O gospodinu Savi ili kako je Skadarlija izgubila dušu?

Danas se navršava 12 godina od smrti Save Radusinovića. Ko je bio ovaj veliki gospodin i umetnik čijih pesama danas nema u Skadarliji?

Sve je počelo tamo negde s jeseni 2017. godine. Jedan prijatelj je upravo uspešno zaokružio svoje osnovno akademsko usavršavanje i tako prešao još jednu stepenicu na svom životnom putu. Nije mu trebalo puno da okupi staro društvo, a ni društvu nije bilo teško da se pozivu odazove. Tako smo se, jednim lepim povodom, svi skupa našli u jednoj za Srbe značajnoj kulturnoj instituciji zvanoj kafana, smeštenoj u srcu beogradske Skadarlije. Kada sam upisivao fakultet, jedna od asocijacija na našu prestonicu bila mi je i ta predivna boemska četvrt čija kaldrma krije mnoge čaršijske priče, ispričane i neispričane legende ali i brojne, često gorke, boemske suze. Krije ljubav, patnju, veselje i bol i ispreda priču o Beogradu koji je nekada postojao.

Našavši se, po prvi put, za jednom od tih kariranih stolnjaka, zaista sam za trenutak mogao osetiti tu čar i emociju koju danas jedino možete osetiti kada u sitne sate tiho pustite skadarlijski „Sekstet“ i zamislite u sebi sve one trgovce kako užurbano jure da popiju svoju kafu u nekoj od kafana ili sve one legendarne beogradske alase koji sa svežom ribom hitaju pravo u čaršiju da istu prodaju i prolaznicima ispričaju svoje jutarnje dogodovštine ili opišu prelepi izlazak sunca nad Dunavom…dok se istovremeno kroz prozore kafana tiho prolamaju setni zvuci narodnih pesama.

No, nakon tog prvog utiska i prvobitne očaranosti ambijentom i ljubaznošću vlasnika kafane, shvatio sam (a to nije prevelika mudrost) da danas zapravo nema više ni tih trgovaca, ni tih alasa, ali ni tih starih Beograđana koji su svojim duhom ispunjavali ovaj kraj. Umesto njih, uvideo sam preteranu skupoću i neki nepotrebni glamurozni sjaj zbog kog Skadarlija više nije dostupna onima zbog kojih je i nastala – običnim ljudima. Opazio sam da gosti više i ne uživaju u muzici, već se trude da uhvate što bolji video snimak za „stori“ kako bi neko drugi video njihovo „uživanje“. Oni u kafanu dolaze prosto da bi se „čekirali“ na društvenim mrežama i pokazali svojim pratiocima kakvi su „boemi“. Postalo mi je jasno da to više nije „ona“ Skadarlija o kojoj sam slušao priče. Međutim, i pored svega toga rešio sam da ispoštujem prijatelja, potisnem taj drugi osećaj i dam sebi i Skadarliji još jednu šansu.

NEDOPUSTIV ZABORAV
Nije prošlo puno, a muzičari su već prišli našem stolu. Videli su i oni da je puno ljudi za stolom, da vlada dobra i prijateljska atmosfera, pa su rešili da okušaju sreću sa nama. Želeći da, pored stomaka, obradujem i svoju dušu, upitah jednog od tih muzičara znaju li da odsviraju jednu od meni omiljenih pesama – „Jedno pismo, jedna suza“. Stežući onu, tada studentsku, ali učenjem pošteno zarađenu, hiljadarku u ruci, kojom sam hteo da platim svoje uživanje, nadao sam se da će iz onih bistrih očiju harmonikaša izbiti neka radost i toplina jer se neko konačno setio da u Skadarliji poruči pesmu od jednog zaboravljenog doajena narodne muzike, gospodina Save Radusinovića. Gledao sam ga pravo u oči i mislio u sebi – ako u modernim „kafanama“ ne mogu čuti tu pesmu, valjda ću moći tamo gde bi trebalo da je njeno prirodno stanište. Međutim, usledio je jedan hladnjikav, pomalo i zbunjen pogled, a za njim i reči – „Oprostite, ne znam tu pesmu“.

