„Džoker“ briše granicu između dobra i zla

U vezi sa popularnim filmom „Džoker“ i njegovom recepcijom, najviše zabrinjava to s kakvom lakoćom relativizuje razliku između dobra i zla

U današnje vreme izobilja internet striming opcija za zabavu i opšte prezasićenosti medijskim sadržajima, kao da smo se navikli da filmovi dolaze i prolaze u multipleksima bez registrovanja bilo kakvog društvenog odjeka i šire rasprave. Televizijske serije su, malo-pomalo, od početka 21. veka, preuzele na sebe ulogu socijalnog barometra i vodeće pripovedačke forme naše epohe. Ako su nekada, a naročito tokom 70-ih godina prošlog veka, ljudi u kompleksnim, kultnim ostvarenjima poput Leta iznad kukavičjeg gnezda, Ponoćnog kauboja i Paklene pomorandže prepoznavali junake i situacije koji su odražavali njihove ključne životne dileme, snove i strepnje, danas je pažnja i emotivna identifikacija publike daleko više usmerena na male ekrane na kojima gospodare moralno problematični i ambivalentni, ali izuzetno intrigantni, kompleksni i uverljivi antiheroji poput Tonija Soprana ili Voltera Vajta.

Poslednjih godina velikim platnom uglavnom defiluju eskapističke i infantilne adaptacije stripova o superherojima, za koje je legendarni Martin Skorseze nedavno rekao da više podsećaju na atrakcije u luna parkovima nego na prave filmove o ljudskim bićima. U tom smislu, fenomen Džokera predstavlja svojevrsno osveženje i izuzetak od pravila političke i društvene irelevantnosti sedme umetnosti, a naročito je paradoksalno to što se, barem formalno, takođe radi o stripovskoj adaptaciji, doduše s bitno drugačijim senzibilitetom i daleko većim umetničkim pedigreom i pretenzijama.

Odavno nismo bili svedoci da ljudi uopšte žele da razgovaraju o nekom filmu danima i nedeljama nakon izlaska iz bioskopske sale, a kamoli da u tim diskusijama zauzimaju dijametralno oprečne i strastveno branjene pozicije. Diskusije su se iz bioskopa prenele i na društvene mreže gde se javni diskurs polarizovao, s jedne strane, na one koji uzdižu film u nebesa i ističu ga kao sjajan prikaz procesa gubljenja mentalnog zdravlja i ubojitu kritiku društvene patologije karakteristične za poznu fazu kapitalizma, i, s druge strane, one koji u njemu vide levičarski pamflet koji zagovara opasne i potencijalno destruktivne ideje.

MARKETINŠKI ZAMAJAC
Ipak, kada se film pogleda i hladne glave analizira, a propagandna i marketinška halabuka na trenutak stišaju, stiče se utisak da je vanredna pažnja koju je ovaj film dobio pre rezultat jakog medijskog zamajca i istovremeno vrlo skromne ponude ostvarenja sa sličnim ambicijama nego nekih izuzetnih kvaliteta koje poseduje. Da se kojim slučajem Džoker pojavio tokom 90-ih, dok su još iz holivudske fabrike snova izlazili dobri i uzbudljivi filmovi, verovatno bi brzo pao u zaborav u konkurenciji s takođe subverzivnim, a daleko boljim ostvarenjima poput Borilačkog kluba, Američke lepote ili Rođenih ubica. Ili da parafraziramo našeg Mihiza i kažemo da u Filipsovom Džokeru ima mnogo toga dobrog i mnogo toga novog, samo je problem u tome što dobro nije novo, a novo nije dobro.

Od doslovno prvih kadrova u kojima grupica maloletnih delinkvenata brutalno prebija glavnog junaka, progone nas deja vu trenuci koji sadržajno i stilski asociraju na već viđene filmove i odavno obrađene teme. Taman na početku pomislimo da smo na terenu Čarlsa Bronsona i osvetničkih fantazija iz serijala Smrtonosna želja, da bi nas Filips zatim poveo putem autsajderske satire i crnog humora Skorsezeovog Kralja komedije, uvodeći nas polako u urbanu noćnu moru u kojoj pratimo otkucavanje sata tempirane bombe, na tragu opet Skorzeovog Taksiste i njegovog Trevisa Bikla. Prisustvo u filmu Roberta de Nira u ulozi poznatog televizijskog voditelja i komičara, čini se, isključivo je u funkciji potvrde autorove samosvesti u pogledu prepoznavanja uticaja i pozivanja na Skorsezeov opus.

