Случај Табашевић или наметање НВО књижевности

Сведоци смо тихог настојања да се српска књижевност угура у калупе НВО реализма и естетике као јединог прихватљивог уметничког правца

Нисам веровао да је у данашњој Србији могуће да књижевно дело буде подвргнуто политичкој (заправо идеолошкој) критици, с циљем да, првенствено из вануметничких разлога, буде књижевно-критичарски сатрто. Управо то се десило, у једном делу наше критике, с романом Владимира Табашевића Заблуда Светог Себастијана, који је ове године добио НИН-ову награду. Табашевића су, наиме, напале књижевне критичарке које се изјашњавају као „социјалистичке феминисткиње“. Оне су му замериле да, тобоже, није прави левичар јер је и даље заробљен у патријархату. Табашeвић се, ето, усудио да у не баш најлепшем светлу прикаже београдске леве уметнице и теоретичарке.

Из текста који следи, међутим, читалац који није читао Заблуду Светог Себастијана видеће (пошто онај који је читао већ зна) да је Табашевић исмејао баш те кругове из којих су га, потом, подвргли критици. Можда би се чак могло рећи да је засут идеолошким (теоријским) и уметничким дисквалификацијама не из естетских разлога, већ из пакости. А то, признаћете, није ни лево, ни лепо.

ИДЕОЛОШКА ОТМИЦА „КУЛТУРНОГ ДОДАТКА“
Није, на први поглед, најјасније зашто је Политика одабрала да јој у Културном додатку – и то на прве две стране – баш Нађа Бобичић коментарише романе који су ушли у шири и ужи избор за НИН-ову награду. Бобичићева само што је напунила 30 година и тек је на почетку критичарске каријере (осим ако није Јован Скерлић). Такође, њена идеолошко-теоријска позиција прилично је уска. Самоидентификује се као „социјалистичка феминисткиња“. Она је, наиме, припадница „феминистичке књижевне критике“, а књижевност првенствено види као „поље идеолошке и поетичке борбе“.

Бобичићка, дакле, спада у малу и специфичну теоријску нишу која је у сваком погледу далеко од Политикине традиционалне публике. А ипак је баш она одабрана да читаоцима нашег најстаријег листа објашњава вредност кандидата за НИН-ов роман године. Промоција Бобичићке у ауторитет Културног додатка за модерну српску књижевност део је, изгледа, процеса постепеног претварања овог подлистка у ћирилични „Пешчаник“ (видети: овде, стр. 74-76; овде, 297-283). Тај процес је, наиме, започео 2007. године, доласком Весне Рогановић из листа Данас за уредницу додатка. Она је не само довела Златка Паковића за редовног коментатора, већ је Културни додатак претворила у, како је оцењено, „илустровани каталог мишљења и интервјуа Биљане Србљановић, Владимира Арсенијевића и осталих ведета Друге Србије“.

Рогановићкине наследнице, пак, Ана Оташевић и Марија Ђорђевић, донекле су ублажиле нападност „НВО естетике“ (синтагма објашњена овде, стр. 23). Ипак, основна „идејна линија“ је остала. То се види, између осталог, и по промоцији Нађе Бобичић у књижевног арбитра „Културног додатка“ за савремени српски роман. Како је Бобичићева Политикиним читаоцима представила овогодишње кандидате за НИН-ову награду? Већ у поднаслову читамо да се „у најужем избору за награду налазе и три романа првенца која су написале жене“. За феминистичку критичарку то је од суштинске важности. Бобичићева се, наиме, претходне године на истом месту пожалила да је тек једна жена ушла у ужи избор за награду. Инсистирање на полној структури уметника неважно је са становишта естетике. Али, оно је, као што ћемо видети, од круцијалног значаја управо са становишта политизације уметности и књижевне критике.

У следећем кораку, потом, Бобичићева ће елиминисати токсички мушке романе. За Владушићев Велики јуриш, рецимо, за који постоји оцена да „на велика врата у нашу књижевност враћа тему српског страдања и хероизма у Првом светском рату“ (В. Кецмановић), наша феминистичка критичарка каже да се он не само „гуши у стилским мањкавостима“, да у њему „динамика радње често опада“, те да „ликови делују више карикатурално него стриповски“, него – обратите пажњу – да Владушићев роман „не доспева до критеријума доброг писања које је о овој теми поставио прошлогодишњи награђени роман Лузитанија“ (стр. 1; сва наглашавања у даљем тексту, осим ако није другачије назначено, моја су).