Dobro, rekoh sebi, možda čovek nije zaista to nikada svirao, a i „zadatak“ je sam po sebi bio težak, probirljiv i veoma zahtevan, da ne kažem, kafanskim rečnikom, „skup“. Upitah ga potom – „Znate li bilo šta od Save?“, opet nadajući se makar bilo kojoj njegovoj pesmi, ali ovoga puta se muzičar samo osmehnuo i nemoćno slegao ramenima, kao da se izvinjava. Treće pitanje koje mi se vrzmalo po glavi („Da li ste uopšte čuli za Savu?“) ne izustih, bojeći se potpunog razočaranja. Onu hiljadarku sam vratio u džep, jer joj nije bilo suđeno da me to veče napusti, a sva moja nadanja i visoka očekivanja od čuvenih skadarlijskih muzičara su se raspršila poput mehura. Krenula je neka, po meni, kafane nedostojna pesma i veče je išlo svojim tokom dok se u mojoj glavi vrtela misao kako je moguće da je Savo postao zaboravljen čak i tamo gde, zbog svog renomea i glasa, nikada ne bi smeo. Zabrinula me je pomisao da je njegove pesme danas nemoguće čuti uživo, već samo i jedino putem bezosećajnog Jutjuba. I sa prvim taktovima tih „novih“ pesama koje su se „prelile“ i u kafanu konačno sam shvatio – Skadarlija je izgubila svoju dušu.

Beogradska boemska četvrt Skadarlija u noćnim satima (Foto: alpetour.si)
Beogradska boemska četvrt Skadarlija u noćnim satima (Foto: alpetour.si)

Godinama uživajući u njegovom melodičnom glasu i preslušavajući sve njegove nezaboravne hitove, rešio sam da donekle ispravim nepravdu i otrgnem Savu od nedopustivog zaborava. Zbog toga, na ovom mestu, vredi istaći ko je bio taj gospodin, taj „apostol kafane“ koji je bio i ostao zaseban žanr u čitavom opusu naše narodne muzike. Drugim rečima, kako neko reče, ko je bio taj „nekrunisani car emotivnog Vavilona“?

Gospodin Savo Radusinović rođen je u Podgorici 11. maja 1954. godine, a u svet muzike ulazi sredinom 1978. sa svojim verovatno najvećem i najpoznatijim hitom – „Šesnaest ti leta beše“. Od tada kreće njegov veliki uspon, iako u to doba, s obzirom na konkurenciju, nije bilo lako stići do muzičkih visina. Odmah naredne, 1979. godine, sledi još jedna singl ploča sa dve numere – „Pomirenja više nema“ i „Ja bih hteo da oprostim tebi“, a zatim i još jedna 1980. godine sa pesmama „Nesrećna ženo, ljubavi moja“ i „Nismo bili od sreće daleko“. Ovi hitovi su nesumnjivo utrli put njegovim albumima kojih nije bilo puno – svega sedam – ali koji zauvek ostaju zabeleženi u svim almanasima ovdašnje muzičke istorije. To su:

1981. Srce moje deli se na dvoje
1982. Jedno pismo, jedna suza
1983. Ti si žena koju volim
1984. Ko te noćas miluje po ruci
1991. Zvonite zvona
1995. Gospodin
1997. S koferom u ruci

Pored ovih singlova i albuma, Savo je bio čest gost na brojnim festivalima i manifestacijama poput „Šumadijskog sabora“, „Moravskih bisera“ ili „Hit parada“. Takmičio se i osvajao nagrade ali se nikada nije razmetao svojim uspesima. Nije bio nametljiv, nije voleo preterano samopromovisanje jer je sve što je imao da kaže govorio i kazivao pesmom. Prosto, jednostavno a uvek dubokoumno i promišljeno. Svoju privatnost je, verovali ili ne, voleo da čuva za sebe.

U rodnoj Podgorici se nije dugo zadržao i, zapravo, veoma mali deo svog života je proveo tamo. Roditelji su mu nakon Drugog svetskog rata otišli u Ameriku, pa je često boravio tamo, da bi se kasnije nastanio u voljenom Beogradu. Kao veliki domaćin i sa nešto zarađenog novca rešio je da u šumskom okruženju Miljakovca (predgrađu Beograda) sagradi velelepno zdanje sa sušarom, vinarijom i malom kućicom sa ognjištem da ga podseća na rodni kraj i njegovu Crnu Goru. Međutim, umesto da uživa na svom imanju, život je za Savu imao drugačije planove. Nažalost, kasnije se teško razboleo i namučio da bi dana 29. oktobra 2007. godine, u Sakramentu, nedaleko od Arko arene (da, te Peđine i Divčeve Arene), bolest i zvanično odnela pobedu. Tako se Savo vinuo pravo u večnost i nezaborav, u onu čuvenu „nebesku kafanu“, to svojevrsno srpsko umetničko sazvežđe koje je, nažalost, sve punije kako vreme odmiče. Daleko od svoje Podgorice, ali i svoje Miljakovačke šume, Savo danas počiva u miru, u hladu hrastova na groblju Fer Ouks (Fair Oaks) u Sakramentu, Kalifornija.

