Soči je novi Vašington

Još od 1945. svetski lideri odlaze u Belu kuću da rešavaju aktuelna pitanja. Međutim, danas sve češće umesto u Vašington idu u Soči

Sada kada je sve gotovo osim vikanja, nekoliko ljudi treba da razmišlja o budućnosti dok počinje dugo odlagani proces Trampovog impičmenta. Ovo će biti težak proces za SAD zbog izuzetno zamršene procedure opoziva koja će mesecima biti praćena iz minuta u minut, zaključno sa predsedničkim izborima 2020. godine. Međutim, ono što je pozitivno jeste da je američka sapunica primorala Evropljane da započnu proces koji je odlagan od pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza.

Decenijama nakon ovih tektonskih poremećaja, Evropa je oslabljena pred naletom tri velike poteškoće: imigracije, desničarskog populizma i konstantne pokornosti Vašingtonu. Dok francuski predsednik Emanuel Makron preuzima vodeću ulogu od Angele Merkel nakon njenog decenijskog vođstva, Evropa više nije primer socijaldemokratije, već kakofonije. Iako je Francuska najbliži saveznik SAD-a posle Velike Britanije, samo je veb-sajt američkog Rusa, poznatog pod nadimkom Sejker (The Saker) nedavno objavio zapanjujuće Makronovo priznanje da se svet menja iz korena.

MAKRONOVO PRIZNANjE
Tokom godišnjeg obraćanja francuskim ambasadorima, koje odražava obrazovni sistem zasnovan na rigoroznoj analizi složenih ideja (oličenih u ‘disertaciji’ kojom čak i studenti koji su se opredelili za prirodne smerove moraju ovladati), četrdesetjednogodišnji Makron obznanio je da je međunarodni poredak uzdrman do samih temelja „velikim preokretom koji se dešava prvi put u istoriji“.

„Svedoci smo geopolitičke i strateške transformacije, okončanja zapadne hegemonije nad svetom. Od 18. veka, međunarodni poredak je počivao na temeljima te dominacije; najviše francuske u 18. veku, pod naletom ideja prosvetiteljstva; zatim britanske dominacije u 19. veku zahvaljujući industrijskoj revoluciji, i naposletku tokom 20. veka prevashodno američke, usled dva velika sukoba te ekonomske i političke nadmoći SAD.“

Ovu temeljitu promenu Makron pripisuje „propustima Zapada prilikom suočavanja sa određenim krizama“, osvrćući se naročito na američke odluke tokom proteklih nekoliko godina. Pogrešne odluke nisu krenule sa ovom administracijom, ali nas svejedno primoravaju da ponovo preispitamo određene implikacije sukoba na Bliskom istoku i drugde, i da promislimo iznova o našoj suštinskoj diplomatskoj i vojnoj strategiji, kao i o pojmovima solidarnosti za koje smo mislili da su večni…

Po prvi put je lider zapadnog sveta priznao „nastanak novih sila čiji smo uticaj dugo potcenjivali.  U prvom redu Kine, ali očigledno da je i Rusija uspešnije sprovodila svoju strategiju prethodnih godina (…) Indija i druge velike ekonomije postaju ne samo ekonomske već i političke sile, gledajući na sebe kao na „države-civilizacije“, koje su revolucionarizovale ekonomski i politički poredak sa više dinamičnosti i nadahnuća nego mi. Indija, Rusija i Kina posmatraju našu planetu iz logičkog ugla, filozofskog, uz kreativnost koju smo mi delimično izgubili.“

Emanuel Makron se obraća medijima u prisustvu Vladimira Putina tokom njihovog sastanka u tvrđavi Breganson, letnjoj rezidenciji francuskih predsednika, 19. avgust 2019.
Emanuel Makron se obraća medijima u prisustvu Vladimira Putina tokom njihovog sastanka u tvrđavi Breganson, letnjoj rezidenciji francuskih predsednika, 19. avgust 2019.

Makronove reči, bolje od bilo kakve statistike, govore o tome da je doba evropske dominacije – od godina kolonizacije do kraja Drugog svetskog rata – završeno. Njeni očajnički pokušaji da ograniči muslimansku imigraciju skoro su komični, imajući u vidu da su muslimani u istoj ravni sa hindusima, konfučistima i patrijarsima (misli se na biblijsko tumačenje ove reči u kontekstu drevne istorije Izraela; prim. NS)

U kojem će pravcu Evropa nastaviti odavde zavisi od toga koliko će sluha imati za Makronove analize. To neće biti lako, ako ništa onda zbog toga što sedamdeset pet godina duga indoktrinacija započeta sa Koka-kolom i džezom, koja je na kraju kulminirala zabrinjavajućom stopom nasilja nad ženama u doba pokreta „Ja takođe“ („Me too“; pokret protiv seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja; prim. prev.), ne ukazuju na kretanje ka zdravijoj porodici i podeli odgovornosti na međunarodnom nivou.

