Сочи је нови Вашингтон

Још од 1945. светски лидери одлазе у Белу кућу да решавају актуелна питања. Међутим, данас све чешће уместо у Вашингтон иду у Сочи

Сада када је све готово осим викања, неколико људи треба да размишља о будућности док почиње дуго одлагани процес Трамповог импичмента. Ово ће бити тежак процес за САД због изузетно замршене процедуре опозива која ће месецима бити праћена из минута у минут, закључно са председничким изборима 2020. године. Међутим, оно што је позитивно јесте да је америчка сапуница приморала Европљане да започну процес који је одлаган од пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза.

Деценијама након ових тектонских поремећаја, Европа је ослабљена пред налетом три велике потешкоће: имиграције, десничарског популизма и константне покорности Вашингтону. Док француски председник Емануел Макрон преузима водећу улогу од Ангеле Меркел након њеног деценијског вођства, Европа више није пример социјалдемократије, већ какофоније. Иако је Француска најближи савезник САД-а после Велике Британије, само је веб-сајт америчког Руса, познатог под надимком Сејкер (The Saker) недавно објавио запањујуће Макроново признање да се свет мења из корена.

МАКРОНОВО ПРИЗНАЊЕ
Током годишњег обраћања француским амбасадорима, које одражава образовни систем заснован на ригорозној анализи сложених идеја (оличених у ‘дисертацији’ којом чак и студенти који су се определили за природне смерове морају овладати), четрдесетједногодишњи Макрон обзнанио је да је међународни поредак уздрман до самих темеља „великим преокретом који се дешава први пут у историји“.

„Сведоци смо геополитичке и стратешке трансформације, окончања западне хегемоније над светом. Од 18. века, међународни поредак је почивао на темељима те доминације; највише француске у 18. веку, под налетом идеја просветитељства; затим британске доминације у 19. веку захваљујући индустријској револуцији, и напослетку током 20. века превасходно америчке, услед два велика сукоба те економске и политичке надмоћи САД.“

Ову темељиту промену Макрон приписује „пропустима Запада приликом суочавања са одређеним кризама“, осврћући се нарочито на америчке одлуке током протеклих неколико година. Погрешне одлуке нису кренуле са овом администрацијом, али нас свеједно приморавају да поново преиспитамо одређене импликације сукоба на Блиском истоку и другде, и да промислимо изнова о нашој суштинској дипломатској и војној стратегији, као и о појмовима солидарности за које смо мислили да су вечни…

По први пут је лидер западног света признао „настанак нових сила чији смо утицај дуго потцењивали.  У првом реду Кине, али очигледно да је и Русија успешније спроводила своју стратегију претходних година (…) Индија и друге велике економије постају не само економске већ и политичке силе, гледајући на себе као на „државе-цивилизације“, које су револуционаризовале економски и политички поредак са више динамичности и надахнућа него ми. Индија, Русија и Кина посматрају нашу планету из логичког угла, филозофског, уз креативност коју смо ми делимично изгубили.“

Емануел Макрон се обраћа медијима у присуству Владимира Путина током њиховог састанка у тврђави Брегансон, летњој резиденцији француских председника, 19. август 2019.

Емануел Макрон се обраћа медијима у присуству Владимира Путина током њиховог састанка у тврђави Брегансон, летњој резиденцији француских председника, 19. август 2019.

Макронове речи, боље од било какве статистике, говоре о томе да је доба европске доминације – од година колонизације до краја Другог светског рата – завршено. Њени очајнички покушаји да ограничи муслиманску имиграцију скоро су комични, имајући у виду да су муслимани у истој равни са хиндусима, конфучистима и патријарсима (мисли се на библијско тумачење ове речи у контексту древне историје Израела; прим. НС)

У којем ће правцу Европа наставити одавде зависи од тога колико ће слуха имати за Макронове анализе. То неће бити лако, ако ништа онда због тога што седамдесет пет година дуга индоктринација започета са Кока-колом и џезом, која је на крају кулминирала забрињавајућом стопом насиља над женама у доба покрета „Ја такође“ („Me too“; покрет против сексуалног узнемиравања и злостављања; прим. прев.), не указују на кретање ка здравијој породици и подели одговорности на међународном нивоу.