Grobno mesto Save Radusinovića na groblju Fer Ouks u Sakramentu (Foto: findagrave.com)
Grobno mesto Save Radusinovića na groblju Fer Ouks u Sakramentu (Foto: findagrave.com)

I to je otprilike sve što o ovom čoveku, ovom gospodinu, možete naći na internetu. Čitav njegov život stao je u tek nekoliko pisanih redova na pojedinim portalima i u nekoliko anegdotalnih sećanja po raznim grupama poštovalaca njegovog lika i dela na društvenim mrežama. Otišao je isuviše rano (sa svega 53 godine) i isuviše se malo zna o njemu i njegovom životu. Premalo je sve to za jednog velikana. No, ispoštovaćemo njegovu želju te se nećemo „mešati“previše u njegovu privatnost. Neka Savov život ipak ostane mala tajna koja će nas uvek i sa puno znatiželje vraćati na ono što je u ovom tekstu bitno – njegovu muziku koja je dolazila pravo iz njegove velike duše.

ŽANR SAM ZA SEBE
Svaka čast Tomi, Miroslavu, Šabanu, Cunetu, Tozovcu (još jednom velikom gospodinu) i ostalim asovima, ali Savo je žanr sam za sebe! Samo je Savo uspeo da pesmom toliko duboko pronikne u samu srž muških osećanja prema ženi. Jedino je Savo umeo da istinski opeva taj tužni momenat kada muškarac shvata da mu ljubav neće biti uzvraćena. Poslušajte samo ove stihove:

Jedno pismo, jedna suza,
jedna ljubav sad je tuga.
Osta samo da se sećam,
ja ljubavi, a ti druga.“

Savo nas automatski, sa svega nekoliko reči, vraća u ona stara, romantična vremena kada se emocija iskazivala rečima i pogledom, a ne emotikonima; kada je ljubav bila ljubav, a ne predmet podsmeha ili slabosti. U samo jednu strofu i jedan refren stala je sva melanholija iskrenog razgovora dvojice prijatelja koji za stolom, ophrvani tugom, okruženi gustim kafanskim dimom i zavedeni jecajima violine, jedan drugom govore o svojim nesrećnim, pa i neuzvraćenim ljubavima. Kao da je sam Savo u pozadini, sa olovkom i tefterom, krišom beležio utiske sa tih retko iskrenih muških razgovora. Kao kakav Vuk Karadžić, čini se da je Savo pokušavao da rečima objasni tu tugu i razočaranje koje bi se modernim rečnikom nazvalo „frendzona“. Da, Savo je, ako ne jedini, a onda najiskrenije pevao o tome. Svakim svojim podizanjem i spuštanjem tona, svakim svojim uklapanjem sa zvucima harmonike u pozadini, Savo je gospodski, ali ne previše uštogljeno, emotivno ali ne i patetično, svedočio te tužne muške trenutke koji su se često, onako kako se to na Balkanu obično i radi, lečili u kafani. Kao pravi gospodin, i u pobedi i u porazu, Savo poentira stihovima:

„Otišla si kraju svome,
gde te stara ljubav čeka.
Javi mi se opet bar ponekad,
jednim tvojim pismom iz daleka.“

To je onaj momenat u kome čovek shvata da nije bio „onaj pravi“. Da nije on taj o kojem je ona maštala. Da nije on taj – čovek njenog života. Ona je otišla drugome u zagrljaj i postala je srećna, ali Savo joj zbog toga ne želi zlo, niti je kune. To je onaj čas u kome Savova neuzvraćena ali neugasla ljubav kulminira porukom da mu javi da je dobro i da ga ponekad obraduje pismom makar ono ne odisalo onom emocijom koju on priželjkuje. Savo poštuje njenu odluku, žao mu je, ali on je i u svojoj tuzi gospodin čovek – dostojanstven i nikada ponizan. Kao da je u tom trenutku opet iza tih momaka i kao da im poručuje da, uprkos brojnim razočaranjima, ne očajavaju i drže glavu visoko. Uostalom, kako drugačije tumačiti reči:

