О господину Сави или како је Скадарлија изгубила душу?

Данас се навршава 12 година од смрти Саве Радусиновића. Ко је био овај велики господин и уметник чијих песама данас нема у Скадарлији?

Све је почело тамо негде с јесени 2017. године. Један пријатељ је управо успешно заокружио своје основно академско усавршавање и тако прешао још једну степеницу на свом животном путу. Није му требало пуно да окупи старо друштво, а ни друштву није било тешко да се позиву одазове. Тако смо се, једним лепим поводом, сви скупа нашли у једној за Србе значајној културној институцији званој кафана, смештеној у срцу београдске Скадарлије. Када сам уписивао факултет, једна од асоцијација на нашу престоницу била ми је и та предивна боемска четврт чија калдрма крије многе чаршијске приче, испричане и неиспричане легенде али и бројне, често горке, боемске сузе. Крије љубав, патњу, весеље и бол и испреда причу о Београду који је некада постојао.

Нашавши се, по први пут, за једном од тих карираних столњака, заиста сам за тренутак могао осетити ту чар и емоцију коју данас једино можете осетити када у ситне сате тихо пустите скадарлијски „Секстет“ и замислите у себи све оне трговце како ужурбано јуре да попију своју кафу у некој од кафана или све оне легендарне београдске аласе који са свежом рибом хитају право у чаршију да исту продају и пролазницима испричају своје јутарње догодовштине или опишу прелепи излазак сунца над Дунавом…док се истовремено кроз прозоре кафана тихо проламају сетни звуци народних песама.

Но, након тог првог утиска и првобитне очараности амбијентом и љубазношћу власника кафане, схватио сам (а то није превелика мудрост) да данас заправо нема више ни тих трговаца, ни тих аласа, али ни тих старих Београђана који су својим духом испуњавали овај крај. Уместо њих, увидео сам претерану скупоћу и неки непотребни гламурозни сјај због ког Скадарлија више није доступна онима због којих је и настала – обичним људима. Опазио сам да гости више и не уживају у музици, већ се труде да ухвате што бољи видео снимак за „стори“ како би неко други видео њихово „уживање“. Они у кафану долазе просто да би се „чекирали“ на друштвеним мрежама и показали својим пратиоцима какви су „боеми“. Постало ми је јасно да то више није „она“ Скадарлија о којој сам слушао приче. Међутим, и поред свега тога решио сам да испоштујем пријатеља, потиснем тај други осећај и дам себи и Скадарлији још једну шансу.

НЕДОПУСТИВ ЗАБОРАВ
Није прошло пуно, а музичари су већ пришли нашем столу. Видели су и они да је пуно људи за столом, да влада добра и пријатељска атмосфера, па су решили да окушају срећу са нама. Желећи да, поред стомака, обрадујем и своју душу, упитах једног од тих музичара знају ли да одсвирају једну од мени омиљених песама – „Једно писмо, једна суза“. Стежући ону, тада студентску, али учењем поштено зарађену, хиљадарку у руци, којом сам хтео да платим своје уживање, надао сам се да ће из оних бистрих очију хармоникаша избити нека радост и топлина јер се неко коначно сетио да у Скадарлији поручи песму од једног заборављеног доајена народне музике, господина Саве Радусиновића. Гледао сам га право у очи и мислио у себи – ако у модерним „кафанама“ не могу чути ту песму, ваљда ћу моћи тамо где би требало да је њено природно станиште. Међутим, уследио је један хладњикав, помало и збуњен поглед, а за њим и речи – „Опростите, не знам ту песму“.

Добро, рекох себи, можда човек није заиста то никада свирао, а и „задатак“ је сам по себи био тежак, пробирљив и веома захтеван, да не кажем, кафанским речником, „скуп“. Упитах га потом – „Знате ли било шта од Саве?“, опет надајући се макар било којој његовој песми, али овога пута се музичар само осмехнуо и немоћно слегао раменима, као да се извињава. Треће питање које ми се врзмало по глави („Да ли сте уопште чули за Саву?“) не изустих, бојећи се потпуног разочарања. Ону хиљадарку сам вратио у џеп, јер јој није било суђено да ме то вече напусти, а сва моја надања и висока очекивања од чувених скадарлијских музичара су се распршила попут мехура. Кренула је нека, по мени, кафане недостојна песма и вече је ишло својим током док се у мојој глави вртела мисао како је могуће да је Саво постао заборављен чак и тамо где, због свог реномеа и гласа, никада не би смео. Забринула ме је помисао да је његове песме данас немогуће чути уживо, већ само и једино путем безосећајног Јутјуба. И са првим тактовима тих „нових“ песама које су се „прелиле“ и у кафану коначно сам схватио – Скадарлија је изгубила своју душу.

