Катрина Форестер: Будућност политичке филозофије

Да ли је политичка филозофија, као и сам либерализам, у кризи и да ли је и њој потребан нови почетак?

Од економске кризе 2008. и политичких превирања из 2016. многима је постало јасно да је либерализам, у извесном смислу, доживео неуспех. Многи економисти су на ова превирања реаговали изнова се фокусирајући на проучавање неједнакости, док су се политиколози масовно окренули проблемима демократије, ауторитаризма и популизма. Међутим, англо-амерички политички филозофи либералне оријентације нису пуно допринели овим расправама.

Њихово ћутање било је добрим делом узроковано природом савремене политичке филозофије – питањима које она сматра вредним разматрања и онима које гура у страну. Још од Платона филозофи су постављали питања о природи правде. Али током последњих пет деценија, англофона политичка филозофија била је заокупљена једним конкретним одговором на ово питање, које је понудио амерички филозоф Џон Ролс.

Ролсови доприноси из средине 20. века довели су до промене парадигме у политичкој филозофији. Следећи његове идеје филозофи су почели да се баве значењем правде и једнакости у савременим капиталистичким државама благостања, користећи ове појмове да детаљно опишу идеалну структуру праведног друштва, која је јако подсећала на неку варијанту социјалдемократије после Другог светског рата. Радећи унутар овог оквира они су развили скуп апстрактних моралних принципа који чине филозофску кичму модерног либерализма. Ове идеје су конструисане како би нам помогле да увидимо шта правда и једнакост захтевају – од нашег друштва, наших институција и нас самих.

Ово је прича о тријумфу: Ролсов филозофски пројекат био је изузетно успешан. Наравно, неслагања међу политичким филозофима нису нестала ни након Ролса; нијансиране и живе расправе су дисциплина у којој су филозофи најбољи. Али током последњих неколико деценија они су изградили консензус по питању фундаменталних правила игре и створили слику о себи као учесницима у заједничком интелектуалном пројекту са заједничким појмовним апаратом. Основни појмови и циљеви политичке филозофије већ генерацијама се прихватају здраво за готово.

Али ако је савремена политичка филозофија повезана са савременим либерализмом, а данас се чини да је либерализам доживео неуспех, можда је тренутак да се запитамо да ли је овим на први поглед ванвременим идејама истекао рок трајања. Ролсове идеје биле су развијене током врло специфичног периода америчке историје и његова теорија је тесно повезана са послератном либералном демократијом. Да ли либерална политичка филозофија сноси део одговорности за неуспехе либерализма као идеологије? Да ли је политичка филозофија, као и сам либерализам, у кризи и да ли је и њој потребан нови почетак? Ако је тако, онда се поставља питање како ће изгледати њена будућност?

Ролс је објавио своју Теорију правде 1971, мада је на основним идејама из ове књиге радио више од 20 година. Ових 600 страница омогућило је филозофима да расуђују о својим друштвима на основу два принципа правде – принципа слободе, који грађанима гарантује основна права и слободе, и принципа једнакости, који захтева да неједнакости буду ограничене и устројене тако да иду у корист најсиромашнијих чланова друштва. Ролсова визија идеално праведног друштва била је оличена у систему демократски регулисаног власништва, у којем би неједнакости биле строго регулисане и у којем би свако могао да учествује.

Ролс је своје тврдње подупирао комплексним скупом аргумената – од којих је најпознатија свакако његова идеја „првобитног положаја“, мисаони експеримент у којем особе иза „вела незнања“ бирају принципе правде по којима ће друштво бити организовано, регулисано и процењивано. Како илуструју ови и многи други појмови, Ролс је изумео читав језик којим је трансформисао концептуални речник политичке филозофије до неслућених размера. До краја 20. века објављено је безброј књига посвећених елаборацији термина овог новог језика.

Један од разлога што су Ролсове идеје имале тако дубок утицај јесте и то што су филозофи веровали да оне попуњавају вакуум филозофске имагинације. Многи политички филозофи сматрали су да је ова дисциплина одумрла током Другог светског рата, када је постало немогуће мислити о правди или утопији; захваљујући преовлађујућем гледишту антитоталитаризма, било каква прогресивна реформа сматрана је пречицом у ауторитаризам. У овом контексту, Теорија правде је виђена као књига која је удахнула нови живот у политичку филозофију и понудила филозофску форму сну о праведном друштву чије су отеловљење либерали препознавали у послератној социјалдемократији. Ролсова књига и идеје које се у њој износе постигли су успех запањујућом брзином: само деценију након објављивања једна библиографија је наводила преко 2.512 књига и текстова у којима се оне помињу. Није претерано рећи да је током 70-их година прошлог века политичка филозофија била саображена према Ролсовом лику.

