se dešavala između 1769. i 1773. godine, i pogodila je niziju donjem toku reke Gang. Teritorija, tada pod vlašću britanske Istočnoindijske kompanije, obuhvatala je sadašnji Zapadni Bengal, Bangladeš i delove država Asam, Orisa, Bihar, i Džarkand. Ta glad je, kako se procenjuje, prouzrokovala smrti najverovatnije 10 miliona, ili oko jedne trećine tadašnjeg ukupnog broja stanovnika.

Glad u vreme Šalise (1783-84): Ova glad je pogodila mnoge delove Severne Indije, posebno teritoriju Delhija, današnjeg Utar Pradeša, Istočnog Pendžaba, Radžputana (sada Radžastana) i Kašmira, kojima su tada vladali različiti indijski vladari. Ovoj gladi je prethodila glad iz prethodne godine, 1782-83, u Južnoj Indiji, uključujući grad Madras (preimenovan u Čenaj) sa okolinom (pod vlašću britanske Istočnoindijske kompanije), i u proširenom Kraljevstvu Majsore. Zajedno, ove dve gladi su  odnele najmanje 11 miliona života, kako pokazuju izveštaji.

Doji Bara glad (Lobanja glad) iz 1791- 92: Ta glad je izazvala smrtnost širom Hidebrada, Kraljevstva Južna Marata, Dekana, Gudžarata i Marvara poznatog i kao – region Džodpur u Radžastanu. Za nju su bili odgovorni britanska  politika preusmeravanja hrane u Evropu, podizanje cene preostalih žitarica do nivoa nedostupnog domicilnom stanovništvu i usvajanje agrikulturne politike koja je razarala proizvodnju hrane. Britanci su imali viškove žitarica, koje nisu delili onim vrlo siromašnim ljudima koji su to žito i odgajili. Posledica svega toga je smrt oko 11 milona ljudi u periodu 1789-92, od gladi i epidemija koje je prate.

Glad u oblasti Dve Reke (Gornjoj) iz 1860-61: Glad iz 1860-61 pojavila se u oblasti Ganga-Jamuna-Doabu ili Oblasti Dve Reke, koja je bila pod kontrolom Britanaca i obuhvatala je prostrane delove Rohilkanda i Ajodja, Delhi i [6] delove Hisara koji su pripadali tadašnjem Pendžabu i istočni deo prinčevske države Radžputana. Prema “zvaničnim” britanskim izveštajima, ova glad je usmrtila oko dva miliona ljudi.

Glad u Orisi iz 1866: Iako je najžešće pogodila Orisu, ova glad je pogodila i indijsku istočnu obalu duž Bengalskog zaliva i proširila se na jug do Madrasa, pokrivajući prostranu oblast. Ostavila je milion mrtvih, prema britanskim “zvaničnim” verzijama.

Glad u Radžputani 1869: Pogodila je 1869. godine oblast od skoro 300.000 kvadratnih milja (koja je najvećim delom pripadala prinčevskim državama i britanskoj teritoriji Ajmer. Ona je, prema “zvaničnim” britanskim tvrdnjama, ubila 1,5 milion ljudi.

Velika glad iz1876-78: Ova glad je ubila neznan broj Indusa na jugu zemlje i besnela oko četiri godine. Pogodila je Madras, Majsore, Hajderabad i Bombaj (sada Mumbai). Posetila je i Centralnu Provinciju (sada Madja Pradeš) i delove nepodeljenog Pendžaba. Danak koji je uzela ova glad dostigao je broj od 5,5 miliona ljudi. Drugi podaci ukazuju na to da je broj umrlih mogao biti mnogo viši – 11 miliona.

Indijska glad iz 1896-97 i 1899-1900: Ova je pogodila Madras, Bombaj, Dekan, Bengal, Ujedinjene provincije (sada Utap Pradeš), Centralne Provincije, Severnu i Južnu  Radžputanu, delove Centralne Indije i Hajderabad: navodi se da je broj umrlih za vreme ove dve gladi na samoj Britanskoj teritoriji dostigao šest miliona. Broj od gladi umrlih u prinčevskim državama nije poznat.

Glad u Bengalu 1943-44: Ova glad koju je u Bengalu orkestrirao Čerčil 1943-1944 usmrtila je, kako se procenjuje 3,5 do 5 miliona ljudi.

LOGORI ZA POMOĆ ILI KONCENTRACIONI LOGORI
Bilo je tu nekoliko političkih smernica, koje je Adolf Hitler možda pozajmio iz britanskog arsenala za ubijanje miliona ljudi, ali ono što je od njih zasigurno pozajmio pri „koncipiranju“ svojih logori smrti, je način na koji su Britanci upravljali logorima za pružanje „pomoći“ milionima umirućih od gladi. Od onih koji su ušli u neki od tih logora, nazvanih relief camps[7], niko nije izašao živ.

Uzmimo, primera radi, delovanje zamenika Vajsroja Litona, Ričarda Templa, takođe proizvoda Hejliburi koledža, prožetog doktrinom depopulacije kao neophodnog instrumenta za očuvanje snage i moći Imperije. Templ je postupao po Litonovim naređenjima sa zadatkom da osigura da nema nikakvih drugih osim „neophodnih“ izdataka za humanitarni rad. Prema nekim analitičarima, Templovi logori se nisu mnogo razlikovali od nacističkih koncentracionih logora. Već polumrtvi od gladi, ljudi su morali da pešače stotinama milja da bi uopšte stigli do ovih humanitarnih logora. Templ je, uz to, uveo racionisanu ishranu za gladne ljude koji rade u logorima, a njihova je dnevna porcija bila manja od one koja je davana zatočenicima nacističkih koncentracionih logora.

Britanci su odbili da žrtvama gladi pruže adekvatnu pomoć iz straha da će besplatni komad hleba te ljude prertvoriti u lenjivce. Ser Ričard Templ, kome je bila poverena organizacija aktivnosti za pomoć gladnima 1877. godine, ograničio je sledovanje hrane za Induse koji gladuju, na 16 unci pirinča dnevno — manje nego što je određivao jelovnik za zatvorenike u koncentracionom logoru za Jevreje, Buhenvaldu, u Hitlerovoj Nemačkoj. Britanska nesklonost da hitno i punom snagom odgovore na prehrambeni deficit, dovela je do niza od oko dvadesetak užasnih naleta gladi tokom britanske okupacije Indije. Oni su zbrisali desetine miliona ljudskih života. Učestalost pojava masovne gladi zabeležila je uznemirujući rast u XIX veku.[8] Svesno je izazivana tada, svesno se izaziva i sada.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Davis, Mike. Late Victorian Holocausts: El Nino Famines and the Making of the Third World, London, Verso Books, 2001.

[2] Madhusree Mukerjee, Churchill’s Secret War: The British Empire and the Ravaging of India during World War II, New York: Basic Books.

[3] Davis, op. cit.

[4] Ibid.

[5] Ibid.

[6] Princely state [native state (legally) or Indian state] prinčevska ili indijska država je članica federalne države koja nije bila pod direktnom kontrolom Britanaca, već ima lokalnog vladara i indirektno pod  vrhovnom vlasti Britanske krune.

[7]  Relief označava olakšanje, ponovno sticanje osećanja sigurnosti, u ovom slučaju posle pretrpljene katastrofe, utehu, sigurnost, spas i pomoć: u hrani, odeći, novcu ljudima u velikoj nevolji, ali i skupljanje novca za ublažavanje gladi (famine relief).

[8] Bhatia, B.M., Famines in India, A Study in Some Aspects of the Economic History of India, 1860-1945, Asia Publishing House, Bombay, 1963.

 

Dr Ramtanu Maitra je redovni kolumnista Executive Intelligence Review (EIR), nedeljnika koji izlazi u u Vašingtonu (Washington DC)On piše kolumne i za Asia Times iz Honkonga (Hong Kong), Frontier Post iz Pešavara i još neke novine u Aziji. Piše o političkoj ekonomiji Južne Azije i azijskoj bezbednostiPisao je o terorizmu za brojne publikacije u Sjedinjenim Državama i Indiji.

 

Izvor Vidovdan, 20. oktobar 2019.