Robert de Niro razgovara sa Džokerom (scena iz filma)
Robert de Niro razgovara sa Hoakinom Finiksom, scena iz filma

Ima tu – u patološkom odnosu junaka prema majci – naravno i osvrta na Hičkokovog Psiha, odnosno, kako su neki kritičari kod nas duhovito primetili, na Taška Načića iz Šijanovog filma Davitelj protiv davitelja, koji je i sam bio koncipiran kao lokalna parodija Normana Bejtsa. Takođe, u pokušaju da objasni korene Džokerove psihopatologije, autor se služi sličnim postupkom kao i Rob Zombi pre deset godina u svom rimejku Noći veštica u kome je nastojao da ubilačko zlo Majkla Majersa dekonstruiše (možda čak i opravda) kao logičnu i prirodnu posledicu disfunkcionalne porodične situacije, pretrpljenog vršnjačkog nasilja, depresivnosti i zatucanosti sredine u kojoj je odrastao. Po preovlađujućoj oceni kritike i publike, takav pokušaj „humanizovanja“ Majkla Majersa bio je promašen i pogrešan, jer je, dajući mitskom horor negativcu i mašini za ubijanje motivaciju i ljudskost, poništio ono što je bilo najstrašnije u vezi s njim, a to je bezgranična tama nepoznatog, hladnog i apsolutnog zla.

Poigravajući se prilično slobodno s mitologijom stripova o Betmenu i Gotam sitiju, Tod Filips nam predstavlja Betmenovog arhineprijatelja Džokera kao Artura Fleka, ranjivog, blago poremećenog čoveka i neuspešnog stend ap komičara koga su smrt majke i okrutnost sveta neopozivo gurnuli preko ivice razuma. Za razliku od stripovskog Džokera, ali i tumačenja koja su prethodno na ekranu dali Džek Nikolson i Hit Ledžer, Džoker u izvedbi Hoakina Finiksa nije harizmatični superzlikovac i anarhiji sklon kriminalni genije već asocijalni, duševno oboleli mladić s Edipovim kompleksom i poremećenom percepcijom realnosti; jedna slaba, patetična i povodljiva ličnost koja pre izaziva sažaljenje nego strah.

OD ŽRTVE DO DžELATA
Glumac Hoakin Finiks, koji inače u Holivudu ima reputaciju čudaka, sa svojom dekadentnom, odsutnom pojavom i metodičnom glumom savršeno se uklopio u ovakvo novo viđenje ikoničnog strip negativca. Dok on pritisnut nedaćama i nerazumevanjem okoline tone sve dublje u bezobalno ludilo, u njemu se postepeno oslobađa manijakalni sadista koji je rešen da vrati društvu milo za drago. U toj metamorfozi Fleka u Džokera, odnosno u našminkanoj transformaciji od žrtve do dželata koja je simbolično prikazana razdraganim, plešućim silaskom niz stepenice u Bronksu koje vode pravo u ponore pakla, Filips vrlo precizno i lukavo gađa sve okidače savremene liberalne, progresivno-osvešćene (woke) publike koja je izdresirana da u svemu traži društvene nepravde i primere socijalne, rasne, rodne, seksualne i klasne diskriminacije.

Dakle, u filmu imamo mnogo motiva koji uzbuđuju zapadne vikend levičare: samohranu majku kao žrtvu kapitalističkog patrijarhata, zlostavljanje, marginalizaciju i ismevanje osoba s posebnim potrebama, vršnjačko nasilje, samoviktimizaciju i samosažaljevanje, osujećenu multikulturnu ljubav i odumiranje socijalne države kao posledicu sebičnosti bogatih i nebrige o najugroženijim slojevima stanovništva. Tu je i obavezni surogat Donalda Trampa u liku Tomasa Vejna, Betmenovog oca, koji je prikazan kao prebogati, bahati siledžija, oličenje nasleđenih privilegija belog i konzervativnog plutokratskog patrijarhata, a koji ne pokazuje ni minimum ljudskosti i razumevanja za glavnog junaka koji mu je možda i vanbračni sin. Zapravo, može se reći da u ovom filmu samo fale migranti i LGBT aktivisti da upotpune polje interesovanja i opsesija identitetske NVO globalizovane pseudolevice.

