А. Апостоловски: Варљива михољска недеља

Војна вежба „Православни штит” и кинески воз, који је стигао у Београд истог дана када је с неба слетео гостујући С-400 били су само показна вежба

О чему је размишљао нови амерички амбасадор у Србији Ентони Годфри док је уручивао акредитивна писма председнику Србије Александру Вучићу? Свакако не о томе да су обојица, у тегет оделима, били веома слично дизајнирани.

Некако у време када је у Београд званично атерирао доскорашњи заменик амбасадора у Москви, познат као дипломатски специјалац који је провео 12 година службујући у америчкој ратној морнарици, на војни аеродром у Батајници слетео је џиновски руски транспортни авион ваздушно-космичких снага Ан-124 „Руслан”. Носио је у утроби фамозни ракетни систем С-400 „тријумф”, оружје чије размештање или продаја било којој земљи на планети представља најважнију светску вест.

Од понедељка, летећи преко ваздушног простора чланица НАТО-а, започела је тајна операција прелета руских транспортера који су, у понедељак, допремили хибридни артиљеријско-ракетни систем „панцир С” који је Србија купила. Али ненајављени истовар система С-400 на српско тло изазвао је сензацију и покренуо низ спекулација: хоће ли га Руси вратити, после војне вежбе „Словенски штит 2019”, или ће се низ мистериозних геополитичких игара у свега два дана наставити.

Наиме, двадесет четири часа пре слетања „Руслана”, на Бањици је свечано обележен Дан БИА, а на рођендан српске тајне службе пристигло је око 60 шефова или представника шпијунског света из иностранства. Међу њима је био и директор руске спољнообавештајне службе Сергеј Наришкин, пријатељ и сарадник Владимира Путина из петербуршких дана, када су заједно радили у градској управи Санкт Петербурга, кључног места за одабир кадрова које ће Путин водити са собом, током успињања до фараонске моћи. По логици ствари, тешко је поверовати да се такав играч, као што је некадашњи шеф Државне думе, прекомандован у тату руских обавештајаца, ужелео да у Београду сече торту с Батом Гашићем и дува у свећице.

Током читаве прошле недеље сијало је сунце, а у варљивој михољској недељи, пошто је испратио амбасадора Годфрија, Вучић је свечано дочекао кинески воз с 500 тона терета који је од града Ђинана до Србије путовао 30 дана, кроз Кину, Монголију, Русију, Белорусију, Пољску, Мађарску, све до коначног одредишта, Србије. Воз који је, приспевши у железничку станицу „Нови Београд”, пресекао црвену врпцу, носио је опрему за изградњу брзе пруге од Београда до Будимпеште, једне од стратешких траса на новом путу свиле, којим Си Ђинпинг ствара нови мегапројекат у име мудраца из ЦК КП Кине, чиме се шири моћ древног црвеног царства ка срцу Европе.

Амбасадор Годфри свакако није размишљао како ће се распаковати и разместити намештај у резиденцији, у данима страховитог убрзања догађаја који, на први поглед, могу судбоносно одредити будућност Србије и региона. Непосредно уочи његовог доласка и волшебне појаве С-400, Представнички дом Конгреса, први пут једногласно, усвојио је Резолуцију 32, којом се од Србије захтева да реши случај убиства браће Битићи. У документу се наводи да од напретка у решавању тог случаја зависи развој односа САД и Србије.

Ако се таква резолуција може сматрати додатним притиском на Србију, после доласка новог Трамповог изасланика за Косово Ричарда Гренела у Београд, када је Вучић лично писао службену белешку, стекао се утисак да се руке пријатеља Гренела не задржавају на Вучићевом рамену, већ крећу ка његовом врату. Али не да би му поправиле кравату.

Међутим, то може бити тек утисак, као што су Американци знали да ће премијерка Ана Брнабић потписати споразум о слободној трговини између Србије и Евроазијске уније. Али уместо извоза јабука на тржишта Русије, Казахстана, Белорусије, Јерменије и Киргистана увезли смо „панцир С”, уз промоцију С-400. Зато је одговор на питање да ли се Србија коначно окренула Русији и Кини, а окренула леђа Америма и Бриселу, још неизвесно, као што је инфантилно питање да ли ће се С-400 вратити у Русију или ће га баћушке заборавити, вадећи се да је била гужва на аеродрому. Зато су михољска лета варљива. Пре ће бити да су Американци и Руси поново изабрали Београд за геополитичку, дипломатску и шпијунску екстериторију на којој ће правити различите дилове.

Ако и једнима и другима недостаје Рикова кафана из класика „Казабланка”, као скривено месташце где ће Путинови и Трампови изасланици цртати нове сфере интереса, како се ствари не би отргле контроли, а свет вратио у ледено доба и поред глобалног загревања, Србија им се може учинити идеалним местом за такав угоститељски објекат. Ако смо у сфери филма, онда овде треба поменути и „Трећег човека”. Зове се Си Ђинпинг и сигурно је да ће председник Кине учинити све да заштити интересе гигантског пројекта „Један појас – један пут”. Зато је Вучићев циљ да та копродукција траје што дуже и жанровски се претвори у сапуницу, уместо у хорор, јер ће заинтересованост продуцената за изнајмљивање кафане бити пропорционална нашем опстанку на месту власника тог угоститељског објекта.

Албанија и, нарочито, Северна Македонија показале су да играње искључиво на једну карту не доноси победу и стабилност, већ понижење које су им пружили Европљани, те углађени и прозападни председник Северне Македоније Стево Пендаровски већ прети Бриселу да ће се поновио звати Македонцем. Дакле, Балканци позивају Европљане да се призову разуму и поштују вредности које толико прокламују.

Зато су војна вежба „Православни штит” и дуго путовање кинеског воза, који је, гле чуда, стигао у Београд истога дана када је с неба слетео гостујући С-400 били показна вежба. Како за Србе, тако и за комшилук. Уосталом, огромни транспортни руски авион је, довозећи сан свих русофила, прелетео преко најмање једне НАТО земље, а можда и три. Они су можда слепи код очију, али нису код радара!

 

Аутор Александар Апостоловски

 

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

 

Извор Политика, 27. октобар 2019.