Zbog čega piješ neznani druže,
što činiš pakost životu svome?
Čovek je, druže, da stoji pravo,
i kad sa lađom u more tone.“

Sve je tu, čitava scenografija. Kao što slikar svojim delom govori hiljadu reči, tako i Savo svojim glasom opisuje te skrivene sudbine ljudi koji posećuju kafanu. I kao što neki u istu odlaze da slave ili da se provesele, tako ima i onih koji dolaze da nađu utehu zbog ljubavnih jada. Savo je njihov guru i njihov glasnogovornik čije reči mogu da izleče ali koje mogu, poput tog Kemišovog laganog poigravanja prstima po harmonici, veoma lako da se pretvore u završni udarac i dokusurivanje od kojeg klone glava ili potekne i po koja teška suza. Taman kada kaže da čovek treba da „stoji pravo“, da se ohrabri i nastavi dalje, nastavak sa „lađom koja u more tone“ uz propratno opadanje tempa postaje fatalan. Zapravo, kroz to ponavljanje refrena kada Kemiš, prateći Savove reči i emociju, diže, a potom i spušta tonalitet, vidi se i sama suština života – u svega nekoliko sekundi oseti se i sreća i tuga, i ponos i patnja, i svitanje i sumrak. A ne bi to bilo tako da Kemiš nije školovani harmonikaš, a da Savo nije gospodin čovek. Pogledajte samo tu naslovnu sliku albuma simboličnog naziva („Ko te noćas miluje po ruci“) na kojoj uglađeni Savo u crnom odelu drži čašu crvenog vina. Kao da njome nazdravlja svim nesrećnim ljubavima, očima im govoreći – „Ne dajte se i samo glavu gore“. Pogledajte ga kako kao neki „kafanski mesija“, kralj emotivnih jada i čuvar skladišta eksplozivnih megatona patnje bdi nad svim nesrećnima.

Naslovna fotografija sa albuma „Ko te noćas miluje po ruci“ iz 1984.
Naslovna fotografija sa albuma „Ko te noćas miluje po ruci“ iz 1984.

I ne, to nisu obične patnje. Čovek se razboli, propati, pa ozdravi. Čovek doživi povredu, propati, pa ozdravi. Ali kada čovek zavoli, pa propati… tu stvari stoje malo drugačije. To je tuga koja poput kakvog ožiljka ostaje večita rana na srcu. I ne, Savo tu nije previše mudrovao, niti pesnički pokušavao da briljira već je, kao niko nikada, a zbog čega je i žanr sam po sebi, svu tu teskobu zbog razočaranja opisao rečima – „Kako si mogla“?

Kako si mogla, kako si mogla,
zar te duša ne boli?
Da posle svega ostaviš onog
koji te iskreno voli?“

I opet je tu orkestar Miroljuba Aranđelovića „odradio pola posla“. Nakon početnog, vrlo razdraganog ritma, sledi vrlo brzo opadanje tempa i tonaliteta u refrenu kojim se želi izraziti ta muška neverica koju niko pre, a ni posle Save nije mogao da opiše niti stihovima opeva. Savo je imao i sreću što je za kuma i muzičkog pratioca imao tako školovanog muzičara koji je mogao da isprati sve te njegove „skrivene kafanske beleške“. Sve te ekspresije bola i neizbežnog pitanja – zašto se ovo samo meni dešava:

„Zašto nekom u životu
stalno sunce sija,
samo meni srce moje
tužne priče piše.“

GOSPODIN DOSTOJANSTVENI
Eh, kako je mogao da u tom širokom demode ljubičastom odelu i kravati sa šarenim dezenom tako lako i uvek sa razoružavajućim osmehom na licu bude gospodin, čak i kada stihovima prevrće svaki delić slomljenog srca. Kako je samo mogao da, kao kada Ipče dostiže svoje visoko Ce (premotati na 1:39), lagano pređe preko krhkog mosta iznad okeana tuge, i u sevdahu popne se do vrha ljubavnog zanosa, i da se odatle naprečac strmoglavi pravo u emotivni bezdan. Kako je samo mogao da se u isto vreme uzdigne iznad bola i ponudi utehu i rešenje, i rečima dokusuri ranjeno srce. Kako je samo uspeo da dostojanstveno, pesmom, sažme i obuhvati sve te neostvarene, neuzvraćene ili nemoguće ljubavi i sve te snažne emocije koje se mastiljavom olovkom pišu po životnom pergamentu. Poslušajte samo ove stihove:

Samo ti možeš da me smiriš,
da me vratiš sa pogrešnog puta.
Ako opet u moj život dođeš,
jedan čovek prestaće da luta.“

Ili ove:

Kome li se sreća smeje?
Koga tvoja ruka greje?
Čije li si ptiće mila,
da cvrkuću naučila?“

Ili ove uz Kemišov muzički intro nalik na onaj iz filma „Dobar, loš, zao“:

Mnogo sam te zavoleo,
al’ ti reći nisam smeo.
Ti si bila moje duše deo.
Eh, kad bih te opet sreo.
Eh, kad bih te opet sreo,
više bih te ja voleo.“

Na kraju krajeva i ove:

Ko te noćas miluje po ruci,
za malenim stolom u nekom kafiću?
Ko ti priča slatke priče
dok se tvoje lice smeje,
čija ljubav noćas tvoje srce greje?“

Savo Radusinović u svom čuvenom ljubičastom odelu
Savo Radusinović u svom čuvenom ljubičastom odelu

Zamislite neku pesmu u vrtoglavom i virtuoznom polka ritmu. Dodajte malo ljubavi, malo više čežnje, žudnje i nemira u duši i neizmernu patnju od koje se nekome život urušava. I zamislite da neko pred vama, u tom neobično veselom ritmu, bukvalno „umire“ i vene zbog toga što je neko drugi kraj njegove voljene drage. Taj veseli ritam iz potonje pesme uz široki i pitomi osmeh je to Savovo ulivanje nade i uteha, a te reči pesme su notni zapis bolne duše. Sve to zajedno je život na kome se nalazi, pečat, potpis i žig sa inicijalima S.R.

ČOVEK SA VELIKOM DUŠOM
Imao je Savo šta da kaže i o teškim pečalbarskim danima provedenim u tuđini, daleko od svoje domovine („Tuđa zemlja“), neprevaziđenoj i neizbrisivoj ljubavi prema majci („Mila majko, umorna i stara“), tragičnim sudbinama večitih putnika („Nemoj nikad skitnicu da ljubiš“) ili nekada aktuelnim, i za ljubavne veze teškim, odlascima u vojsku („Ispraćaj“). Umeo je tako gospodin Savo i da se upiše na listu velikana koji su makar jednu svoju pesmu posvetili našem najvećem gradu. Nije bio ni prvi ni jedini koji se divio našoj prestonici ali je jedan od retkih koji je narodskim jezikom, i iz duše govorio o njemu, tom starom, nekada potpuno drugačijem Beogradu. Beogradu kojem su mnogi obema rukama hrlili u zagrljaj da potraže svoju sreću:

„Evo mene sada k’o nekada
ulicama mog voljenog grada.
Sa Avale povetarac piri,
Beograde ti mi dušu smiri.“

I već možete u glavi zamisliti sve one bake i deke kako svojim unucima i unukama na Tašmajdanu kupuju limunadu ili šampitu, sve one svirače u Knez Mihailovoj ili sve one kaldrmisane ulice po kojima odjekuje bat užurbanih koraka ljudi u laganim lanenim košuljama i žena u kratkim potpeticama. E, tim ulicama hoda Savo kada se iz svog voljenog (ne toliko mejnstrim) Miljakovca, zapahnutog avalskim vazduhom, spusti u centar grada. I sama činjenica da je Savo pre odabrao da se nastani u Miljakovačoj šumi, daleko od epicentra svih gradskih zbivanja, govori o njegovoj nenametljivosti zbog koje nikada nije bio toliko zastupljen u muzičkim krugovima. Da se „gurao“, probijao, hvalisao i razmetao možda bi bio daleko više komercijalno zastupljeniji. No, on je verovao da će njegova muzika doći do onih do kojih treba da stigne. Tako je i bilo.