Hoakin Finiks kao Džoker, scena iz filma

Sve te pomenute ideološke kliše elemente Filips koristi kako bi kod publike razvio simpatije za svog junaka i kako bi opravdao njegove kasnije zločine koji će pokrenuti talas uličnih nemira protiv korumpiranih vlasti u Gotamu. Motiv nasilne pobune estetizovan je i fetišizovan uz pomoć sugestivne gudačke muzike i ekspresivne fotografije, dok nam pred očima, uz obavezne prevrnute automobile i leteće Molotovljeve koktele, prolaze dobro poznata ikonografija i parole kao iz nekakvog „Kanvasovog“ priručnika za ulične prevrate. Tu se film oslanja na dugu levičarsku intelektualnu tradiciju teorijske apologije najrazličitijih nasilnih metoda i kriminalnih dela ako su u funkciji ispravljanja subjektivno shvaćenih klasnih i političkih nepravdi.

Nije stoga nikakvo iznenađenje što su mnogi levičari i antifa aktivisti pohrlili da prisvoje Finiksovog Džokera kao svog marksističkog saborca i vesnika buduće revolucije, doprinoseći, da ironija bude još veća, na taj način ogromnoj zaradi jedne korporacije kakva je „Vorner bros“, a brojne istaknute javne ličnosti na američkoj levici od mlade političarke Aleksandrije Okasio-Kortez do režisera dokumentarnih filmova Majkla Mura okarakterisali su film kao remek-delo koje u teškim trenucima za Ameriku i čitav svet pokreće dijalog o mnogim problemima i važnim pitanjima kao što su kolaps države blagostanja i nedostatka društvene solidarnosti.

S druge strane, ruski filozof Aleksandar Dugin je Džokera nazvao „apologijom odvratnosti“, tumačeći čitav projekat kao soroševski sponzorisano uputstvo za izazivanje obojenih revolucija, dok svoje impresije gledanja filma poredi s „osećanjem zarobljenosti u utrobi Hilari Klinton“.

RELATIVIZACIJA DOBRA I ZLA
Bez obzira na to da li film gledate s leve ili s desne strane političkog spektra, odnosno kakve lične ideološke predrasude u njega učitavate, mora se konstatovati da u vezi sa Džokerom i njegovom recepcijom najviše zabrinjava to s kakvom lakoćom relativizuje razliku između dobra i zla. To je inače deo novog trenda rehabilitacije čuvenih fiktivnih zlikovaca koji je pokrenut „Diznijevom“ verzijom Grdane u kojoj Anđelina Džoli igra zlu čarobnicu koja je, u stvari, žrtva loših okolnosti i tuđe izdaje. U Filipsovoj viziji ne postoje, kao ontološke i metafizičke kategorije, apsolutno dobro i apsolutno zlo, dakle nema Boga i đavola, već se pojedinci etički opredeljuju i svrstavaju prema socio-ekonomskim i porodičnim okolnostima u koje su nasumično i slučajno bačeni rođenjem.

Filips nam nedvosmisleno poručuje da je kojim slučajem Artur Flek odrastao, kao legitimni sin i naslednik Brusa Vejna, s druge strane velike gvozdene ograde koja deli raskošno imanje porodice Vejn od spoljnog sveta, mogao bi da bude i Betmen, pravdoljubivi zaštitnik Gotama i neustrašivi borac protiv kriminala. Činjenica da je on postao opasni psihopata i kriminalac Džoker isključivo je krivica društva koje ga je takvim stvorilo. Moralni kompas nije nešto što nosimo duboko u sebi, što jačamo i izoštravamo kroz ljubav i veru, nego je isključivo splet promenljivih društvenih prilika i klasnih i interesnih afilijacija.

Hoakin Finiks kao Džoker
Hoakin Finiks kao Džoker, scena iz filma

To ne samo da oslobađa ljude od odgovornosti za njihove postupke, što je samo po sebi opasna poruka, već na velika vrata uvodi i dozu neskrivenog nihilizma koji glavni junak sve vreme propoveda. „Ja ne verujem u proteste. Ja ne verujem ni u šta. Ovako sam se našminkao, jer sam mislio da bi bilo dobro za moj nastup“, izgovara Džoker kada ga televizijski voditelj upita za masovne demonstracije čiji je simbol neočekivano postao, a nama kao publici, na kraju filma, ostaje gorak utisak da nam se tom prilikom, zapravo, posredno i iskreno obratio sam režiser i scenarista. Ako je to zaista toliko revolucionarna i epohalna misao, posle svih uspona i padova kroz koje je zapadna civilizacija prošla, onda neka gore gradovi, i nije neka šteta.

 

Izvor Pečat