Starci i skojevci u visokoj politici

Za razliku od SAD, Srbija ne zna za političku gerontokratiju. Jugoslovenska revolucionarna elita u Srbiji mlađa je od američke i ruske

Svaki pažljivi posmatrač svetske političke scene zapaža porast broja starih ljudi u vrhovima američke vlasti. Nekada su starci obavljali zadatke savetnika ali nikada nisu bili vođe, niti su ratovali. U drugoj polovini HH stoleća sovjetski politbiro bio je najpoznatija gerontokratska grupa. Kako se približavao kraj Sovjetskog Saveza rastao je broj staraca među najvišim funkcionerima. Neposredno posle raspada SSSR-a i zaoštravanja krize u Ruskoj Federaciji predsednik Jeljcin uspeo je da izabere mladog naslednika V. V. Putina i tako je započela spora promena vladajuće ideologije i imperijalnog aparata.

AMERIČKA GERONTOKRATIJA
Istaknute političke ličnosti u SAD, kao i kandidati koji se spremaju da učestvuju na predsedničkim izborima 2020, uglavnom su u osmoj deceniji života kada je ljudski organizam na silaznoj putanji, obično ubrzano. Senilna američka elita sve teže odoleva velikim izazovima. Kandidat za predsednika Berni Sanders ima 78 godina (nedavno je ugradio stentove), a Džo Bajden uskoro uzima 78 godinu i teško se snalazi u tekućoj predizbornoj kampanji. Nensi Pelosi, vođa demokrata u Predstavničkom domu, sledećeg proleća ulazi u devetu deceniju a vođa republikanaca u Senatu Mič Mekonel već je napunio 77 godina. Sanders se kandidovao i na prošlim predsedničkim izborima ali elita nije htela da ga propusti u završni krug izbora, iako bi verovatno pobedio D. Trampa (74). Umesto njega izabrana je Hilari Klinton koja želi da učestvuje i na izborima 2020. Klintonova sa 71 godinom života spram Sandersa izgleda kao brucoškinja, dok Elizabet Voren sa 70 godina odaje utisak gimnazijalke.

Budući da je u SAD utemeljen kult večne mladosti i snage (otuda je tamo razvijena plastična hirurgija i industrija rekreacije) pojava starih ljudi u političkom životu privlači pažnju. Kako objasniti činjenicu da se u predsedničku trku i obavljanje važnih političkih funkcija upušta tako veliki broj političara u osmoj i devetoj deceniji života?

Teško da bi se moglo reći da izborni sistem favorizuje starije članove elite ili da su sami izbori nedemokratski. Elita organizuje ozbiljnu trijažu kandidata za predsednika i druge visoke položaje u SAD, pre svega Kongres. Politička scena podeljena je u dve kolone (demokratska i republikanska) s mogućnošću uvođenja u izbornu trku tzv. nezavisnih kandidata. Elita, koja najbolje poznaje svoje članove, preko složenog sistema unutarstranačkih izbora i javnih glasila sprovodi strogu selekciju i dolazi do najboljih kandidata o kojima birači donose konačnu odluku. Dakle, izborni sistem nije uzrok nastanka gerontokratije već same prilike u svetu i u Americi.

Ulogu staraca u visokoj politici u SAD-u (i ostatku sveta) nije moguće do kraja razumeti ako se u obzir ne uzme momenat njihovog stupanja na političku pozornicu. Tada se svaki političar neposredno upoznaje s pogledima elite na najvažnija pitanja ekonomije, politike, kulture, socijalnog života i međunarodnih odnosa. Na temelju usvojenih obrazaca s početka karijere gradi svoj pogled na svet, politiku, profesionalnu delatnost, odnose prema saveznicima i konkurentima te čitavoj zajednici. Stariji američki političari imaju više znanja i iskustva od mlađih, posebno o vremenima pre jednoličnog neoliberalizma (ekonomskog a ne filosofskog) uobličenog u poslednje četiri decenije. Jednostavno: neoliberali ne traže uzroke krize u osobenostima postojećeg geopolitičkog i ekonomskog ustrojstva sveta niti su sposobni da predlože nove paradigme. I otuda je njihovo glavno oružje u sferi spoljne politike nastavak intervencionizma i širenje rusofobije, a u sferi ekonomije emisija dolara. Tramp se seća Kenedija i Niksona i ne čudi što predlaže povratak na predfinansijski kapitalizam epohe svog oca.

Rukovanje Donalda Trampa i Ričarda Niksona, Hjuston, 3. novembar 1989.

Nasuprot SAD, u Rusiji je posle 2000. izvedena smena generacija te su članovi njene upravljačke elite mlađi za 10-15 godina od američkih, ujedno i prekaljeni u iznalaženju novih paradigmi. Verovatno je to jedan od razloga zašto SAD gube Veliku igru (Treći svetski rat), a Rusija, bez jakih karata, postepeno smanjuje prednost protivnika. Zapadne elite danas nemaju rafiniranost i pronicljivost kao rukovodstva država okupljenih oko Kremlja. SAD posle odlaska Donalda Trampa čeka smena generacija u visokoj politici, tehnološkom sektoru i u armiji te uspostavljanje američke panoblasti. Njenim uređenjem baviće se nova američka elita. Ona na raspolaganju ima najveću upravljačku i političku bazu na svetu i kroz nekoliko godina dobiće priliku da pokaže svoju snagu i sposobnosti.

SRPSKI REVOLUCIONARNI PODMLADAK
Za razliku od SAD, Srbija ne zna za političku gerontokratiju. Jugoslovenska revolucionarna elita u Srbiji znatno je mlađa od američke i ruske. Nakon uništenja embriona srpske građanske elite 1944-45 prošla je dva velika ciklusa podmlađivanja. U prvom je obnovljena novim, tek školovanim kadrovima 1944-1953. od kojih jedan deo nije učestvovao u ratu, posebno ne u španskom građanskom ratu. Većina su bili trockisti i antistaljinisti. U drugom ciklusu podmlađivanja 1987-2000 trockisti su se preobrazili u neoliberale a antistaljinisti u demokrate, liberale i socijaliste sa slavskom svećom. U prethodnih dvadesetak godina partijskim inženjerstvom podmlađivanje političkog i upravljačkog vrha osigurano je postavljenjima na važna mesta političara i stručnjaka (eksperata) bez znatnijeg životnog, radnog i profesionalnog iskustva. Superstrukturi (skrivena oligarhija jugoslovenske Revolucije) očevidno je bilo lakše da iz pozadine, prikriveno i bez ikakve odgovornosti, upravlja državom. Otuda pokolenje srpskih političara iz vremena V. Koštunice, V. Šešelja, V. Pešić, D. Mićunovića, V. Draškovića i dr. (kao Sanders i Tramp u SAD) deluje verodostojnije i utemeljenije od beogradskih skojevaca stasalih posle 2000.

O procesima koji su zahvatili Srbiju rasuđivati se može na temelju znanja iz istorije, politikologije i sociologije, a posebno zbivanja u kulturi. Nedavno prikazani film „Južni vetar“  (2018. g. režija M. Avramović) pokazuje savremenu sliku države očima marginalnih grupa, spljoštenu i bez najmanjeg nagoveštaja vertikale moći ili kakvog ideološkog i duhovnog sidra. Samo 22 godine ranije film „Balkanska pravila“ (1997, režija D. Bajić) prikazuje državu, društvo i tajnu policiju jasnije, trodimenzionalno i sa ideološkom pozadinom koja se naslućuje. Poređenjem Avramovićevog i Bajićevog filma jasno uočavamo dve različite predstave sveta i brzo venjenje perceptivne i interpretativne sposobnost srpske elite. Generacija koja se pojavljuje u „Balkanskim pravilima“ danas može da razume šta Kremlj čini na Balkanu, dok pokolenje „Južnog vetra“  ne pokušava da razume niti da da vrednosne sudove o složenim procesima kojim smo zahvaćeni.

Pošto se bolonjski master stručnjaci i doktorandi uključe u stranački aparat, izvršnu, upravnu i zakonodavnu vlast između 2021. i 2025. g. zahvaljujući odlasku u penziju stručnjaka rođenih od 1955. do 1960. u Srbiji će doći do preokreta. Generacije koje su odrastale po obrascima predatorske tranzicije i neoliberalnog poretka (rođeni posle 1980. godine) konačno će dostići kritičnu masu u svih delovima države i društva potrebnu za stabilizaciju kursa uspostavljenog velikim potezima Superstrukture. Srpska elita naći će se na jednoj strani, čvrsto ukotvljena u institucije starog evropskog poretka, a na drugoj izopštena Zajednica (Srbija savremenika). Zajednica u rukama nosi najveću pobedu posle 1815. izvojevanu u tridesetogodišnjem ratu (1990-2019) a njena elita plamen jugoslovenske Revolucije. Sukob između njih tinja decenijama ali će se razgoreti pošto srpska elita pokuša da sklopi mirovni sporazum koji bi potpisale elite poraženih zemalja umesto pobednika tridesetogodišnjeg balkanskog rata – Srbije.

Stari dvor na Andrićevom vencu (Foto: Vikipedija)

Srećom svet više neće moći da se vrati nazad nakon Trampove vladavine. Poslednja velika obojena revolucija američkih i evropskih neoliberala iz Kijeva lagano se približava reci Potomak.[1] I svome kraju. Kao i neoliberali jugoslovenske Revolucije. Američki starci i srpski skojevci najavljuju zanimljivu deceniju u kojoj ćemo saznati da li je među nama Pobednik spreman da stavi potpis na mirovni sporazum i izvršiti smotru jedinica na paradi pobede. O tome se ne odlučuje ni u Moskvi ni u Vašingtonu, već u Beogradu. Kao i uvek, ne zadugo. Život je šansa.

 

Slavoljub S. Lekić je profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Autor je više univerzitetskih udžbenika iz oblasti poljoprivrede i stručnih i naučnih članaka iz oblasti semenarstva, geopolitike i geopolitike hrane. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Reka Potomak protiče kroz Vašington i razdvaja Belu kuću od Pentagona.

 

Naslovna fotografija: Beta

 

Izvor Novi Standard