Amerikance nekoliko puta na dan podsećaju da se ruskom predsedniku ne može verovati, da ja on, kao bivši oficir KGB-a, oličenje zla (bez obzira što je KGB ruski ekvivalent za FBI i CIA-u). Ono što se od njih krije jesu događaji koje Vladimir Putin organizuje nekoliko puta godišnje, na kojima okuplja diplomate i poslovne ljude svih delova sveta u višednevnim neformalnim sastancima. Snimak neočekivano opuštenog Vladimira Putina kako se šali na račun tzv. ruskog uplitanja u američke izbore 2016. nedavno je prikazan na televiziji, ali naziv događaja na kojem se nalazila publika iz čitavog sveta, aplaudirajući i smejući se, nije pomenut.

DEFILOVANjE KROZ SOČI
Još od Drugog svetskog rata svetski lideri odlazili su u Vašington kako bi rešavali sva aktuelna pitanja sa predsednikom najmoćnije države sveta. Iako Bela kuća i dalje pruža čast prijema u Belu kuću kada želi nešto da nametne drugim državama, posebno onim slabijim, u porastu je broj šefova država koji na sopstvenu inicijativu defiluju kroz Soči, utočište Vladimira Putina na Crnom moru (Soči se nalazi na manje od 800 kilometara od Jalte, na Krimu, gde su 1945. podelu Evrope zapečatili predsednik Ruzvelt, Josif Staljin i premijer Vinston Čerčil, stvarajući uslove za Hladni rat).

Ruski predsednik se nedavno u više navrata susreo tamo sa turskim predsednikom Erdoganom, kome je Donald Tramp dozvolio da prisvoji parče sirijske teritorije koja je dugo bila deo iscepkane domovine Kurda, kao i sa kurdskim liderima koje su SAD napustile nakon njihove dugogodišnje borbe protiv ISIS-a. Što se tiče predsednika Bašara el Asada, on održava redovnu komunikaciju sa ruskim kolegom koji je od 2011. uspešno radio na sprečavanju Amerike da mu preuzme državu.

Sa svojih 170 centimetara, Vladimir Putin iskazuje moć na skroman način, pozdravljajući sagovornike stidljivim osmehom umesto američkim mačo rukovanjem. (Postoji zanimljiv izraz nastao u Teksasu za ljude čije hvalisanje nije potkrepljeno delima: ima šešira, nema goveda). Ruski predsednik voli lično da vozi sopstvena kola i nikada ne zaboravlja da uruči buket cveća supruzi kolege (ponašanje koje, ukoliko se neminovno mora pojaviti na američkoj televiziji, nikada nije istaknuto).

Vladimir Putin uručuje buket cveća Brižit Makron, supruzi Emanuela Makrona
Vladimir Putin uručuje buket cveća Brižit Makron, supruzi Emanuela Makrona

Neki Amerikanci verovatno misle da je Putinovo ponašanje ‘trik’, način da se predstavi tako da njegov sagovornik spusti gard. Zapravo, to se savršeno podudara sa Putinovim sklonošću ka diplomatiji pre nego ratu, odnosno sa njegovim nenametljivim pristupom koji se svodi na posredovanje, nasuprot Jenkijima koji vole da dele ukaze). To je otelotvoreno u vodećoj multipolarnoj organizaciji BRIKS, kao i u ranije spomenutim konstantnim poslovnim diskusijama koje on i kineski predsednik Si redovno održavaju širom sveta, nepoznatih američkoj javnosti, čija je pažnja poslednje tri godine usmerena na mrežu optužbi i istraga (‘pravo na informisanost’, kao jedna od fraza na koju se novinari pozivaju prilikom ispitivanja poslanika, sve češće je zanemareno).

Ruski glasači možda nemaju pravo da znaju svaki pokret i zaokret državne politike, ali visok stepen podrške Putinovim potezima ukazuje da on uživa poverenje svog naroda. On ne mora da šalje pozive za dolazak u Soči kako bi osigurao saradnju stranih lidera: za razliku od vašingtonskog metoda štapa i šargarepe, strani lideri Putinu dobrovoljno ukazuju poverenje, znajući da će učiniti sve što je u njegovoj moći da približi suprotstavljene strane, što je poslednji put demonstrirao tokom sirijske borbe za očuvanje suvereniteta od turske i američke intervencije.

Dok Amerikanci usled sve komplikovanijeg procesa impičmenta razmišljaju o tome kakva je budućnost njihove dvestogodišnje demokratije, francuski predsednik, kojeg smatraju mlađom i dinamičnijom verzijom Degola, priznaje one na koje je stari general gledao sa plemićke visine za nove svetske lidere.

 

Dina Strajker je međunarodni stručnjak, autorka i novinarka iz SAD koja se duže od 50 godina bavi pisanjem o međunarodnoj politici. Autorka je brojnih knjiga, uključujući Ruski Amerikanci. Njeni eseji se mogu pronaći na Aderdžouns

 

Preveo Luka Ugrica

 

Izvor New Eastern Outlook