Његове идеје и идеје његових ученика сачињавале су доктрину познату као „либерални егалитаризам“. Испрва, читаоци су се питали да ли Ролсови аргументи функционишу, колико једнакости захтевају и шта у пракси значе – либерализам, социјализам или нешто треће. Током времена, његова теорија „правде као правичности“ и њени принципи слободе и једнакости примењивали су се на нове моралне и политичке ситуације. Логика либералне филозофије тежила је све већој апстракцији и комплексности и гурала филозофе ка решавању изазовних филозофских загонетки, каквих у Ролсовој теорији није мањкало: које врсте неједнакости су неправедне (а које допустиве); како треба обликовати институције попут судова и демократских процедура да би оне допринеле индивидуалном и колективном развоју; у каквом се односу налазе појмови попут једнакости и слободе, правде и правичности, моралности и одговорности; а ту су била и класична питања „дистрибутивне правде“ – ко шта добија (не само у погледу прихода и богатства, већ и у погледу самопоштовања) и ко шта коме дугује.

До средине 70-их Ролсове идеје су се прошириле у новим правцима. Неки аутори су користили захтеве за глобалном правдом, који су стизали са глобалног југа, како би допунили Ролсову теорију за ново доба интернационалне међузависности. Други су, инспирисани еколошком кризом, поставили питање обавеза према будућим генерацијама и развијали нове теорије међугенерацијске правде. Касније генерације политичких филозофа довешће у питање Ролсове методе и појмове, али су се ови дуго сматрали здраворазумским; чак и они који су се супротстављали Рословој теорији били су њоме обликовани. Пред крај 20. века англофони политички теоретичари радили су у сенци његове теорије правде, а Ролс је постао својеврсни светац заштитник, визионар који је уобличио егалитаристички сан о дистрибутивној правди. „Политички филозофи“, писао је 1974. либертаријански филозоф Роберт Нозик, „данас морају или да раде у оквирима Ролсове теорије, или да објасне зашто то не чине“.

Апарат који је Ролс изградио постао је не само доктрина коју треба консултовати поводом сваког новог проблема, већ и филозофска архитектура изузетно флексибилне и прилагодљиве идеологије – савременог либерализма. Ова флексибилност је чинила њену филозофску лепоту: пружала је оквир у којем је било могуће одговорити на безброј специфичних питања. На овај начин, Ролс је постао синоним за филозофски либерализам, а сама политичка филозофија почела је да означава једну врсту либерализма.

Међутим, у ролсовској обнове политичке филозофије било је и извесне ироније. Управо је 70-их година прошлог века почео да се урушава социјални либерализам који је, на крилима политичких и економских успеха капиталистичких држава благостања, успео да се наметне као доминантна политика западних земаља у послератном периоду. Како су ове државе почеле да се суочавају са фискалним кризама и кризама легитимитета, неолиберални идеолози и креатори јавних политика постајали су све утицајнији, док су идеје јавног интереса и заједничког добра постајале слабиле. У овом контексту, Ролсов програм изгледао је спектакуларно лоше темпиран. Објављивање његове величанствене филозофске одбране државе благостања дошло је у предвечерје кризе те државе: некима се чинило да књига долази из једног већ прохујалог доба и да је то последњи уздах једне умируће идеологије. Успех Ролсове теорије у долазећим деценијама само је продубио њену анахроност: што је у политици било мање места за социјалне функције државе, то су утврђенији постајали Ролсови аргументи у политичкој филозофији.

Зато прича о англо-америчког либералној политичкој филозофији није само прича о филозофском успеху. Она је истовремено и прича о духовима, у којој Ролсовој теорија наставља да живи као утвара дуго након што су услови које је описивала – и у којима је настала – већ нестали. Ролс је намеравао да његова теорија буде динамична, али у пракси она је била запоседнута претпоставкама послератног либерализма и изгубила је контакт са реалношћу онда када се сама реалност трансформисала.