Sve ove pomenute pesme (a i brojne druge za koje nismo imali prostora) ostaće trajno svedočanstvo jednog neponovljivog narodnog duha. U sadašnje vreme opskurnih likova, takozvanih zvezda sa takozvanim „pesmama“ i „instant hitovima“, narodna muzika je proterana iz javnog života i ostavljena na „milost i nemilost“ pojedinim subotnjim televizijskim emisijama. Kada god se pokrene priča u društvu o tome ko sluša kakvu muziku retko ko bi se, iz straha od ismevanja ili iščuđavanja, osmelio da samo pomene narodnu muziku. Ona je dugo vremena bila prokazana i stigmatizovana kao „muzika niskih nagona“, „seljačka“ ili „prostačka“, a nijedna od ovih „etiketa“ se, ni u kom slučaju, ne može prišiti na uglancani rever gospodina Save Radusinovića.

U narodnu muziku se, istina, često, i gotovo uvek radi lakše kategorizacije i targetiranja, svrstavaju i druge numere novijeg datuma koje sa narodnom muzikom nemaju ama baš nikakvih dodirnih tačaka. A one nikako ne mogu u isti koš sa Savom, jer između njega i brojnih drugih samozvanih zvezda postoji velika razlika u kvalitetu. Da je kojim slučajem Savo snimao pesme na engleskom jeziku i da je iza sebe imao dobar marketing i oznaku „kantri“ na omotu CD-a, sigurno je da bi on itekako bio poznat i u svetskim okvirima. Uostalom, spomenimo jednu zaboravljenu Savovu pesmu pod nazivom „Žuto lišće“ u kojoj zahvaljujući Kemišovoj virtuoznosti na harmonici možemo čuti i zvuke francuskih šansona, i valcera sa bečkih dvorova, i svojevrsnog balkanskog setnog džeza koje prati jednako kvalitetan tekst u pesničkom maniru:

Žuto lišće zadnjim dahom diše,
sa njim vene ljubav naša.
Suze s lica spiraju mi kiše,
u dnu duše jecaji se guše.“

Prevedite ove reči na francuski ili engleski jezik i shvatićete da nema razloga da se stidimo svoje narodne muzike čiji je Savo dostojni predstavnik. Razume se, u svakom žitu ima kukolja, ali kao što se u Srbiji pred gosta iznosi najbolje posluženje, tako se i pred probranu inostranu publiku iznosi samo ono najbolje što imamo. A to Savo svakako jeste.

Naslovna fotografija albuma „Srce moje deli se na dvoje“ iz 1981.
Naslovna fotografija albuma „Srce moje deli se na dvoje“ iz 1981.

I mogli bismo tako unedogled da se prisećamo njegovih pesama i njegovih snažnih muzičkih poruka koje se prenose do dana današnjeg. A zamislite samo da je snimio koji album ili koju pesmu više – koliko bi tu tek materijala bilo za duboku analizu! Zamislite samo da je hteo da se razmeće i da besomučno medijski forsira svoj neverovatan glas. Možda bi širim krugovima bio poznatiji. Možda bi se njegove pesme prvo naručivale i bile prva asocijacija onda kada dođe red da vi poručite nešto ali se ne možete setiti neke pesme. Možda je on mogao biti ta „sigurica“, ta „prva pomoć“ dok se ne prisetite. Ali Savo naprosto nije bio takav čovek i to je možda razlog što nije doživeo slavu, recimo, jednog Šabana Šaulića. Zbog svega toga njegov muzički opus poznaju samo oni probrani muzički sladokusci zahvaljujući kojima se i čuva sećanje na velikog pevača.

Njegove pesme danas gotovo da nema više ko da peva, a i da ima teško bi se na to usudio. Izvođenje Savovih evergrinova zahteva da taj neko ume i zna da voli, ali i da pati. U Srbiji je sve manje onih koji znaju da vole, a sve više onih koji mnogo pate i kada se jednom naruši ta kosmička ravnoteža i sam Savov repertoar postaje težak, a onda i zaboravljen. To je još jedan razlog zbog kog je Savova muzika žanr sam za sebe, a on sam gospodar emotivnog Vavilona.

Život se poigrao“ sa njim i sudbinom njegovih pesama u kafani. Skadarlija je zbog svoje modernizacije, sveopšte komercijalizacije i instagramizacije ljudskih osećanja ali i vremena kada se živi, uživa i voli „instant“, izgubila svoju dušu, ali sve dok mi, iskreni poštovaoci njegovog lika i dela, i posle tačno 12 godina od njegove smrti, čuvamo sećanje na njega, možemo reći da je, ne tako davno, živeo jedan čovek sa velikom dušom „kojom je mogao sve na svetu da pozlati“.

 

Radomir Jovanović je jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku i urednik spoljnopolitičke rubrike. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard