Пендаровски: Вредело је променити име Македонији због уласка у НАТО

„Националисти заборављају да ћемо, због тога што смо променили име, брзо постати члан НАТО-а. Нисмо га џабе променили“, каже он

Кад је изабран за председника, један српски новинар питао се да ли македонски Кларк Кент, алудирајући на изглед првог председника Северне Македоније, може да постане Супермен. Стево Пендаровски на власти је пола године. И у тај период стало је једно од већих разочарања за Скопље. Иако је променила име, Северна Македонија није добила датум за почетак преговора са ЕУ.

Пендаровски за РТС говори о последицама по Македонију, да ли је НАТО утешна или главна награда за Скопље, зашто каже да виталне институције у земљи не функционишу, због чега се противи промени граница на Балкану и како види односе са Србијом, у коју долази 22. новембра.

Господине Пендаровски, с ким ја данас разговарам? Са председником Македоније или Северне Македоније?
Интересантно је, кад сам добио изборе у мају, сви новинарски извештаји почињали су тиме да смо добили првог председника Северне Македоније, ја сам пети председник од независности, али пошто смо променили име, ја сам први председник Северне Македоније.

Питам вас то због тога што сте рекли да ће употреба бити на чекању док не отпочну преговори са ЕУ?
Има додатно прецизирање тог става, знам да новинари воле главни наслов. Име државе у централним институцијама смо променили, на улазу у канцеларију председника, видели сте, то је ново име, то се неће мењати. О чему је реч? У Преспанском споразуму са Грчком каже се како идемо од поглавља до поглавља, нпр. екологија, људска права. Тако кореспонденција у тој области, не у целини, са Бриселом мора да буде са новим именом, то се зове секторска примена.

Знам да неки националисти кажу да то не важи, пошто немамо датум, да се вратимо назад. На страну што је за то потребна уставна промена и две трећине у Скупштини, али националисти заборављају да ћемо, због тога што смо променили име, брзо постати члан НАТО-а. Нисмо га џабе променили.

Да ли вам је НАТО довољна утешна награда?
Свака држава у складу са својим националним интересима, унутрашњом ситуацијом, гледајући историју и актуелно окружење, одређује своје интересе. Ми од 1991/1992. године, од конституисања првог вишепартијског парламента, имамо апсолутни консензус, и власти и опозиције, и партије Албанаца и Македонца, да је за нас НАТО стратешки циљ. То није утешна, то је главна награда.

Ипак, по који вас је пут ЕУ разочарала?
Нажалост, имамо дужи историјат разочарања од стране ЕУ. Ово је друго велико. Имамо мала. Прошле године, одмах по Преспанском споразуму требало је да добијемо датум, ове године летос такође, али немачки Бундестаг није имао времена да разматра извештај Европске комисије и технички су нас одложили за октобар. Ово је треће.

Прво велико разочарање било је 1992. године. То је за рубрику „веровали или не“. Европска комисија каже – излази неколико земаља из Југославије која се распала. Ако ова безимена држава жели да буде призната од стране ЕУ и целог света, реч Македонија не сме да има у свом имену. То је био шок. То је била Лисабонска декларација. Глигоров је био шокиран. То се пребродило.

Са именом Бивша Југословенска Република Македонија ушли смо у УН и друге организације. Онда 2008. и грчко НЕ. Ту нас је НАТО много разочарао. Тад је једино Грчка била против због имена, а пошто је био потребан апсолутни консензус за улазак нових чланица, тако смо остали десет година напољу. Сада смо у истој ситуацији.

Како сада објашњавате Макронов став?
Осим онога што је сам рекао, све остало може да буде нагађање. Из онога што је рекао произлази да се мора променити методологија, али да пре тога ЕУ мора да се реформише.

Да ли је то довољно објашњење за грађане?
Не, не, највећа последица за земљу, не мислим да ћемо се распасти, јесте та што ће евроентузијазам значајно опасти. Ова одлука је погодила обичне људе. Ја сам био у изборној кампањи пре пет-шест месеци, моја једна од кључних тачака била је ЕУ. Кад су ме људи питали да ли ће ново име важити и унутар земље, ја сам им говорио – мора због ЕУ. Сад нема ЕУ, барем у догледном периоду. Онда морамо да им објаснимо шта се дешава.