Американце неколико пута на дан подсећају да се руском председнику не може веровати, да ја он, као бивши официр КГБ-а, оличење зла (без обзира што је КГБ руски еквивалент за ФБИ и ЦИА-у). Оно што се од њих крије јесу догађаји које Владимир Путин организује неколико пута годишње, на којима окупља дипломате и пословне људе свих делова света у вишедневним неформалним састанцима. Снимак неочекивано опуштеног Владимира Путина како се шали на рачун тзв. руског уплитања у америчке изборе 2016. недавно је приказан на телевизији, али назив догађаја на којем се налазила публика из читавог света, аплаудирајући и смејући се, није поменут.

ДЕФИЛОВАЊЕ КРОЗ СОЧИ
Још од Другог светског рата светски лидери одлазили су у Вашингтон како би решавали сва актуелна питања са председником најмоћније државе света. Иако Бела кућа и даље пружа част пријема у Белу кућу када жели нешто да наметне другим државама, посебно оним слабијим, у порасту је број шефова држава који на сопствену иницијативу дефилују кроз Сочи, уточиште Владимира Путина на Црном мору (Сочи се налази на мање од 800 километара од Јалте, на Криму, где су 1945. поделу Европе запечатили председник Рузвелт, Јосиф Стаљин и премијер Винстон Черчил, стварајући услове за Хладни рат).

Руски председник се недавно у више наврата сусрео тамо са турским председником Ердоганом, коме је Доналд Трамп дозволио да присвоји парче сиријске територије која је дуго била део исцепкане домовине Курда, као и са курдским лидерима које су САД напустиле након њихове дугогодишње борбе против ИСИС-а. Што се тиче председника Башара ел Асада, он одржава редовну комуникацију са руским колегом који је од 2011. успешно радио на спречавању Америке да му преузме државу.

Са својих 170 центиметара, Владимир Путин исказује моћ на скроман начин, поздрављајући саговорнике стидљивим осмехом уместо америчким мачо руковањем. (Постоји занимљив израз настао у Тексасу за људе чије хвалисање није поткрепљено делима: има шешира, нема говеда). Руски председник воли лично да вози сопствена кола и никада не заборавља да уручи букет цвећа супрузи колеге (понашање које, уколико се неминовно мора појавити на америчкој телевизији, никада није истакнуто).

Владимир Путин уручује букет цвећа Брижит Макрон, супрузи Емануела Макрона

Владимир Путин уручује букет цвећа Брижит Макрон, супрузи Емануела Макрона

Неки Американци вероватно мисле да је Путиново понашање ‘трик’, начин да се представи тако да његов саговорник спусти гард. Заправо, то се савршено подудара са Путиновим склоношћу ка дипломатији пре него рату, односно са његовим ненаметљивим приступом који се своди на посредовање, насупрот Јенкијима који воле да деле указе). То је отелотворено у водећој мултиполарној организацији БРИКС, као и у раније споменутим константним пословним дискусијама које он и кинески председник Си редовно одржавају широм света, непознатих америчкој јавности, чија је пажња последње три године усмерена на мрежу оптужби и истрага (‘право на информисаност’, као једна од фраза на коју се новинари позивају приликом испитивања посланика, све чешће је занемарено).

Руски гласачи можда немају право да знају сваки покрет и заокрет државне политике, али висок степен подршке Путиновим потезима указује да он ужива поверење свог народа. Он не мора да шаље позиве за долазак у Сочи како би осигурао сарадњу страних лидера: за разлику од вашингтонског метода штапа и шаргарепе, страни лидери Путину добровољно указују поверење, знајући да ће учинити све што је у његовој моћи да приближи супротстављене стране, што је последњи пут демонстрирао током сиријске борбе за очување суверенитета од турске и америчке интервенције.

Док Американци услед све компликованијег процеса импичмента размишљају о томе каква је будућност њихове двестогодишње демократије, француски председник, којег сматрају млађом и динамичнијом верзијом Дегола, признаје оне на које је стари генерал гледао са племићке висине за нове светске лидере.

 

Дина Страјкер је међународни стручњак, ауторка и новинарка из САД која се дуже од 50 година бави писањем о међународној политици. Ауторка је бројних књига, укључујући Руски Американци. Њени есеји се могу пронаћи на Адерџоунс

 

Превео Лука Угрица

 

Извор New Eastern Outlook