Београдска боемска четврт Скадарлија у ноћним сатима (Фото: alpetour.si)

Београдска боемска четврт Скадарлија у ноћним сатима (Фото: alpetour.si)

Годинама уживајући у његовом мелодичном гласу и преслушавајући све његове незаборавне хитове, решио сам да донекле исправим неправду и отргнем Саву од недопустивог заборава. Због тога, на овом месту, вреди истаћи ко је био тај господин, тај „апостол кафане“ који је био и остао засебан жанр у читавом опусу наше народне музике. Другим речима, како неко рече, ко је био тај „некрунисани цар емотивног Вавилона“?

Господин Саво Радусиновић рођен је у Подгорици 11. маја 1954. године, а у свет музике улази средином 1978. са својим вероватно највећем и најпознатијим хитом – „Шеснаест ти лета беше“. Од тада креће његов велики успон, иако у то доба, с обзиром на конкуренцију, није било лако стићи до музичких висина. Одмах наредне, 1979. године, следи још једна сингл плоча са две нумере – „Помирења више нема“ и „Ја бих хтео да опростим теби“, а затим и још једна 1980. године са песмама „Несрећна жено, љубави моја“ и „Нисмо били од среће далеко“. Ови хитови су несумњиво утрли пут његовим албумима којих није било пуно – свега седам – али који заувек остају забележени у свим алманасима овдашње музичке историје. То су:

1981. Срце моје дели се на двоје
1982. Једно писмо, једна суза
1983. Ти си жена коју волим
1984. Ко те ноћас милује по руци
1991. Звоните звона
1995. Господин
1997. С кофером у руци

Поред ових синглова и албума, Саво је био чест гост на бројним фестивалима и манифестацијама попут „Шумадијског сабора“, „Моравских бисера“ или „Хит парада“. Такмичио се и освајао награде али се никада није разметао својим успесима. Није био наметљив, није волео претерано самопромовисање јер је све што је имао да каже говорио и казивао песмом. Просто, једноставно а увек дубокоумно и промишљено. Своју приватност је, веровали или не, волео да чува за себе.

У родној Подгорици се није дуго задржао и, заправо, веома мали део свог живота је провео тамо. Родитељи су му након Другог светског рата отишли у Америку, па је често боравио тамо, да би се касније настанио у вољеном Београду. Као велики домаћин и са нешто зарађеног новца решио је да у шумском окружењу Миљаковца (предграђу Београда) сагради велелепно здање са сушаром, винаријом и малом кућицом са огњиштем да га подсећа на родни крај и његову Црну Гору. Међутим, уместо да ужива на свом имању, живот је за Саву имао другачије планове. Нажалост, касније се тешко разболео и намучио да би дана 29. октобра 2007. године, у Сакраменту, недалеко од Арко арене (да, те Пеђине и Дивчеве Арене), болест и званично однела победу. Тако се Саво винуо право у вечност и незаборав, у ону чувену „небеску кафану“, то својеврсно српско уметничко сазвежђе које је, нажалост, све пуније како време одмиче. Далеко од своје Подгорице, али и своје Миљаковачке шуме, Саво данас почива у миру, у хладу храстова на гробљу Фер Оукс (Fair Oaks) у Сакраменту, Калифорнија.

Гробно место Саве Радусиновића на гробљу Фер Оукс у Сакраменту (Фото: findagrave.com)

Гробно место Саве Радусиновића на гробљу Фер Оукс у Сакраменту (Фото: findagrave.com)

И то је отприлике све што о овом човеку, овом господину, можете наћи на интернету. Читав његов живот стао је у тек неколико писаних редова на појединим порталима и у неколико анегдоталних сећања по разним групама поштовалаца његовог лика и дела на друштвеним мрежама. Отишао је исувише рано (са свега 53 године) и исувише се мало зна о њему и његовом животу. Премало је све то за једног великана. Но, испоштоваћемо његову жељу те се нећемо „мешати“превише у његову приватност. Нека Савов живот ипак остане мала тајна која ће нас увек и са пуно знатижеље враћати на оно што је у овом тексту битно – његову музику која је долазила право из његове велике душе.

ЖАНР САМ ЗА СЕБЕ
Свака част Томи, Мирославу, Шабану, Цунету, Тозовцу (још једном великом господину) и осталим асовима, али Саво је жанр сам за себе! Само је Саво успео да песмом толико дубоко проникне у саму срж мушких осећања према жени. Једино је Саво умео да истински опева тај тужни моменат када мушкарац схвата да му љубав неће бити узвраћена. Послушајте само ове стихове:

Једно писмо, једна суза,
једна љубав сад је туга.
Оста само да се сећам,
ја љубави, а ти друга.“

Саво нас аутоматски, са свега неколико речи, враћа у она стара, романтична времена када се емоција исказивала речима и погледом, а не емотиконима; када је љубав била љубав, а не предмет подсмеха или слабости. У само једну строфу и један рефрен стала је сва меланхолија искреног разговора двојице пријатеља који за столом, опхрвани тугом, окружени густим кафанским димом и заведени јецајима виолине, један другом говоре о својим несрећним, па и неузвраћеним љубавима. Као да је сам Саво у позадини, са оловком и тефтером, кришом бележио утиске са тих ретко искрених мушких разговора. Као какав Вук Караџић, чини се да је Саво покушавао да речима објасни ту тугу и разочарање које би се модерним речником назвало „френдзона“. Да, Саво је, ако не једини, а онда најискреније певао о томе. Сваким својим подизањем и спуштањем тона, сваким својим уклапањем са звуцима хармонике у позадини, Саво је господски, али не превише уштогљено, емотивно али не и патетично, сведочио те тужне мушке тренутке који су се често, онако како се то на Балкану обично и ради, лечили у кафани. Као прави господин, и у победи и у поразу, Саво поентира стиховима:

„Отишла си крају своме,
где те стара љубав чека.
Јави ми се опет бар понекад,
једним твојим писмом из далека.“

То је онај моменат у коме човек схвата да није био „онај прави“. Да није он тај о којем је она маштала. Да није он тај – човек њеног живота. Она је отишла другоме у загрљај и постала је срећна, али Саво јој због тога не жели зло, нити је куне. То је онај час у коме Савова неузвраћена али неугасла љубав кулминира поруком да му јави да је добро и да га понекад обрадује писмом макар оно не одисало оном емоцијом коју он прижељкује. Саво поштује њену одлуку, жао му је, али он је и у својој тузи господин човек – достојанствен и никада понизан. Као да је у том тренутку опет иза тих момака и као да им поручује да, упркос бројним разочарањима, не очајавају и држе главу високо. Уосталом, како другачије тумачити речи:

Због чега пијеш незнани друже,
што чиниш пакост животу своме?
Човек је, друже, да стоји право,
и кад са лађом у море тоне.“

Све је ту, читава сценографија. Као што сликар својим делом говори хиљаду речи, тако и Саво својим гласом описује те скривене судбине људи који посећују кафану. И као што неки у исту одлазе да славе или да се провеселе, тако има и оних који долазе да нађу утеху због љубавних јада. Саво је њихов гуру и њихов гласноговорник чије речи могу да излече али које могу, попут тог Кемишовог лаганог поигравања прстима по хармоници, веома лако да се претворе у завршни ударац и докусуривање од којег клоне глава или потекне и по која тешка суза. Таман када каже да човек треба да „стоји право“, да се охрабри и настави даље, наставак са „лађом која у море тоне“ уз пропратно опадање темпа постаје фаталан. Заправо, кроз то понављање рефрена када Кемиш, пратећи Савове речи и емоцију, диже, а потом и спушта тоналитет, види се и сама суштина живота – у свега неколико секунди осети се и срећа и туга, и понос и патња, и свитање и сумрак. А не би то било тако да Кемиш није школовани хармоникаш, а да Саво није господин човек. Погледајте само ту насловну слику албума симболичног назива („Ко те ноћас милује по руци“) на којој углађени Саво у црном оделу држи чашу црвеног вина. Као да њоме наздравља свим несрећним љубавима, очима им говорећи – „Не дајте се и само главу горе“. Погледајте га како као неки „кафански месија“, краљ емотивних јада и чувар складишта експлозивних мегатона патње бди над свим несрећнима.

Насловна фотографија са албума „Ко те ноћас милује по руци“ из 1984.

Насловна фотографија са албума „Ко те ноћас милује по руци“ из 1984.

И не, то нису обичне патње. Човек се разболи, пропати, па оздрави. Човек доживи повреду, пропати, па оздрави. Али када човек заволи, па пропати… ту ствари стоје мало другачије. То је туга која попут каквог ожиљка остаје вечита рана на срцу. И не, Саво ту није превише мудровао, нити песнички покушавао да бриљира већ је, као нико никада, а због чега је и жанр сам по себи, сву ту тескобу због разочарања описао речима – „Како си могла“?

