V. Vukasović: Ekonomija po Džejmsu Džojsu

Ideja da se iz Ciriha iskopaju i u Dablin prebace ostaci Džejmsa Džojsa ogledalo je irskih promena ali i ključ za dešifrovanje današnjih potresa

Bezmalo poluvekovno odlaganje ekshumacije Franka iz dičnog mauzoleja koji je tom fašističkom diktatoru dodeljen po smrti, kao i protesti koji su izbili zbog toga što mu je ta počast napokon oduzeta, govore mnogo o Španiji. Ideja da se iz Ciriha iskopaju i u Dablin prebace ostaci Džejmsa Džojsa ogledalo je irskih promena u poslednjih stotinu godina, ali i ključ za dešifrovanje kudikamo širih današnjih potresa. Bregzit, neraskidivo povezan s irskim nacionalnim pitanjem, i 39 mrtvih azijskih migranata nađenih u kamionu u Britaniji tu su tek na prvom mestu. Dalje u tom nizu, prekasno spoznata ljubav Džojsovog rodnog grada prema svom najpoznatijem izdanku opominje i na to koliko su u globalnim razmerama znakoviti protesti koji trenutno divljaju u širokom luku od Latinske Amerike do Bliskog istoka.

Slavni pisac je Irsku napustio svojevoljno, u otporu prema svemu što je njegova domovina onda podrazumevala kao prirodno i večito i zbog čega je on u njoj bio strano telo. Nikad nije pokušao da se vrati, kao što, primećuje Ajriš tajms, nije potvrđeno ni da je njegova udovica Nora zaista, što joj se ponekad pripisuje, nameravala da ga posthumno prenese u mesto iz kojeg je pobegao. Inicijativa da se to ipak dogodi, pripremljena u dablinskom gradskom veću, konstatuje tekst objavljen u Gardijanu, verovatno je povezana s onim što je jedan od onih koji su je uobličili, Dermot Lejsi, napomenuo tobož uzgredno: da bi to ljubitelji Džojsa – oni što ionako hodočaste u Dablin, opisan u njegovim knjigama – cenili i da ovakvu stvar ne treba preračunavati u cente i šilinge, ali da povratak pisca „ne bi bio naodmet”, za zaradu grada to jest.

AMERIČKI EGZIL ZA BREGZIT
Ako se razgone nacionalističke magle kojom su zaogrnuti bregzit i trvenja između Džojsa i njegove otadžbine, pa se, u Lejsijevom maniru, pređe na ekonomiju, sporazum o napuštanju EU koji premijer Boris Džonson pokušava da progura u parlamentu, kao i naizgled paradoksalno držanje poslanika, postaju jasniji.

Džonson i ostale pristalice bregzita su najzad usaglasili sporazum za izlazak iz EU, ali takav u kojem se odriču potpunog nacionalnog suvereniteta nad Severnom Irskom već je ostavljaju u izvesnom obliku carinske unije s Republikom Irskom i EU. Koliko god da su tvrdili da na to nikad neće pristati, izgleda da im je važnije bilo to što su u konačno usaglašenom sporazumu odredbu o očuvanju radničkih prava iz pravno obavezujućih klauzula uspeli da ćutke prokrijumčare u deklaraciju koja nikad ne mora postati deo nijednog zakona i može biti pokopana dublje od Džojsa i Franka zajedno, za razliku od njih zauvek zaboravljena.

Legislativa koja obuhvata provizije Džonsonovog sporazuma prošla je dalje u parlamentarnu proceduru zato što su za nju, iz taktičkih razloga, da bi je menjali amandmanima, glasali i oni poslanici kojima se ona ne dopada jer narušava radnička prava i oni što se nadaju da će ih u finalnim tekstovima zakona još više obezvrediti, možda i potpunim rušenjem sporazuma s EU iduće godine. Tako bi otvorili put aranžmanima o slobodnoj trgovini sa zemljama poput SAD, na prvom mestu, gde se za takve dogovore od druge strane zahteva da na zaštitu zaposlenih i potrošača gleda nemilosrdnu koliko i u trenutnoj britanskoj vladi. Političari na Ostrvu znaju ono što prosečan Evropljanin uglavnom previđa: da ono što je bio istinski cilj bregzita, preustrojavanje Britanije, tek počinje nakon što ona džojsovski ode u egzil iz EU.

Ali, sve dok nekadašnja imperija još bude privredna sila, u Britaniju će, mada se to bregzitom htelo sprečiti, i dalje da dolaze migranti iz Azije, poput onih 39 nesrećnika što su se pogušili ili smrzli u kamionu umesto da postanu roblje na crnom tržištu, kakvo bi bili i u domovini, samo za još manje sitniša. U propalom pokušaju da se zadovolji savremena ekonomija, i njihova tela su prenošena širom Evrope kao što će možda biti i Džojsovo.

SAHRANA ZA DOMOVINU
Zbog ponovnog umanjenja radničkih prava i ostalog što ta ekonomija danas podrazumeva, Grci su još jednom izašli da demonstriraju. Nešto slično se u dogledno vreme može desiti i u drugim delovima Evrope, sudeći po tome što recesija grabi čak i Nemačku, koja se stroge štednje pridržava i uprkos pokušajima Evropske centralne banke da snižavanjem kamata oživi kreditni ciklus i kontinentalnu privredu, nikad sasvim oporavljenu nakon krize iz 2008. godine.

Bedan životni standard, uz ogoljenu korupciju, ponegde i nešto đavolski nalik diktaturi, na ulice je poterao i gomilu Južnoamerikanaca i Arapa. Meksikanci optužuju svoju državu da je dozvolila da je preotmu narko-karteli jer je Čapovog sina morala da pusti čak i kada ga je gotovo slučajno uhvatila. Mnogi su u tim delovima sveta došli do zaključka kakav se protura i po Zapadu: da su njihove države takođe otele svojevrsne bande, samo nešto uglađenije od meksičkih dilera droge, karteli političara lišenih saosećanja za to koliko se građani zlopate. Neki su sahranjeni van domovine, neki pokopavaju domovinu u sebi, opraštajući se od predstave o njoj kao brižnom roditelju koji prema potomstvu gaji ikakvu ljubav kada ono nije spremno da se satre u ime ekonomije kakvom je zamišljaju oni kojima ništa neće nedostajati ni kada svi ostali propadnu.

 

Autor Vladimir Vukasović

 

Izvor Politika, 27. oktobar 2019.