M. Stepić: Nadmetanje toponimima

Epidemija prilagođavanja toponima „novim realnostima“ raširila se iz laboratorije gde je vršen eksperiment razlaganja Jugoslavije

Kreatori i ovog „novog svetskog poretka“ nastojali su da promene geopolitička pravila, odnose i vrednosti, te da, sledstveno, uspostave i adekvatnu prateću terminologiju. Novi pojmovni aparat namenjen je preumljavanju i upodobljavanju podanika, uprkos tome (ili baš zato) što se po pravilu odlikuje teorijskom neuhvatljivošću. Čitav „paket“ tendenciozno osmišljenih neologizama u svrhu raspojmljivanja (S. Stojanović) i pojmovne mimikrije (M. Stefanovski) bio je namenjen centralnom, istočnom i jugoistočnom delu evropskog kontinenta na koji se izlio „veliki potop“ ekspanzije talasokratskog Zapada posle pada Berlinskog zida. Na meti se posebno našao postjugoslovenski prostor, gde su se, s jedne strane, spolja usađivali tranzicioni pojmovi, novogovor i politički korektni narativi, a s druge strane, u unutrašnju upotrebu tragikomično uvodile „etnički čiste“ reči, rogobatne kovanice, arhaizmi i tuđice koje je trebalo da posluže kao dokaz kako drevnog porekla, tako i novog identiteta.

GEOPOJMOVNIK JUGOSLOVENSTVA
Toponimi precizno određuju identitet i pripadnost prostora. Svi okupatori, novoformirane države ili pobedničke ideologije pokušavaju da promenama geografskih naziva istaknu sopstveno obeležje, demonstriraju moć i verifikuju (geo)politički koncept. Tako je, na primer, monarhističko jugoslovenstvo nameravalo da integralnost manifestuje teritorijalnom organizacijom države u vidu banovina, ali na način da se one ni po koju cenu ne zovu nacionalnim imenima, već na osnovu hidronima (reka) – Dravska, Savska, Drinska… U „drugoj“ Jugoslaviji kult „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ širio se tako što je u svakoj republici i pokrajini po jedan grad ispred svog postojećeg imena dodavao i Njegovo.

Prednjačili su Crnogorci koji su ne samo svoje središte premestili iz istorijske prestonice Cetinja nego i ime novog glavnog grada promenili iz Podgorica u Titograd (1946–1992), a nije isključeno da će ga u čast „oca nacije“ ponovo tako nazvati. Još „za Titina vakta“ u BiH se proturala šala zašto njegovim imenom nije počastvovano mesto gde je održano Drugo zasedanje AVNOJ-a 1943. nego je ipak bilo prikladnije da to bude ono odakle se uspešno izvukao pred nemačkim desantom 1944. Pokazalo se da je mnogo ozbiljnije i geopolitički indikativnije što se umesto tradicionalnog srpsko-pravoslavnog horonima Stara Raška ili Raška oblast u upotrebu uveo okupacioni termin Sandžak, koji potiče od zajedničke imenice za mnogobrojne osmanske administrativne jedinice, a tendenciozno se odomaćio radi isticanja njegovog muslimanskog identiteta i antisrpske fragmentacione uloge. Još upečatljiviji je primer bivše jugoslovenske republike, a sada države (Severne) Makedonije, čiji zamrznuti konflikt je samo privremeno gurnut pod tepih, a koren mu je u titoističkom transliranju imena antičke oblasti Makedonije daleko na sever, u južni deo istorijsko-geografske celine Stare Srbije.

NACIONALNA MOĆ GEOGRAFIJE
Epidemija prilagođavanja geografskih pojmova „novim realnostima“ raširila se iz laboratorije gde je vršen in vivo eksperiment nasilnog razlaganja Jugoslavije. Ko će biti perjanica destrukcije videlo se neposredno pred ratni obračun, kada su „hrvatskiji“ ojkonimi (imena naselja) vraćeni 1990. Tomislavgradu (ranije Duvno) i 1991. Širokom Brijegu (ranije Lištica) u zapadnohercegovačkom (neo)ustaškom gnezdu. Ubrzo je, prvo za spoljnu, a potom i za unutrašnju upotrebu, počelo sve redovnije da se iz imena „najjugoslovenskije republike“ izbacuje previše srpski naziv Hercegovina, koji i dan-danas smeta unitarizaciji zemlje s muslimanskim, tj. bošnjačkim/bosanskim predznakom. Model za takav naum dalo je 1968. eliminisanje Metohije iz naziva južne srpske pokrajine kako bi nestao dokaz da se radi o manastirskom (pravoslavnom, srpskom) posedu.

Puno ime Kosovo i Metohija vraćeno je u Ustav Srbije 1990, ali ga i dalje „zaboravljaju“ ne samo arbanaški secesionisti i njihovi zapadni pokrovitelji već često i srpski zvaničnici. Štaviše, korišćenje „krnjeg“ ili čitavog naziva Pokrajine postalo je indikator razlike u (geo)političkom stavu o njenom statusu – reintegraciji ili razgraničenju. Ili pak hipotetičkoj razmeni po genijalnoj formuli „svoje za svoje“, gde u opticaj ulazi i prostor nazvan Si-En-En-ovim terminom Preševska dolina, koji geografski ne postoji.

OBELEŽAVANjE TERITORIJE
Isti „princip“ važi za mnogobrojne toponime širom postjugoslovenskog prostora – insistiranjem na sopstvenom nazivu pokazuje se stav ne samo o pripadnosti već i o aspiracijama. Tako, sporeći se oko morske granice, isti severnojadranski zaliv Hrvati zovu Savudrijska vala, a Slovenci Piranski zaliv. Takođe, za najvišu kotu u Žumberačkom gorju (1.178 mnv) na koju obe zemlje polažu pravo zbog važnih vojnih i telekomunikacionih instalacija, prvi koriste oronim Sveta Gera, a drugi Trdinov vrh. Eto, dve članice NATO-a i EU bore se za svaku stopu teritorije, dok Srbe ubeđuju da se odreknu Kosova i Metohije. Čudo! Hrvatska, koja ima 1.777 km jadranske obale (sa ostrvima 5.835 km!) i ne pomišlja da se odrekne blokade slovenačkog pristupa otvorenom moru, niti Prevlake (rt Oštro) kojom kontroliše „vrata“ Boke kotorske. Ona je bez ikakvih problema Moravicama u Gorskom Kotaru ukinula pridev Srpske, ali kada su stanovnici Hrtkovaca u sremskom delu Srbije hteli da ih preimenuju u Srbislavce – to je, uz konsternaciju stranih i domaćih dušebrižnika, sprečeno. Republika Srpska bila je primorana da Srbinju vrati ime Foča, Srpskom Sarajevu jedva je dozvoljeno da postane makar Istočno Sarajevo, Srpski Brod (predratni Bosanski) sveden je na samo Brod, a Srbobranu, koji je pripao Federaciji BiH, ponovo je dodeljeno ime Donji Vakuf.

PREIMENOVANjA I PRETENZIJE
Arbanaškom rasrbljavanju toponima radi nasilne identitetske konverzije prostora niko ništa ne može niti hoće: Metohiju već odavno zovu Dukađin, Prokletije su postale Albanski Alpi, Uroševac je preimenovan u Ferizaj, Srbica u Skenderaj, Podujevo u Besianu, Novo Brdo u Artanu… Jugoslovenstvom opijeni Srbi prištinskom aerodromu umesto „Slatina“ nisu pravovremeno dali ime „Knez Lazar“ ili „Vojvoda Vuk“, ali su ga Arbanasi zato hitro zvanično prozvali „Adem Jašari“. Novi auto-put „Arben Džaferi“ od Prištine ka Skoplju, zajedno s ranije izgrađenim „Ibrahimom Rugovom“ ka Prizrenu i dalje ka Draču, očigledno je u službi lakšeg uklinjavanja NATO-a u središte Balkana i formiranja komunikacijskog skeleta „Velike Albanije“, a mesto pred makedonskom granicom pored koga prolazi nije više Đeneral Janković već Elez Han. Ima i biće još sličnog egzibicionizma na ovom našem trusnom Zapadnom Balkanu. Zapadnom Balkanu, koji u geografskoj nauci ne postoji!

 

Autor Milomir Stepić

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Pečat, 25. oktobar 2019.