Ваља се подсетити да је Лузитанија успоставила „критеријум доброг писања“ о Србији у рату 1914-1918. тако што је, по речима саме Бобичићеве, „демитологизовала“ одбрану Београда 1915. и инсистирала на „страховитим злочинима српске војске 1912. над албанским цивилним становништвом“. О карактеру и другим детаљима те „демитологизације“ српских јунака 1914-1918. извршене у Лузитанији читалац се опширније може обавестити у мом раду Колонијална књижевност. За ову прилику, тек, ваља приметити да је Бобичићева сада увела Лузитанију као стандард. О Србима, 1914-1918, више се, дакле, не може писати без „демитологизације“ и без осуде „страховитих злочина српске војске“.

Такав став је, наравно, сасвим у складу с оценом једног од најважнијих идеолога Пешчаника, Ненада Димитријевића, да је „доминантна српска култура један од битних елемената утемељења и оправдања злочиначке праксе“; затим, да у Србији „идеологија и култура који су оправдавали злочине доминирају све до данас“; те, да је у Србији „доминантна култура – култура порицања“. У складу с тим идеолошким ставом сведоци смо промоције теоријско-естетичког становишта да једини коректан правац у савременој српској књижевности може да буде, како га Радоман Кордић (критички) назива, „српски неолибералистички реализам“ (исто, стр. 23). „Предмет ове књижевности“, објашњава Кордић, „јесте морална, политичка одговорност и `кривица Срба` у југословенским ратовима“ (исто, стр. 70).

Видели смо да Бобичићева, сада, тај захтев пројектује и уназад, знатно пре ратова деведесетих, у, до недавно, од српских злочина „чисто“ раздобље Првог светског рата. Подсећам да је чак и Тито oцењивао да је, 1914-1918, „у игри великих сила, Србија била жртва (у Првом светском рату – С. А.), и њој је борба била наметнута, према томе праведна“ (види овде). Али, с Лузитанијом и Бобичићкиним инсистирањем да се она има узимати као еталон, долазимо до тога да се и то раздобље од сада има стављати у обавезни контекст српских злочина. Уз то, с овом Бобичићкином дисквалификацијом Владушића – тачније, с начином на који је извршена („не држи се еталона“) – видимо како се НВО-реализам уздиже на пиједестал јединог прихтављивог уметничког правца у српској књижевности.

И, пошто је Бобичићева елиминисала мушке „десне“ писце, остало је да се рашчисти и с мушким левичарима. Дакле, с Табашевићем. Она за њега вели да као „аутор инсистира на стилу који се заснива на честим хиперболичним и експресивним поређењима“, тврди да његов роман садржи „помало баналну слику подвојености приповедачевог света“, и да „последњи део романа изгледа помало збрзано“ (стр. 2). Но, најважније, Табашевићева поређења, по Бобичићевој, везана су првенствено за „мушкоцентричне перцепције тела и сексуалности“ (стр. 2).

Нађа Бобичић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Нађа Бобичић, социјалистичка феминисткиња (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Шта то тачно значи, и у чему је Табашевићев неопростив злочин, објашњено је на порталу „за књижевну критику Bookvica.net“, а који уређује управо Бобичићева. Обратите пажњу да је реч о мозаичном тексту који је одмах пренео Пешчаник, а да је његов закључак написала сама Нађа Бобичић. „Нимало продубљени, неретко негативни, нарочито небитни и до крајности стереотипни женски ликови“, пише у том тексту извесна Ирена Јовановић, „нису изостали ни у овом Табашевићевом роману“. Критичарка, заправо, осуђује „изразито проблематичну списатељску праксу аутора“ да се „обрушава на актерке на културној сцени, приказане као тобоже успешне, лицемерне, класно неосвешћене и лажно друштвено ангажоване“.

Проблем с Табашевићем је, оцењује Буквица, то да он „претендује да формулише неку врсту сувисле леве критике“. Међутим, „изразито арогантан, готово ауторитативан и бесмислено ироничан и нападачки тон, заједно с низом проблематичних родно дискриминаторних пракси у роману, не оставља простор за његово тумачење као политички прогресивног“. И на то се надовезује Бобичићева закључком да се Табашевић, као и неки други из млађе генерације писаца, „позивају на леве политике; али, у својим текстовима ангажман углавном заснивају на успутним коментарима или на детаљима који им пре служе као сценографија него као поље у које треба храбро искорачити како би се писало на неки другачији начин“. Дакле, оно што је написао Табашевић, по Бобичићевој (и Јовановићевој), двоструко је неисправно: 1. он негативно приказује левичарке у култури; 2. то што он пише није довољно лево.

Оштрију и идејно одређенију критику Табашевића дала је Јелена Лалатовић, чланица истог круга београдских феминистичких критичарки. Она је, наиме, на левичарском порталу „Машина“ утврдила да се од самог почетка НИН-ова награда додељује првенствено за „политички подобан, традиционалистички (у књижевном и политичком смислу), и женомрзачки роман“. Награђивањем Табашевића, објављује ова сарадница Института за књижевност, постаје „потпуно очигледно да се одређени аутори и романи награђују не упркос мизогинији – што је довољно алармантно и саучеснички у односу на институције и вредности капиталистичког патријархата – већ управо због мизогиније“.

Табашевић је, тумачи даље критичарка, по својој мизогинији „заиста нов“. Он се, наиме, „не ослања на ћосићевско-селенићевску поетику српског села“, већ „тематизује урбани живот“, и „претендује на позицију гласа `градске омладине`”. Штавише, упозорава Лалатовићева, део јавности види аутора и као „изданак `аутентичне` левице“, будући да је „Табашевићев јунак мушкарац који се представља као жртва система“. Али, таква позиција јунака, објашњава Лалатовићева, само „служи као изговор за мучан и насилан однос према женама, а ауторска дистанца или осуда спрам јунака у тексту не постоји“. Дакле, упозорава критичарка: писац се не ограђује од свог јунака и не осуђује га. Због таквог односа према женама Табашевић и не може да се сматра левичаром.

ПОВРАТАК ЛЕЊИНОВОГ МОДЕЛА
Сличну оцену прочитаћемо и у тексту Би-Би-Си Њуз-а на српском, а који одмах преносе Данас и о21. Заправо Би-Би-Си Њуз ту цитира критику објављену на порталу Komunalinks – сајта који је основан ради „промоције алтернативне политичке културе“ (попут „развоја нових перспектива у ЕУ“), „промоције савремене књижевности региона“ („издавање Betona International“) и „транзиционе правде и изградње мира у региону“ („пројекти културне размене између Београда и Приштине“). Аутор Горан Лазичић – ког Би-Би-Си Њуз представља као „докторанда на Институту за славистику Универзитета у Грацу“ – у својој критици, с једне стране, хвали како је у Табашевићевом роману „из аутентичне перспективе аутсајдера приказано лицемерје званичне државне политике, међународних организација, али и морално проблематичних култура и уметничка експлоатација избегличких судбина“. Међутим, с друге стране, упозорава критичар, „колико је у класном смислу освешћен и субверзиван, толико је Табашевић у родном смислу конвенционалан и остаје у границама патријархалне културе“.

Проблем је очито у томе, сматра критичар, а његово мишљење преносе Би-Би-Си Њуз, Данас и 021 – што код њега „женски ликови не само да су негативно приказани или гротескно изобличени, него им је унапред укинута могућност да се остваре као активни субјекти. Они су сведени да дводимензионалне, пре свега сексуалне, објекте“. Би-Би-Си Њуз на српском свакако није случајно одабрао ауторитет ког ће цитирати у вези спора око НИН-ове награде. Наведени аутор је, наиме, показао идеолошку коректност када је, на истом порталу, оценио Опсаду цркве Светог Спаса као дело у коме се „репродукују српски националистички наративи“. Такође је, приликом приређивања избора из новије српске поезије, нагласио да у њега улазе, како стоји у резимеу и на корицама, пре свега стихови социјалног и политичког бунта, инспирисани антинационалистичким, антиклерикалним, феминистичким ангажманом и ЛГБТ активизмом”.