Либерални егалитаризам био је формулисан у врло другачијем друштву од оног у којем тренутно живимо – у друштву са стабилним економским растом, нижом економском неједнакошћу, интензивнијом синдикалном активношћу и већом расном и родном неједнакошћу, у којем су системи благостања имали широко распрострањену легитимност, иако нису били довољно инклузивни, довршени или стабилни. Ово је такође било друштво створено кроз искуство рата и империјализма, структуирано Хладним ратом и одржавано договором у Бретон Вудсу. Овај послератни либерализам у којем је настала Ролсова теорија није био баш ружичаста социјалдемократија каквом је данас понекад замишљају.

И заправо Ролсов систем демократски регулисаног власништва никада није био просто одбрана државе благостања. Његови необјављени радови откривају да је у младости, током 40-их и 50-их година прошлог века, он бранио много минималистичкију варијанту либерализма од оне по којој га данас памтимо. Био је сумњичав према концентрисању моћи (нарочито у рукама државе), забринут због различитих метода присиле (од стране корпорација, али и од стране синдиката) и жељан друштвене стабилности. Његова почетна тачка била је ближе неким раним неолибералима него социјалдемократима, мада се временом он померао улево.

Послератним годинама је владала идеологија либералног консензуса: међу имућним белим либералима се подразумевало да су САД изграђене на језгру консензуса, или барем његове реалне могућности. Ролс није био изузетак. Филозофија коју је створио одражавала је многе контрадикције послератног либерализма и његових каснијих утварних живота после смрти, његових успеха и ограничења. Шездесете године прошлог века, када је Ролс довршавао своју теорију, биле су доба економског благостања, борбе за грађанска права и „великог друштва“, али оне су исто тако биле обележене и урбаном кризом и масовним хапшењима, као и почетком новог раздобља деиндустријализације и финансијализованог капитализма у којем су јавне инвестиције биле срезане, а раднички покрет угушен. Филозофи који раде у ролсовским оквирима рачунали су на ове тријумфе, али нису предвидели њихову цену. Када је Ролс по први пут осмислио своју теорију сматрао је да ствари иду набоље: након покрета за грађанска права уследиће расно ослобођење; ексцеси капитализма биће зауздани, а неједнакост ограничена. У тренутку када је своје идеје први пут објавио, 1971, оне су већ одражавале оптимизам једног ранијег раздобља. Али Ролсова анахроност била је саставни део његовог успеха: док су друштвени покрети из 60-их разбијали послератни либерални консензус, Ролсова теорија – тада још увек необјављена – преживела је ова превирања без икаквих последица. Када се појавила, она је понудила основ за нови консензус, управо у тренутку када су друге либералне теорије биле у кризи.

Политичка теорија рођена из Ролсове интерпретације послератног либерализма била је флексибилна: почела је као минималистички либерализам, али је могла да се растегне и у оправдање либералног социјализма. Па ипак, она је имала специфичан карактер, који је утицао на будући облик политичке филозофије – фокусирала се на судске и законодавне институције, додељујући мање значајну улогу и мању вредност другим друштвеним, политичким и међународним институцијама. Била је заснована на делиберативној визији политике у којој се демократија сагледава по узору на дискусију. Њен дистрибутивни оквир истиснуо је све друге начине размишљања о динамици и организацији економског, друштвеног и политичког живота.

Ови аспекти Ролсове визије ограничавали су политике које је она била у стању да инкорпорира или објасни. Како је његова теорија била све шире прихватана, идеје које се нису уклапале у ове параметре биле су маргинализоване или су у потпуности испадале из филозофског дискурса. Либерални филозофи су раскрстили са старијим аргументима и бригама – о природи државе, политичкој контроли, колективном делању, корпоративној особности и позивању на историју. Њихови појмовни избори често су имали политичке импликације, без обзира на политичку мотивацију самих теоретичара, који су неретко упадали у замку појмовних структура које су заједнички изградили. И док су касније генерације надограђивале аргументе својих претходника, филозофска парадигма је добијала политички облик који нико од њених дискретних теоретичара није имао у плану. Она је имала сопствену логику и политику на основу којих се одређивало који се етички и политички проблеми имају сматрати довољно загонетним да би завредели пажњу филозофа.

На пример, либерални егалитаристи су били склони да инсистирају да су важна само институционална решења актуелних неједнакости; прошле неправде нису релевантне и аргументи који се заснивају на историјским правима су се одбацивали. То је значило да су се одбацивали и захтеви које су износили Црна моћ и антиколонијалне кампање касних 60-их и раних 70-их о исплатама репарација за ропство и друге историјске неправде. Ово је значило и да су политички филозофи ролсовског типа касније примедбе на универзалистичке претпоставке америчког либерализма пре тумачили као идентитетске изазове једнакости него као критику засновану на историји империјализма и деколонизације.

Како су се филозофске теме консолидовале, вештина баратања ролсовским појмовним апаратом постала је услов за улазак у елитне институције политичке филозофије. Многи са маргина ове дисциплине схватили су да другачије идеје – марксизам, феминизам, критичке студије расе, антиколонијализам, итд – могу бити узете у обзир једино кроз усвајање неког облика либералног егалитаризма или његових мејнстрим алтернатива. Једнако често ривалске политичке визије или аргументи нису били експлицитно одбацивани, већ акомодирани у оквиру либерално еглитарне парадигме – на начин који их је лишавао првобитне снаге. Када су маргинализоване идеје прихватане од стране либералних филозофа често су биле трансформисане како би се уклопиле у ширу парадигму. Аналитички марксизам је разматран само у мери у којој је могао да се формулише као теорија расподеле својине и тако учини компатибилним са ролсовским фокусом на дистрибутивну правду. Исто је важило за демократске идеје, које су морале да се учине компатибилним са теоријама дискусије и делиберације. Како је британски филозоф Брајан Бери отворено признао у дебатама из којих је изникла теорија глобалне правде: да би се прилагодили канону теорије правде захтеви теоретичара Новог међународног економског поретка за темељним преокретом у односима између глобалног севера и глобалног југа морали су да се „доместификују“. Управо је ширина либералне филозофије истискивала могућност радикалне критике.

У тренутку концептуалне консолидације политичке кризе 70-их су у великој мери заобишле англофоне либералне филозофе. Мало њих је писало о кризи легитимитета и изазовима постиндустријског друштва. Многи друштвени теоретичари покушавали су да адресирају колапс великих наратива, и марксистичког и либералног – изнова промишљајући тему радничке класе и померајући своје анализе рада са фабрике на школу, затвор, клинику и спаваћу собу. Ролсовци нису много бринули о овим колапсима и друштвеним променама које су ривалске теорије покушавале да реше – променама које су се тицале класе, капитала, рада, државе или субјекта. Уместо тога, они су нудили нови велики систем у тренутку када су многи други системи били одбачени. Бар делимично захваљујући овом одбијању да се ухвати укоштац са новим изазовима, либерални егалитаризам је успео да преживи урушавање послератног либералног договора.

Ово не значи да политичка филозофија није била дотакнута политичким променама. Осамдесетих је известан број либералних и марксистичких филозофа развио конкурентски еглитаризам – који је постао познат као „егалитаризам случаја“ (luck egalitarianism) – конструисан са намером да адресира ограничења Ролсовог инсититуционалног фокуса, којим се, како су ови филозофи мислили, појединци ослобађају одговорности. Они су проучавали питања индивидуалне одговорности и контроле над изборима. Иако су већином били левичари, ови филозофи су прихватили индивидуализујући дискурс одговорности, зависности, избора и тржишних решења, типичан за нову десницу. Други су пак доводили у питање процедурализам и маркетизацију у име заједнице или људских права. Школа мишљења позната као комунитаризам постала је доминантна алтернатива; њени заступници су давали приоритет заједници у односу на индивидуу, и друштвеном сопству у односу на атомистичко, либерално сопство (иако су се у пракси многи либертаријанци вратили идејама од којих је Ролс и сам почео да би их касније напустио). Фокус ролсовских либерала остао је на правосудним, законодавним и демократским институцијама и индивидуама. Оно што је промакло и њима и њиховим комунитаристичким критичарима биле су крупне промене у административној држави и успон неолибералних политика – попут оних којима су се аутсорсовале и приватизовале јавне социјалне функције, оних којима су проширене казнене и надзирачке функције државе и досег јавне управе и оне којима су уведене конкуренција, дерегулација и нове транснационалне форме клијентелизма и управљања.

Ове слепе мрље нису спречиле Ролсову теорију да постане пробни камен и за његове следбенике и за његове критичаре. Успон ролсијанизма је стога прича о тријумфу мале групе белих, углавном мушких аналитичких политичких филозофа који су радили на шачици елитних институција у САД и Великој Британији, нарочито на Харварду, Принстону и Оксфорду, који су конструисали универзализујућу либералну теорију која је затим попримила самостални живот. Они су, изузев у својим разматрањима о глобалном систему, почели са тачке на којој су били, фокусирајући се скоро искључиво на северноамеричке и западноевропске државе благостања. Па ипак, желели су да њихова политичка филозофија има шири досег; покушавали су да прошире своје теорије кроз простор, како би оне обухватиле шире заједнице, нације и међународну политику, а у крајњој линији и целу планету. Такође, померали су се и кроз време, позивајући се на прошлост како би изнова осмислили будућност и учинили политичку филозофију што је могуће универзалнијом. Међутим, на крају су остали заробљени у контрадикцијама послератног либерализма.

Последњих година, међутим, различити аспекти ролсовске парадигме изложени су критици у тренутку када нова генерација испитује њене границе. Консензус као њена основна претпоставка и циљ данас изгледа анахроно у светлу свеприсутних сукоба. Сумње су многе филозофе повеле ка идејама које је првих неколико генерација ролсоваца игнорисало.

Неки су проширили Ролсове идеје на корпорације, радна места, тржишта рада, финансијска тржишта, алгоритме, границе и синдикате као предмете теорија правде. Други су употребили теорије експлоатације и доминације како би допунили дистрибутивне принципе. Политички реалисти су покушали да врате политику у политичку филозофију чинећи теорије демократије осетљивијим на стварни политички конфликт. Такође је дошло и до померања фокуса са расподеле и делиберативног модела демократије, који је о демократији мислио по моделу факултетске слушаонице. У овим критикама указује се на ограничења ранијих фаза либералног егалитаризма. Можда и не треба да нас чуди то што је политичка филозофија која се од почетка одликовала одбојношћу према идеологији, интересима, државној присили, корпорацијама и синдикатима – постала теорија идеалног говора одвојеног од политике, али то данас више није довољно. Проблеми који су некада били искључени из разматрања неисторијском природом теорије правде, данас се изнова преиспитују у оквиру разматрања етичких питања – попут репарација – повезаних са наслеђем колонијализма. Обнавља се проучавање идеологије и етике потлачених, кроз увиде критичке расне теорије, феминизма и марксизма.

Дакле, политички филозофи се прилагођавају непрекидно проширујући егалитаристички оквир у новим правцима. Али да ли је то довољно? Није баш најјасније да ли ролсовска идеја може да нам помогне да се суочимо са потребама актуелног тренутка. Као и многе друге хуманистичке науке (захваљујући, између осталог, и ограничењима професионализованог и све несигурнијег академског система) политичка филозофија наставља да се фокусира на решавање конкретних проблема пре него на изградњу нових систематских теорија. Иако су суштинске бриге политичких филозофа почеле да се окрећу ка новим темама, добар део дебате се и даље одвија у сенци скупа идеја које одражавају претпоставке другачијег времена. Стварати унутар једне филозофске традиције има својих предности, али и својих мана, нарочито ако ова традиција не успева да изађе на крај са променом околности. Коначно, радикали у САД црпу много више инспирације из марксизма него из либерализма.

Добрим делом ово је последица двосмисленог наслеђа Ролсове теорије. Из наше тачке гледишта, смештене с ону страну финансијске кризе, либерални егалитаризам нам се може учинити савршеним левим либерализмом за „крај историје“, насталим захваљујући Хладном рату. У овом периоду релативне стабилности и либералног оптимизма, када је политика била технократска и у знаку новог консензуса, либерални егалитаризам није изгледао толико другачије – само корак или два улево – од Клинтоновог центризма или Блеровог „трећег пута“. Градећи своју теорију, Ролс је желео да понуди начин процене постепених реформи друштава које поступно воде правди. До 1990. либерални егалитаризам је – попут либералне демократије – изгледао као хегемона идеологија, док се чинило да ролсовска филозофија тежи напросто реформисању једног већ успешног, мада несавршеног поретка. Из ове перспективе, либерални егалитаризам може изгледати као одговоран за сужавање утопијске имагинације и као саучесник у успону технократског неолиберализма – оснажујући његове неправде, уместо да помаже у њиховом разграђивању. Данас када се тврдње о крају историје чине не само претерано самозадовољним, већ и очигледно погрешним, политичка улога оваквог филозофског либерализма је неизвесна.

