Трампова тиха стратешка катастрофа

Са оне стране свих насловних страна о Трамповим преступима, управо су тихе промене оно што би могло заувек променити свет

Најфундаменталнија дугорочна геополитичка штета Трампове спољне политике пролази готово неопажено. Његова хаотично агресивна политика према Кини – упркос привременом трговинском споразуму – и његова неповезана политика према Русији, произвеле су дубоку забринутост у Кини, Русији и другим државама. Резултат тога је зближавање Русије и Кине, док Индија нема избора него да се и она тихо приближи Москви и Пекингу.

Зближавање руске и кинеске спољне и безбедносне политике приписује се чињеници да су режими у обе државе ауторитарни. То је површно посматрање. Ради се о два веома различита типа ауторитарних режима, што је условљено различитом историјом, културом и географијом. Кина има дубоко институционализован и ефикасан систем одговоран за далеко развијенију економску и технолошку базу, за разлику од руског олигархијског режима који је склонији ризицима. Две државе гаје дубоку међусобну подозривост услед узроковану 4,200 километара дугом копненом границом, која је историјски била предмет спора и сукобљавања (последњи пут 1969.).

ОПАСНА НЕПРЕДВИДЉИВОСТ
Ипак, две земље су последњих година учествовале у здруженим војним вежбама, са стотинама хиљада војника и неколико стотина авиона, осмишљеним са циљем да се увежбају маневри обимних размера који се користе при сукобима великих сила, а не при неконвенционалном ратовању или антитерористичким акцијама.

Русија је прећутно прихватила размештај кинеске војске на подручје некадашње совјетске централне Азије и поред тога што кинески пројекат „Појас и пут“ подразумева трансфер енергената из тих бивших совјетских република у Кину. Ту је такође и 30 састанака које су за последњих шест година имали председник Русије Владимир Путин и његов кинески колега Си Ђинпинг, као и позамашна сарадња на пољу енергије, ваздушно-космичког простора и тако даље. Доста тога од наведеног је почело пре Трамповог мандата, али темпо кинеско-руске сарадње недвосмислено се убрзао од 2016.

Не само да је Кина уздрмана Трамповим трговинским ратом и преговарачком стратегијом топло-хладно (премда јој је ограничени пробој у односима са САД донео олакшање), већ ни Русија не може имати поверења у америчку администрацију која комбинује санкције, појачање војног присуства у људству и оклопним возилима на тлу Централне и Источне Европе, без обзира што амерички председник назива НАТО „застарелим“ и упућује неприкладне похвале Путину. Кина и Русија нити очекују нити заслужују пријатељство са САД, али заслужују доследност америчке политике у пракси. А такве доследности нема.

Си Ђинпинг и Владимир Путин наздрављају један другом, Душанбе, 14. јун 2019.

Си Ђинпинг и Владимир Путин наздрављају један другом, Душанбе, 14. јун 2019.

Дакле, уместо приближавања Кини како би се направила равнотежа према Совјетском Савезу, као у ери Никсона и Кисинџера – или приближавања Русији како би се створила противтежа Кини, дешава се то да се Кина и Русија међусобно зближавају, делимично и због америчког председника који је за њих опасан управо због тога што не могу да га анализирају користећи уобичајене дипломатске шаблоне. Увек треба имати у виду да спољна политика САД нису само акције које Вашингтон предузима у иностранству, већ и евиденција председникових изјава од почетка до краја рада администрације. То је оно што садашњи тренутак чини тако узнемирујућим,  како за савезнике, тако и за противнике Сједињених Држава.

ТИХА ВОДА БРЕГ РОНИ
Индија је школски пример. Док су се медији недавно фокусирали на тријумфалну посету Тексасу индијског премијера Нарендре Модија (и на споразум о природном гасу који је проистекао из те посете), Моди и Путин су прошлог месеца у Владивостоку потписали 15 уговора из области одбране, енергије, итд. У међувремену, Моди и Си успешно су примирили пограничну кризу на Хималајима, која се разбуктала у 2017. Постоји и лична хемија између Модија и Сија, будући да се ради о опсесивно самодисциплинованим и посвећеним лидерима. Као што је индијски министар спољних послова изјавио у августу у Пекингу, поновивши оно што је рекао о Индији и Кини 2017. године, „у време када је свет све несигурнији, наш однос би требало да буде фактор стабилности.“

Баш као што су Сједињене Државе и Кина имала много отворених питања када је председник Ричард Никсон 1972. дошао у Пекинг, тако се Индија и Кина данас не слажу око Пакистана, Кашмира, иницијативе „Појас и пут“, тихо се надмећу у Непалу и Шри Ланци, итд. Међутим, Њу Делхи и Пекинг схватају да је у њиховом интересу да у тренутним околностима остваре што је могуће приснију сарадњу.

Суштина је у следећем: имајући у виду спољнополитички метеж у Вашингтону, нико не би смео индијски заокрет ка САД узимати здраво за готово или као трајну чињеницу. Зближавање Америке и Индије које је отпочело током председничког мандата Џорџа Буша Млађег, а наставило се у време председника Барака Обаме, догодило се под специфичним геополитичким околностима које више не постоје. Америчко-кинеско ривалство је тада ипак било ниског интензитета, уздржано и предвидљиво, а односи Кине и Русије партнерски, али још увек донекле хладњикави.

Сада, под Трамповом администрацијом, ривалство САД и Кине је бурно и непредвидиво, док су односи Кине и Русије видно постали видно срдачнији. Индија, с обзиром на њену географску близину обема евроазијским силама, не може се потпуно отргнути из руско-кинеског загрљаја, а имајући у виду опште погоршање односа Пекинга и Вашингтона, можда ће се морати суптилно вратити на стазе своје хладноратовске традиције балансирања између великих сила – традицији која је Индији добро служила. Ово је лако остварљиво, а Њу Делхи никада не би морао чак ни да призна да се то догодило.

Кинески председник Си Ђинпинг са премијером Индије Нарендром Модијем и руским председником Владимиром Путином на БРИКС самиту у Индији, октобар 2016.

Кинески председник Си Ђинпинг са премијером Индије Нарендром Модијем и руским председником Владимиром Путином на БРИКС самиту у Индији, октобар 2016.

Са оне стране свих насловних страна о Трамповим преступима, управо су тихе промене у иностранству оно што би могло заувек променити свет. Драматични политички заокрети и тактика тополо-хладно из протеклих неколико година учинили су да реч Америке изгуби на снази у кључним светским престоницама. И тај губитак поверења могао би имати дубоке геополитичке последице.

 

Роберт Д. Каплан је управни директор за глобалне анализе при Евроазијској групи. Његова најновија књига је „Повратак у свет Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“.

 

Превео Лука Угрица

 

Извор Washington Post