И тако, с начином на који је Табашевићев роман оспорен у делу књижевне критике, у Србију 2019. године као да нам се враћа Лењинов критеријум „партијности у књижевности“ (партийность в литературе). Једина разлика, сада, састоји се у томе што се овај критеријум исправности јавља у осавремењеној, левичарско-феминистичкој варијанти. Да подсетим, Лењин је у раду из 1905. „Партијска организација и партијска литература“ (овде, стр. 402-406), прописао да „литература мора постати партијска“, односно „мора се истаћи принцип партијске литературе“ (Лењиново наглашавање; стр. 403). Задатак је до краја „развити тај принцип и спровести га у живот у што пунијем и интегралнијем облику“ (исто).

Један од главних „принципа партијске литературе“, објашњава даље Лењин – а по ком се она и разликује од других типова књижевности – јесте то да литература „не може бити индивидуална ствар, независна од опште пролетерске ствари“ (403). Лењин кличе: „Доле беспартијски литерати! Доле литерати надљуди! Литерарна активност мора да постане део (Лењиново наглашавање) опште пролетерске ствари, `точкић и шрафчић` у једном јединственом, великом механизму“, „саставни део организованог, планског, уједињеног партијског рада“ (403). И тако, будући да је „реч о партијској литератури и њеном потчињавању партијској контроли“ (404), социјалистичка књижевна критика нужно, као своју консеквенцу, подразумева и избацивање из партије због „пропагирања антипартијских погледа“ (405).

Управо по Лењиновом моделу партијске књижевности – у ком политичко има примат над свим осталим – Табашевић је, у симболичком смислу, 2019. године, избачен из партије. Наиме, пошто је „остао у границама патријархалне културе“ – јер су код њега „женски ликови негативно приказани“, а главни јунак има „мучан однос према женама“ (при чему се писац од свог јунака „не дистанцира“ и „не осуђује га“) – Табашевићу се, после Св. Себастијана, јавно одриче право да себе назива левичарем. Исто тако, и његова књига је проглашена „евидентно лошијим романом од оних који су у конкуренцији“ и оцењена – брутално, али левичарски непосредно – као „го курац“ (Јелена Лалатовић).

ЕМА И ЖАНА
Но, шта је то у Табашевићевом роману, а што је толико разгневило наше критичарке? У Заблуди Светог Себастијана, наиме, налазимо две београдске, левичарске активисткиње у култури. Прва се зове Ема. Она, каже се, „уметничари“ (133), „сва је у уметничком заносу“ (133), „натуца, Брехта“ (133), али „за себе верује да је Крлежа – испод тога није ишла; Крлежа минимум“ (134). „Док је шетала улицама града“, читамо даље у књизи, „умела је да мисли да јој голубови сметају, и да је то нека поезија, лично проживљен стих, шта ли; и помишљала је како је важно да примети то да седам сивих створова (тј. голубова – С. А.), њој самој, дају некакав смисао; да је некако поетски уоквирују у њеном животу и стваралаштву; у њеној шетњи; тако мало јој је било потребно да се осећа као велики уметник“ (135).

Ема је била незадовољна својим тренутним статусом у друштву, али је знала да је то „цена коју један велики уметник мора да плати свом дару“ (136), те да је то све „због њеног генија“ (135). Као да је читала Лузитанију, и Ема се „сетила да чим пре мора почети да пише причу о препарираном псу“ (136). То је била „идеја коју је толико интензивно осећала, а тако мало била у стању да саопшти било шта“ (138). Стога, читамо у наставку, „Ема још увек мисли о својој причи о препарираном псу, а коју никако да почне да пише“ (139). Ема верује у „своје урођене склоности стваралаштву“ (136), али приповедач указује на „самообмане о властитој изузетности, на коју је драге воље пристала“ (136). „Плитка је Ема била“, стоји у роману (138), али, „само да она, напокон, то све срочи, да напише једно генијално, капитално животно дело; тако сања о себи и својим успесима“ (139).

Владимир Табашевић потписује књигу на промоцији у Херцег Новом, 12. фебруар 2019. (Фото: bibliotekahercegnovi.co.me)

Ема је, иначе, „из богате породице“ (167): „отац јој се бави уметношћу, има свој каменолом из ког црпе специјалан камен за своје скулптуре; мајка управља предузећем“ (167). „Само дете из такве куће може свет да ослобађа преко позоришне сцене“, каже о Еми један јунак (167). Јер она хоће да „своје привилегије животне искористи за то да ради на свеопштем ослобођењу: радника, жена, Цигана“ (168). „Ема пише, па се замисли о себи (…). Сматра да је важно стремити идеалу. Умишља да је, као и сви талентовани људи, важно да она буде посвећена. Некад, неретко, не зна чему је она то посвећена, али увек, непогрешиво, зна да је посвећена. Осећа то“ (139). Заљубила се у „чупавог Дина“ (178), „који је готово читав живот провео по психијатријским установама и затворима“ (174), тако што је у присуству тада непознатог младића повратила (136), а Дино је прокоментарисао: „Ја у томе (повраћању – С. А.) видим поезију“ (137)! „Први пут њен какав-такав таленат (…) је некако другачије и ново, дубоко, плутао“ (137). Осетила је да је тај таленат „први пут можда, макар и на трен, некако дубок“ (137). Због тога је била „пијана од лажних заноса, готово полудела од еуфорије“ (138).

„Ема има најбољу другарицу Жану, која је, такође, силно заокупљена нечим“ – тако Табашевић уводи другу београдску уметницу у роман (140). „Жана је уметница која свесно, јасно, експлицитно, не показује своју тежњу за остварењем. Она је изнад сваке реализације“ (140). „Заједно су (Ема и Жана – С. А.) ноћима волеле да промишљају Брехта, политику књижевности, политичност театра. Трагале су за еманципаторским потенцијалима“ (нагласио Табашаевић; 140). „Безброј зора су дочекале, загледане у свитање, верујући да некуд, напокон, душевно, духовно, интелектуално, стижу. Ноћи које су провеле у промишљању проблема (нагласио В. Т.) биле су им доказ њихове силне заокупљености“ (142). Но, док је Ема млада београђанка, Жана је „тек средовјечна уметница из Светозарева“ (159), али „београдској уметности и уметнинама склона“ (162). Она је и „усиљена ијеквчанка“, зато што, ваљда, мисли да то некако више приличи „љевичарки“ (159). Делује „у име неког племенитијег, револуционарног интереса“ (нагласио В. Т; 161). „Замајавала се појмом културне хегемоније“ (нагласио В. Т; 161), као и „борбом за свеопшту правду у име обесправљених, чији је она, својим јагодинским пореклом, постала самопрокламовани и самопроказани гласноговорник“ (162).

„На своју Јагодину се непрестано позивала као на најцрњу коб“ (160), каже наратор, мада је, заправо, била „издржавана од сувих и згурених родитеља што су у Јагодини продавали колаче да би њене уметничке претензије на све београдско подржавали и учинили реалним“ (160). „Несрећа која ју је снашла – тако је мислила умјетница о себи самој – да се роди тамо где су за успех и срећу тако ништавне прилике и шансе, била је главна њена карта на коју је по београдским журовима и дружењима са својим колегама упорно играла“ (161). „Тражила је да је се непрестано схвата у њеној вечитој осујећености“, вели приповедач (161): „Није до мене, никако, ја нисам имала прилике ни шансе“, говорила је (161-2). Жана је пила „шаку своје терапије“, верујући да је „баш она тај најнесрећнији човек на свету у чије име треба да стане цео свет на челу с њом самом“ (160). Али, „док је себе жалила због недостатка могућности, родитељи су јој упорно слали динаре за кров над главом, пекли патишпање, шампите, продавали по вашарима ушећерене јабуке и шећерне вуне“, како би јој могли дотурити „ситне динаре којима се њихова кћи сладила“ (162).

„Као и другима из тог света уметничарења и уметничарењу склоних људи“, каже приповедач, „и њој се презир према уображеној клики (нагласио В. Т.), самозваној културној елити (нагласио В. Т.), бркао са жељом да том свету припада. Хтела је да га презре и баш од њега, тим презиром, стекне признање“ (160). Жанин неомеђени егоизам завијен у леву реторичку обланду, види се и из овог описа: „ако би некоме радила иза леђа, она је себи говорила да не хаје за ситнобуржоаске обавезе у опхођењу с људима, ако је некога насанкала, она је говорила да је то у интересу пролетеријата“ (162). „Јебала је милосне мајке свима који би се одважили да јој се нађу“ – „тако је она разумела револуцију“ (161). „Наша уметница из Светозарева“, објашњава приповедач Жанину психологију, „за свакога ко би нашао проблем у њеном таквом доживљају живота и политике, мислила је да је баналан морализатор који трице и кучине, због своје спонатане склоности буржоаским становиштима, узима као релевантне, и њена класна бол коју је живела у име класе којој се заваравала да припада, морала је да буде највећа и најдраматичнија“ (163).

ПРОМОЦИЈА НВО ПОЕЗИЈЕ
Свако ко макар површно познаје сој младих београдских левичарки – било да су студенткиње, НВО службенице или уметнице – одмах ће уочити колико су Табашевићеве Ема и Жана, по типичним карактеристикама, добро креиране. Навешћу свој утисак о једном делу наших млађих левичарки, како бих илустровао колико је заправо духовита и успешна Табашевићева карактеризација Еме и Жане. Најпре, многе од тих левих посвећеница су, баш као и Ема и Жана, слабо образоване. Штавише, приметио сам да што су идеолошки агресивније, то су некако и теоријски необразованије. Некима од њих пуна су уста идеологије и класне борбе, али се брзо покаже да нису ништа озбиљно прочитале о томе. Недавно сам, рецимо, био у комисији за одбрану дипломског из социологије. Рад је био пун идеологије, а студенткиња је себе представила као заклету левичарку. Испоставило се, међутим, да је сво њено позивање на Маркса у раду било из друге руке. У литератури на крају дипломског није била наведена ниједна Марксова књига, а из њеног одговора се видело да је слабо шта Марксово и читала.

Ипак, наше младе београдске левичарке, нарочито оне из уметничких кругова, мисле да је довољно да им свака друга реч буде идеологија или класна борба, па да им то даје право да буду арбитри за све – што значи и да олако и с висине оцењују свакога: Пруст је „буржоаски идеолог“, патријарх Павле је „фашистички патријарх“, Ломпар је „фашиста“, а код нас „свака реакционарна дртина мисли да је писац“… Таквим дискурсом овај сој наших левичарки, мора се рећи, значајно доприносе ширењу културе лупетања. Једна од њих, рецимо, тврди да је већ „са 16 година имала милион решења за све“ и да је „већ тада прочитала више од 80% људи на свету“, друга мисли да је управо Нигерија идеална за исељење из Србије, трећа се жали да су је „јутрос 4 веслача од 14-15 година ударила веслом по глави“, или се пак хвали да су само због ње „вратили катамаран који се већ отиснуо, јер сам ја вриштала с обале како ми је то последњи превоз“. Ово показује не само одсуство свести о сопственом незнању, већ и значајно одсуство осећаја за реалност.

Приговори ли се нашим левичаркама штогод, уследиће псовке и увреде (сетимо се да Жана одбацује буржоаски морал). Ево једног дијалога:

– „Колико је наш језик фаличан, говори и то што (у српском – С. А.) реч ‘мишљење’ означава и thinking и opinion“.

– „Није српски језик фаличан, већ твоје владање енглеским“.

– „Ај не сери, кеве ти“.

– „Ај контролиши мало речник, није ти ово ГО Маркс 21“.

– „Какав тугаљиви покушај наметања буржоаске пристојности“.

Такође, увек ме зачуди сиромаштво њиховог језика, тешко састављање реченице без поштапалица, и ускост мисли – што све, разуме се, долази од ограниченог читалачког искуства. Недавно је једна млада песникиња (како је представљена), гостовала у емисији „Таласна дужина“, како би промовисала своју другу збирку поезије. Колоплет њених покушаја да искаже одређену мисао био је прожет непрекидним каокањем:

Мирјана Наранџић, песникиња (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Мирјана Наранџић, песникиња” и технички асистент уредника у БИРН-у и  (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

– „као, јер се овде говори о овоме“ (1:49); „и онда, као“ (1:50); „тумачимо, као“ (2:04); „сад, као“ (2:24); „по нету, као“ (2;26); „некако су, као“ (2:30); „ја била, као“ (2:33); „били су ти, као“ (2:54); „ја, као“ (3:07); „проверавам, као“ (3:09); „и, као“ (3:16); „и ја, као“ (3:19); „знаш, као“ (3:20); „ал`, као“ (3:22); „знаш, као“ (3:26); „било ми је, као“ (3:27); „сад, као“ (4:31); „као, негде, та генерација“ (4:32); „та ћутања, као“ (6:16); „и, као“ (6:21); „нисам, као, правник“ (7:42); „ја, као, некако“ (7:45); „било, као“ (7:56); „онда сам, као“ (8:39); „јер, као“ (10:07); „а, као“ (10:11); „као, знаш“ (10:16); „и, као“ (10:22); „то је, као“ (10:29); „мислим, као“ (10:36); „а, као“ (10:42).

И тако даље… – још три пута толико до краја емисије. Слушајући ово, помислио сам да се претходна Табашевићева књига можда и не зове случајно: Па као. Сваки социолог зна да се статус уметника приписује. Да би неко био песник није довољно да воли да пише песме, већ он то постаје кроз процес друштвеног препознавања и признавања. У том процесу, међутим, реч ли је о политизацији уметности, ванестетски разлози односе превагу. Тако, о поменутој песникињи/ентузијасткињи током емисије сазнајемо да је правница која ради као „технички асистент уредника у БИРН-у“. А једини њени стихови који су у емисији прочитани били су ови:

„И док сам ја певала `С оне стране дуге`,
И сличне песме с телевизије,
Неко је с оне стране ријеке
Пуцао у потиљак цивилима,
Скидао их у беле мајице,
Бацао им документа,
Везивао им руке на леђа,
Превозио их у камионима,
Одузимао им воду, па терао да једу со.
У моје име.
Док ја говорим у своје име,
неко ми каже боље да ћутим.
У чије име?“

(Наведено на основу снимка, 3:52-4:20, јер књига не постоји ни у једној нашој библиотеци; занимљиво да иста уметница која хвали исељење у Нигерију поуздано тврди да је књигу „прочитао цео интернет“).

Горњи стихови су, очигледно, типични производ помињаног НВО-реализма и „НВО естетике“. Они су и радни модел „како од једне европске књижевности начинити зулу књижевност“: „покушај претварања једне европске књижевности у књижевност колоније, оног тамног невидљивог места одакле долазе само мало боље опрани дивљаци, а који пишу текстове што потврђују да је колонија једино и заслужила да буде колонија“.

КРИТИЧКИ ОТКЛОН КАО КРИВИЦА
Али, да се вратим Табашевићу, он је проглашен кривим зато што је желео да успостави критички отклон према таквом соју левице – необразованој, незналачкој, арогантној, лењој, лицемерној… Није ли управо таква наша монденска, аутоколонијална и смеђа левица? На Табашевићевом порталу читамо да „овдашња левица функционише по принципу пројектног финансирања, доминантно преко Роза Луксембург фондације“, те да су поједини истакнути млађи левичари пре свега „ловци на фондове и друштвене позиције“. Они су „привилегована недоношчад“, каже се на том сајту, која непрестано зазива „револуционарно насиље“ – иако је типични београдски фенси левичар „у својој егзистенцији највећи напор уложио у скраћивање прстију на рукавицама којима је наумио да се ухвати за мегафон“.

Табашевићев избор да се у Св. Себастијану подсмехне левичаркама, а не левичарима, пре ће бити да је диктиран логиком књижевног дела, а не некаквом идеологијом или предрасудама. Заправо, фама о Табашевићевој наводној мизогиности, ако погледамо факте, потекла је из идеолошки острашћеног и малициозног тумачења једног његовог фејсбук коментара, а који је објављен на порталу Bookvar. У тексту чији је назив: „Табашевићу крив Обама што није добио НИН-ову награду“, каже се да је Табашевић, после одлуке жирија да НИН-ову награду за 2016. добије Ивана Димић, „путем Фејсбука изнео низ расистичких и мизогиних коментара у коме (треба: у којима) вређа чак и одлазећег америчког председника Барака Обаму“. Потпуно исту формулацију – „путем Фејсбука изнео низ расистичких и мизогиних коментара“, налазимо и у већ поменутом чланку Би-Би-Си Њуз-а на српском, који преносе Данас и о21. (Би-Би-Си Њуз је, заправо, читав тај део чланка преписао од Bookvar-а). Лалатовићева је, пак, поменути поступак крстила као: „сексистичка дискредитација“.

Међутим, ако погледамо шта је Табашевић стварно написао, наћи ћемо тек ову реченицу: „дарујмо жену јер је жена, ставимо Обаму јер је црн, да бисмо жене и црне оставили тамо где јесу, а нас на безбедном и у праву“. Све што се о томе може рећи је ово: није ли врхунац лицемерја, најпре, непрестано бројати колико је жена ушло у шири и ужи избор за НИН-ову награду (Лалатовићева: „први пут у историји, у ужем избору од шест романа нашле су се четири ауторке“; „родна перспектива није један од могућих алтернативних погледа, већ је најважнији критички ракурс“, Бобичићева: „само једна жена у ужем избору“; „у најужем избору ове године три романа првенца која су написале жене“) – а онда, када се помисли да је пресудни разлог за доделу награде можда био управо пол, тада се пада у хистерију и то се оцењује као сексистичка дискредитација!? Јер, шта тачно значи бројање, из године у годину: оволико мушкараца, онолико жена? Да ли то значи следеће: под условом да су дела једнаког квалитета, треба водити рачуна о једнакој родној заступљености; па, како је до сада више мушкараца од жена добило НИН-а, а у случају изједначености, предност ипак треба да има жена?

Табашевић је, очигледно, управо то и помислио. Он је, међутим, убрзо избрисао ту фејсбук објаву. Али, да ли се само због изношења такве помисли било ко може оптужити за мизогинију и сексизам? Онај ко у свему инсистира на родној перспективи и родној равноправности, чак и када се процењује награђивање уметничких дела, не би смео да искључи јављање и таквих помисли. Штавише, у јавности такве помисли су сасвим легитимне. Оне морају да имају право грађанства – као заштита од могућих злоупотреба естетичке теорије родне перспективе и њој подобне праксе механичке полне једнакозаступљености.

УКИДАЊЕ ПЛУРАЛИЗМА
Да резимирамо. Табашевић је оспорен двоструко: политички, као левичар, и уметнички, као писац. Због обе ствари можда бисмо могли да будемо равнодушни – поготово ако нисмо ни левичари, ни писци. Али, оно према чему не би ваљало да будемо индиферентни јесте покушај укидања плурализма у политици и уметности, односно покушај наметања тек једног типа исправности „леве“ политике и „прогресивне“ уметности.

Сведоци смо да се као прихватљив проглашава само један вид левице у Србији: левица сливена с атлантистичким структурама („штифтунг левица“), импрегнирана атлантистичком средњокласном идеологијом (феминизам, ЛГБТ-праваштво), левица неспособна да разликује веће и мање опасности (па јој је главни непријатељ „национализам“, а не транснационалне капиталистичке структуре), левица лака на обарачу („Ломпар фашиста“, „патријарх Павле фашиста“) и залеђена у 1941. (Србија вечито подељена на љотићевце, четнике и партизане), левица састављена из секташких група средњокласне (привилеговане) омладине која се – играјући се политике – самозабавља, левица коју чини лепоживућа, компрадорска, млада буржоазија, запослена по страним НВО и фирмама, а која истинску беду није видела ни на слици…

Владимир Табашевић, овогодишњи добитник НИН-ове награде (Фото: bljesak.info)

Владимир Табашевић, овогодишњи добитник НИН-ове награде (Фото: bljesak.info)

Такође смо сведоци скривеног, али упорног продора политике у књижевну теорију и естетику; сведоци смо настојања да се, из вануметничких (политичких) разлога, једна богата, разграната књижевност, каква је српска, сведе на тек један (главни) књижевни правац – на НВО-реализам („либ-реализам“); сведоци смо афирмације НВО естетике и у другим гранама уметности, с главним тачкама: 1. „демитологизација“, 2. „осуда српских злочина“, 3. „промена свести“, 4. „декултурација“; сведоци смо, дакле, упорног свођења једне старе европске литературе на „зулу књижевност“, на типичну, самопорицатељну, аутоколонијалну литературу. Сведоци смо и тога који све медији свесно (или несвесно) раде у том правцу – од „пројектних“ портала, до великих листова; од медија у страном власништву, до медија у номиналном поседу владе…

Зато је случај Табашевић важан. Хвала читаоцу што је имао стрпљења да прође кроз овај обиман текст. Јер прича о Табашевићу је парадигматична. Показује да се не може, истовремено, следити култура колонијалне потчињености – укључив и прописани западоцентрични модел „левог“ и „прогресивног“ – и неговати аутентична или, пак, истински еманципаторска уметност. Заиста, не у Србији. И „не у моје име“.

 

Наслов, међунаслови и илустрације: Нови Стандард

 

Насловна фотографија: bibliotekahercegnovi.co.me

 

Извор Искра, 24. октобар 2019.