Предлажете самит Западног Балкана и ЕУ како би се одбациле алтернативе европским интеграцијама. Шта то значи?
Председник Макрон је поменуо неколико категорија које су различите од проширења. Цео регион је два пута назвао суседима. Ми нисмо суседи ЕУ, суседи су земље источног партнерства, Молдавија и централноазијске државе и северноафричке. Ми преговарамо да бисмо постали чланови. И коначно, нашој делегацији је на једном од састанака у Бриселу незванично речено да се у високим европским круговима размишља о алтернативи за чланство која се зова Европска економска зона. То је вид ширег европског тржишта, не да будете члан политичких институција.

А шта ви желите овом идејом?
Да кажемо да се тиме не задовољавамо, пошто се то односи на оне који већ преговарају. Мислим да сви који смо тиме погођени треба да потпишемо декларацију, да нам после толико година не пада на памет да се задовољимо чланством у Европској економској зони.

Баш као последица ове одлуке ЕУ имаћете изборе. Шта очекујете – промену у редоследу снага у земљи?
Са ове позиције не смем да правим таква предвиђања, нисам кандидат ниједне партије, иза мене је стала 31 партија. У другом кругу добио сам гласове и од опозиције. Моја позиција треба да буде неутрална, да будем мост између власти и опозиције, оно што ја очекујем да буду изведени по демократским правилима, јер Македонија, Северна Македонија, не сме да дозволи луксуз, какав је имала пре тога.

Када у контексту једне афере кажете да виталне институције земље не функционишу, кога видите као одговорног?
Највећи проблем свих ових година је то што правосудни систем није реформисан по европским стандардима, ни други сегменти нису на задовољавајућем нивоу, али ови су најназаднији. Ко је за то одговаран? Практично сви, мање или више, елите које су биле на власти 25–30 година.

Можемо да делимо одговорност, али чињеница је да смо ми политичари криви што нисмо спроводили реформе.

Да ли сте задовољни радом Владе?
Мислим да су у оном делу који је моја уставна надлежност, спољна политика, одбрана и безбедност, све обавили беспрекорно. Од потпуне изолације, Преспанског споразума, договора с Бугарском, подигли смо ниво употребе албанског језика на ниво другог службеног језика. То није била лака политичка одлука.

Да ли сте задовољни економијом, како живе људи?
Економијом – не, резултати нису на одговарајућем нивоу. Желели смо да решимо ове предуслове, да почнемо са преговорима, да добијемо базичну сигурност уласком у НАТО, да се консолидујемо.

Не заборавите да смо пре две и по године имали јединствену грозну ситуацију, масу људи која је, у организацији тадашње владајуће партије, ушла у парламент, која је хтела да линчује посланике. Ми смо 2016. у извештају Европске комисије дефинисани као заробљена држава. Од тога смо постали држава која производи и добре вести.

Како оцењујете односе Србије и Северне Македоније и где их видите између оптужби за шпијунажу до сарадње, заједничких граничних прелаза, планова за „мини Шенген“?
Како се развијала наша унутрашња криза, тако су трпели и односи са суседима, Србија је једна од њих. Нажалост, то је кулминирало 27. априла упадом у Собрање, да ли су биле адекватне реакције, можемо да полемишемо. Посебно ми је драго што је премијер Заев у претходних годину-две покушао да се отвори према Београду и другим градовима, и то је уродило плодом. Комуникација са српском владом, председником је одлична, са појединим изјавама које можда морају да се додатно објашњавају, али премијер Заев има добру намеру.

Ви ускоро долазите у Србију?
На позив председника Србије, 22. новембра долазим у Београд. Председник Вучић ми је иначе учинио част што је дошао на моју инаугурацију. Имали смо билатералан сусрет, интересантан, конструктиван. Очекујем да ћемо у том духу наставити да разговарамо када се сретнемо у Београду.

Како видите решавање питање Косова? Знамо да сте против промене граница на овим просторима.
Једна моја ранија изјава наишла је на негативне реакције српске владе, али то је легитимно, немам проблем с тим. Ја водим рачуна о својој држави. Најбитније је да држава остане у границама у којима је. Мој став је да без међународне заједнице нема договора, иако је воља Београда и Приштине суштинска. Мислим да се не сме затворити косовско питање, а да се отворе два-три друга у региону, да не буде домино ефекта.

Чак и при промени граница, међународни фактор мора да дâ гаранције да ће решење између Београда и Приштине важити само за Београд и Приштину. Иако ја мислим да ће бити катастрофа ако почну да се мењају границе по целој бившој Југославији или југоисточној Европи, мислим да је то анахроно решење. Али дајте гаранције да неће погодити нас и наш територијални интегритет.

 

Ауторка Сања Љубисављевић

 

Насловна фотографија: mia.mk

 

Извор РТС, 01. новембар 2019.