Њујорк тајмс је коначно признао постојање дубоке државе

У тексту који потписује пет аутора, Њујорк тајмс наводи да дубока држава већ 33 месеца саботира готово све Трампове политичке планове

Њујорк тајмс је у четвртак објавио чланак вредан пажње којим се де факто признаје постојање америчке „дубоке државе“ и њено неумољиво непријатељство према Доналду Трампу. Наравно, аутори чланка (свих пет потписаних: Питер Бејкер, Лара Џејкс, Џулијан Барнс, Шерон Лафраније и Едвард Вонг) не осуђују деловање дубоке државе, као што то чини толики број конзервативаца и Трампових присталица. Нити се уздржавају од вредносно мотивисаних критика Трампа који од почетка разоткривају пристрасну антитрамповску позицију овог листа.

Али они тренутну драму око импичмента описују као последњу фазу борбе између аутсајдера Трампа и инсајдерских административних снага унутар владајућег апарата. Тако су непосредно дали за право онима који тврде да је америчка спољна политика безмало постала ексклузивна сфера неизабраних бирократа, који се не обазиру на гледишта изабраних званичника (чак ни председника) који евентуално ствари сагледавају са другачијег становишта.

А то је велика ствар, јер чак и у данашњим изразито напетим политичким околностима, у којима се се актуелни председник налази под сталним герилским нападима, мало је оних којих су вољни да признају постојање феномена дубоке државе.

Када је у пролеће 2018. часопис Нешенел интрест упитао 12 претпостављених стручњака (историчара, писаца, бивших државних званичника, и експерата тинк-тенк организација) да дају свој суд о томе постоји ли заправо нешто као што је дубока држава, осморо је рекло да не постоји, двоје је околишало са одговорима по принципу „у неку руку“ и само двоје је рекло да постоји. Бивши сенатор Колорада Гери Харт исмејао је читав концеп, иронично упозоравајући на „подмукле ђаволе који се састају у котларници у ситне сате, делећи задужења за подривање тренутне администрације.“

КУЛМИНАЦИЈА БОРБЕ
Али сада Бејкер и други из Тајмса прихватају тезу која налаже да се Трамп заиста јесте борио против нечега што неки виде као дубоку државу, те да дубока држава побеђује у тој бици. Сам наслов гласи: „Трампов рат против дубоке државе се окреће против њега. Ту је и поднаслов у којем се наводи: „Истрага о опозиву је у неку руку кулминација борбе између председника и инстутуција којима није поверио поверење и које је омаловажио.“

Како истичу новинари Тајмса, „Импичмент-истрага Представничког дома о Трамповим настојањима да присили Украјину да истражи пословања демократа представља врхунац 33 месеца дугог разарајућег сукоба председника без искуства у пословима јавне службе и владајућег апарате који је наследио али му никад није веровао.“ Оставимо ли по страни малициозно подбадање председника („без искуства рада у јавним службама“), ово је прилично добар резиме Трамповог председниковања – причи о укорењеним државним бирократама и председнику који је покушао да обузда њихову моћ. Другим речима, прича о председнику који је желео да заузда дубоку државу и о дубокој држави која је желела да уништи његов мандат.

Бејкер и његове колеге очито сматрају да се председник налази на ивици пораза. Цитирају представника демократа из Вирџиније Џералда Конолија који каже како се нација креће ка некој врсти „кармичке правде“ – јер истрага Представничког дома о импичменту даје прилику да званичници који су доскора јавности били непознати сада „говоре јасно и гласно и сведоче за и против“.

Сунце се пробија кроз облаке изнад зграде америчког Конгреса (Фото: AP Photo/J. Scott Applewhite)

Коноли и новинари Тајмса су вероватно у праву. Изгледа да је Представнички дом неумољиво кренуо ка импичменту. Трампова борба против дубоке државе сада делује као изгубљена битка. Да би превладао, Трампу је била потребна знатно већа подршка јавности за његову агенду (која укључује и ограничавање моћи дубоке државе) од оне коју је успео да придобије. Он је председник под опсадом и то ће по свој прилици остати до краја мандата.

ЕГЗОДУС КАРИЈЕРНИХ ДИПЛОМАТА
Новинари напомињу Трампову жељу да од почекта минимализује улогу каријерних званичника. Више амбасадорских фунцкија доделио је по политичкој линији –  „највиши степен у историји“ кажу новинари (Френклин Рузвелт, Џон Кенеди, Линдон Џонсон и Ронлад Реган нису далеко иза). Резултат тога је, како наводе, „егзодус из јавне службе“. Они цитирају „нестраначку организацију“ која тврди да је Трампова администрација остала без готово 1200 старијих каријерних службеника током 18 месеци – отприлике 40 одсто више него у првих годину и по дана председничког мандата Барака Обаме.

Новинари указују на писмо 36 бивших дипломата државном секретару Мајку Помпеу у којем се жале да „није успео да заштити јавне службенике од политичке одмазде“ наводећи пример смене амбасадорке САД у Украјини, Марије Јованович. У наредном писму, које је потписало више од 270 бивших службеника америчке Агенције за међународни развој, исказана је огорченост начином опхођења према јавним службеницима и председниковим арогантним приступом креирању спољне политике.“

Утисак је да тон текста објављеног у Тајмсу сугерише да овакве поруке и акције представљају неку врсту оптужбе против Трампа. Али објективније би било рећи да је то само спољна манифестација „бескомпромисног сукоба дугог 33 месеца“ о којем Тајмс пише. Има ли ли председник право да отпусти амбасадора? Колико је озбиљан преступ начинио именовањем политичара на места амбасадора у мери за нијасну већој од неких претходних председника? Ако људи који се професионално баве спољном политиком одлуче да напусте владу јер им се не допада председниково настојање да обузда људе попут њих, да ли је то онда грешке председника – или само природан исход фундаменталног сукоба унутар владе?

Тајмс још отвореније разоткрива целу ствар навођењем низа случајева у којима су ти каријеристи настојали да поткопају одлуке председника са којима се нису слагали. „Иако су многе каријерне дипломате и службеници напустили службу“, пише Тајмс, „неки од оних који су остали одолевали су Трамповим иницијативама.“ Када је председник наредио обуставу ратних игара са Јужном Корејом, војска је наставила да их спроводи – само у мањем обиму и без велике помпе. Дипломате су уочи НАТО самита преговарале о споразуму којим би оспориле било коју Трампову одлуку засновану на другачијем гледишту. Када је Бела кућа наредила да се помоћ иностранству замрзне за ову годину, званичници агенције су у тишини издејствовали у Конгресу да се она поново активира. Званичници Стејт департмента регрутовали су савезнике у Конгресу како би осујетили Трампове напоре да иницира продају оружја Саудијској Арабији и другим државама.

КОНТРАНАПАД
Тајмс
даље пише: „Када су процурели транскрипти (Трампових) телефонских разговора са лидерима Мексика и Аустралије, то га је уверило да не може имати поверења у каријерно особље и тако су записи о наредним телефонским позивима сакривани у базу са поверљивим документима.“ А то се догодило у раној фази Трамповог председничког мандата, отприлике у време када је и сам схватио да тамо негде постоји компромитујући досије који је осмишљен тако да обезбеди материјал свакоме ко би био заинтересован за подривање или уништење његовог председниковања.

И наравно, сада се владини званичници листом придружују предлогу Представничког дома за опозивом председника због настојања да подстакне Украјину на истрагу о демократи Џоу Бајдену и његовом сину Хантеру, и одлуке о обустављању 391 милион долара вредне безбедносне помоћи Украјини коју је изгледа он донео. Као што сам писао и раније, ова Трампов чудни чин представља дубоко погрешну процену која је послужила као својеврсни окидач опозиционим демократама да испале пројектил импичмента. И они су га испалили. „Сада“, пише Тајмс, „Трамп је суочен са контранападом.“

Седиште „Њујорк тајмса”

Али то нас не удаљава од суштине приче из Тајмса – да Трамп и дубока држава воде борбу на живот и смрт од почетка рада његове администрације. А улози су огромни.  Трамп је желео макар делимично да обнови срдачне односе са Русијом, док је дубока држава тај гест сматрала врхунцем лудости. Трамп је хтео да напусти Авганистан, дубока држава се томе апсолутно успротивила. Трамп је као примарни циљ америчке улоге у Сирији видео уништавање ИСИС-а, док је дубока држава намеравала да настави процес свргавања сиријског председника Башара ел Асада. Трамп није желео да догађаји у Украјини увуку САД у директну конфронтацију са Русијом, дубока држава жели да отргне Украјину из руске сфере утицаја чак и по цену буђења тензија са Медведом. Трамп је хтео да позове Кину на одговорност због њене широко распорострањене злоупотребе стандардних трговинских обичаја, док се дубока држава држала принципа „слободне трговине“ упркос таквим злоупотребама.

Пред Америком су крупни проблеми које треба решити. Док се наставља драма око импичмента, питање које се надвија над Америком јесте да ли у САД има простора за дебату о поменутим темама? Или ће дубока држава спречити било какву расправу тог типа? И може ли председник (било који) водити Трампову политику без да буде подвргнут моћним а суптилним махинацијама подмукле бирократије фокусиране на очување свог статуса и становишта?

 

Превео Лука Угрица

 

Извор The American Conservative