С друге стране, Ролсове теорије могу се видети и као добродошло подсећање на време државе благостања које је данас, у пустињи строгих мера штедње, стекло скоро утопијску драж. У данашњој клими, дистрибутивни аранжмани које је захтевао либерални егалитаризам – од универзалне здравствене заштите до бесплатног образовања и широке расподеле капитала – изгледају радикално. Неки тврде да би ови аранжмани могли понудити институционалне нацрте за недавно оживљене социјалистичке аспирације британске и америчке левице; корбинизам међу своје теоретичаре убраја и Ролса.

Ова утопијска драж сама по себи говори о нашој спремности да потценимо политичку раздаљину коју смо превалили између послератног либералног консензуса у којем је рођен либерални егалитаризам и нашег сопственог времена. Док се тежиште померало удесно, Ролс и његови следбеници постали су дефиниција левог либерализма. Ове идеје су значиле нешто друго у деценијама након Депресије и Другог светског рата, него што значе данас након победе „нове деснице“ и успеха неолибералних напада на институције демократске државе.

Дакле, суочени смо са дилемом: ако неки делови либералне филозофије изгледају повезано са политичком структуром технократског неолиберализма, други изгледају врло прикладно за тренутак драматичне неједнакости у којем се налазимо и који чезне за универзалистичким принципима. Либерални егалитаризам свакако остаје најбољи извор планова за организовање и оправдавање расподеле својине и ограничавање неједнакости; током година владавине „трећег пута“, неједнакост је у политици често игнорисана, али је филозофи никада нису заборављали. У овом погледу, чињеница да се либерална политичка филозофија није у потпуности прилагодила неолибералном добу, представља једну од њених предности. Англофона политичка филозофија се такође упорно супротстављала денатурализујућим, антиесенцијализујућим и партикуларизујућим интелектуалним покретима који су се проширили током друге половине 20. века. Ролсове универзалистичке и нормативне аспирације преживеле су изазове постструктурализма и постмарксистичких критичких теорија. Дуго је овај отпор духу времена изгледао као израз конзервативизма, али данас он може послужити као ресурс. Ако би политички филозофи одустали од неких својих уврежених претпоставки можда би били у стању да се упусте у нови политички подухват одбране својих далекосежних принципа друштвене правде – подухват који се не би тицао само оправдавања, већ и убеђивања.

На крају остаје питање да ли би егалитарна традиција била у стању да се ухвати у коштац са кризом наше будућности, мада многи аспекти ролсовске визије сугерирају да она није дорасла овом изазову. Неки од проблема који нас највише притискају леже у њеним слепим мрљама. У годинама које су уследиле након успона либералног егалитаризма држава се проширила, али је истовремено била и приватизована. Капитализам и рад су се трансформисали и ова трансформација ће се наставити, по свему судећи на врло драматичне и неочекиване начине. База економски најугроженијих је у међувремену реконструисана и ваљало би преиспитати и њен састав и њену улогу као носиоца промена, пре него као простог примаоца добара. Политика се мења, док се ауторитарни владари, радикални покрети и нови олигарси међусобно сукобљавају у новом међународном пејзажу обликованом од стране финансијских институција које никоме не полажу рачуне, нових медијских платформи, нових технологија и климатске кризе.

Либерални егалитаристи поседују неке алатке које омогућавају суочавање са овим изазовима, али наша питања такође захтевају и нове оквире који одступају од оних смишљених у периоду сасвим другачијих идеолошких борби. Време је да поставимо питање шта треба да учинимо како бисмо развили политичку филозофију која одговара нашем добу.

 

Ауторка Катрина Форестер предаје социјалне теорије 20. века на Харварду. Овај текст је адаптирани одељак из њене прве књиге In the Shadow of Justice: Postwar Liberalism and the Remaking of Political Philosophy/У сенци правде: послератни либерализам и преображај политичке филозофије, Princeton University Press, септембар 2019. Пише за Њујоркер, Гардијан, Лондон ривју оф букс.

 

Превео Растислав Динић

 

Извор Boston Review, 17. септембар 2019./Пешчаник, 05. новембар 2019.