Како си могла, како си могла,
зар те душа не боли?
Да после свега оставиш оног
који те искрено воли?“

И опет је ту оркестар Мирољуба Аранђеловића „одрадио пола посла“. Након почетног, врло раздраганог ритма, следи врло брзо опадање темпа и тоналитета у рефрену којим се жели изразити та мушка неверица коју нико пре, а ни после Саве није могао да опише нити стиховима опева. Саво је имао и срећу што је за кума и музичког пратиоца имао тако школованог музичара који је могао да испрати све те његове „скривене кафанске белешке“. Све те експресије бола и неизбежног питања – зашто се ово само мени дешава:

„Зашто неком у животу
стално сунце сија,
само мени срце моје
тужне приче пише.“

ГОСПОДИН ДОСТОЈАНСТВЕНИ
Ех, како је могао да у том широком демоде љубичастом оделу и кравати са шареним дезеном тако лако и увек са разоружавајућим осмехом на лицу буде господин, чак и када стиховима преврће сваки делић сломљеног срца. Како је само могао да, као када Ипче достиже своје високо Це (премотати на 1:39), лагано пређе преко крхког моста изнад океана туге, и у севдаху попне се до врха љубавног заноса, и да се одатле напречац стрмоглави право у емотивни бездан. Како је само могао да се у исто време уздигне изнад бола и понуди утеху и решење, и речима докусури рањено срце. Како је само успео да достојанствено, песмом, сажме и обухвати све те неостварене, неузвраћене или немогуће љубави и све те снажне емоције које се мастиљавом оловком пишу по животном пергаменту. Послушајте само ове стихове:

Само ти можеш да ме смириш,
да ме вратиш са погрешног пута.
Ако опет у мој живот дођеш,
један човек престаће да лута.“

Или ове:

Коме ли се срећа смеје?
Кога твоја рука греје?
Чије ли си птиће мила,
да цвркућу научила?“

Или ове уз Кемишов музички интро налик на онај из филма „Добар, лош, зао“:

Много сам те заволео,
aл’ ти рећи нисам смео.
Ти си била моје душе део.
Ех, кад бих те опет срео.
Ех, кад бих те опет срео,
више бих те ја волео.“

На крају крајева и ове:

Ко те ноћас милује по руци,
за маленим столом у неком кафићу?
Ко ти прича слатке приче
док се твоје лице смеје,
чија љубав ноћас твоје срце греје?“

Саво Радусиновић у свом чувеном љубичастом оделу

Саво Радусиновић у свом чувеном љубичастом оделу

Замислите неку песму у вртоглавом и виртуозном полка ритму. Додајте мало љубави, мало више чежње, жудње и немира у души и неизмерну патњу од које се некоме живот урушава. И замислите да неко пред вама, у том необично веселом ритму, буквално „умире“ и вене због тога што је неко други крај његове вољене драге. Тај весели ритам из потоње песме уз широки и питоми осмех је то Савово уливање наде и утеха, а те речи песме су нотни запис болне душе. Све то заједно је живот на коме се налази, печат, потпис и жиг са иницијалима С.Р.

ЧОВЕК СА ВЕЛИКОМ ДУШОМ
Имао је Саво шта да каже и о тешким печалбарским данима проведеним у туђини, далеко од своје домовине („Туђа земља“), непревазиђеној и неизбрисивој љубави према мајци („Мила мајко, уморна и стара“), трагичним судбинама вечитих путника („Немој никад скитницу да љубиш“) или некада актуелним, и за љубавне везе тешким, одласцима у војску („Испраћај“). Умео је тако господин Саво и да се упише на листу великана који су макар једну своју песму посветили нашем највећем граду. Није био ни први ни једини који се дивио нашој престоници али је један од ретких који је народским језиком, и из душе говорио о њему, том старом, некада потпуно другачијем Београду. Београду којем су многи обема рукама хрлили у загрљај да потраже своју срећу:

„Ево мене сада к’о некада
улицама мог вољеног града.
Са Авале поветарац пири,
Београде ти ми душу смири.“

И већ можете у глави замислити све оне баке и деке како својим унуцима и унукама на Ташмајдану купују лимунаду или шампиту, све оне свираче у Кнез Михаиловој или све оне калдрмисане улице по којима одјекује бат ужурбаних корака људи у лаганим ланеним кошуљама и жена у кратким потпетицама. Е, тим улицама хода Саво када се из свог вољеног (не толико мејнстрим) Миљаковца, запахнутог авалским ваздухом, спусти у центар града. И сама чињеница да је Саво пре одабрао да се настани у Миљаковачој шуми, далеко од епицентра свих градских збивања, говори о његовој ненаметљивости због које никада није био толико заступљен у музичким круговима. Да се „гурао“, пробијао, хвалисао и разметао можда би био далеко више комерцијално заступљенији. Но, он је веровао да ће његова музика доћи до оних до којих треба да стигне. Тако је и било.

Све ове поменуте песме (а и бројне друге за које нисмо имали простора) остаће трајно сведочанство једног непоновљивог народног духа. У садашње време опскурних ликова, такозваних звезда са такозваним „песмама“ и „инстант хитовима“, народна музика је протерана из јавног живота и остављена на „милост и немилост“ појединим суботњим телевизијским емисијама. Када год се покрене прича у друштву о томе ко слуша какву музику ретко ко би се, из страха од исмевања или ишчуђавања, осмелио да само помене народну музику. Она је дуго времена била проказана и стигматизована као „музика ниских нагона“, „сељачка“ или „простачка“, а ниједна од ових „етикета“ се, ни у ком случају, не може пришити на угланцани ревер господина Саве Радусиновића.

У народну музику се, истина, често, и готово увек ради лакше категоризације и таргетирања, сврставају и друге нумере новијег датума које са народном музиком немају ама баш никаквих додирних тачака. А оне никако не могу у исти кош са Савом, јер између њега и бројних других самозваних звезда постоји велика разлика у квалитету. Да је којим случајем Саво снимао песме на енглеском језику и да је иза себе имао добар маркетинг и ознаку „кантри“ на омоту ЦД-а, сигурно је да би он итекако био познат и у светским оквирима. Уосталом, споменимо једну заборављену Савову песму под називом „Жуто лишће“ у којој захваљујући Кемишовој виртуозности на хармоници можемо чути и звуке француских шансона, и валцера са бечких дворова, и својеврсног балканског сетног џеза које прати једнако квалитетан текст у песничком маниру:

Жуто лишће задњим дахом дише,
са њим вене љубав наша.
Сузе с лица спирају ми кише,
у дну душе јецаји се гуше.“

Преведите ове речи на француски или енглески језик и схватићете да нема разлога да се стидимо своје народне музике чији је Саво достојни представник. Разуме се, у сваком житу има кукоља, али као што се у Србији пред госта износи најбоље послужење, тако се и пред пробрану инострану публику износи само оно најбоље што имамо. А то Саво свакако јесте.

Насловна фотографија албума „Срце моје дели се на двоје“ из 1981.

Насловна фотографија албума „Срце моје дели се на двоје“ из 1981.

И могли бисмо тако унедоглед да се присећамо његових песама и његових снажних музичких порука које се преносе до дана данашњег. А замислите само да је снимио који албум или коју песму више – колико би ту тек материјала било за дубоку анализу! Замислите само да је хтео да се размеће и да бесомучно медијски форсира свој невероватан глас. Можда би ширим круговима био познатији. Можда би се његове песме прво наручивале и биле прва асоцијација онда када дође ред да ви поручите нешто али се не можете сетити неке песме. Можда је он могао бити та „сигурица“, та „прва помоћ“ док се не присетите. Али Саво напросто није био такав човек и то је можда разлог што није доживео славу, рецимо, једног Шабана Шаулића. Због свега тога његов музички опус познају само они пробрани музички сладокусци захваљујући којима се и чува сећање на великог певача.

Његове песме данас готово да нема више ко да пева, а и да има тешко би се на то усудио. Извођење Савових евергринова захтева да тај неко уме и зна да воли, али и да пати. У Србији је све мање оних који знају да воле, а све више оних који много пате и када се једном наруши та космичка равнотежа и сам Савов репертоар постаје тежак, а онда и заборављен. То је још један разлог због ког је Савова музика жанр сам за себе, а он сам господар емотивног Вавилона.

Живот се поиграо“ са њим и судбином његових песама у кафани. Скадарлија је због своје модернизације, свеопште комерцијализације и инстаграмизације људских осећања али и времена када се живи, ужива и воли „инстант“, изгубила своју душу, али све док ми, искрени поштоваоци његовог лика и дела, и после тачно 12 година од његове смрти, чувамо сећање на њега, можемо рећи да је, не тако давно, живео један човек са великом душом „којом је могао све на свету да позлати“.

 

Радомир Јовановић је један од оснивача Центра за међународну јавну политику и уредник спољнополитичке рубрике. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард