Н. Бабић: Ердоган се мало одмиче од Русије и опет купује наклоност САД-а

Ердоган се тренутно одлучио истовремено поигравати и с Москвом и Вашингтоном. Све је то последицa непредвидљивости његове политике

Турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган је јединствен примјер вође велике земље који ће у протеклих десет година бити упамћен по агресији на Сирију, подршци сви врстама терориста, укључујући ИСИЛ, изградњи блиских односа с Израелом који су напрасно прекинути након напада израелских командоса на турски хуманитарни брод Мави Мармара. Остаће упамћен и по кампањи против локалних и сиријских Курда, која никада није ни обустављена, а на југоистоку Турске је 2015. ескалирала у грађански рат са стотине и стотине мртвих, скоро 200 000 избјеглица и разрушеним градовима. Ту је и однос с ЕУ, Сједињеним Државама и Русијом.

Док су Брисел и Вашингтон били савезници Анкаре, Русију је обарањем руског авиона Су-24 направио непријатељем, да би се након неуспјелог војног удара извинио Москви и признао кривицу, а рјешење сиријске кризе је одлучио тражити у трилатералном формату с Ираном и Русијом. Ту је и куповина руских система С-400 и најава набаве новог, због чега је, уз напад на сиријске Курде, Турска санкционисана од стране Вашингтона и трпи сталне приговоре европских влада. Листа недосљедне политике би се могла још ширити, али ово су неки од кључних детаља непредвидивог спољнополитичког курса Анкаре. Након свега Ердоган се тренутно одлучио истовремено поигравати и с Москвом и Вашингтоном.

Турски званичници су поново почели кокетирати и с Москвом и с Вашингтоном о питањима војно-техничке сарадње. Одједном је Анкара почела преиспитивати снабдевање другом серијом система противваздушне одбране С-400 и наговорити Сједињене Државе да ипак разговарају о продаји Турској авиона Ф-35. Према ријечима стручњака, предсједник Ердоган покушава играти на противрјечју двеју велесила, а оне би се требале помирити с тим.

Турска влада је размишљала о одлагању испоруке друге серије противавионских ракетних система С-400 Тријумф. То је у понедјељак објавио главни секретар турске одбрамбене индустрије Исмаил Демир. Према његовим ријечима, кашњење може бити повезано с преговорима о пријеносу технологије и успостави заједничке производње система. Демир је истовремено напоменуо да би се друга фаза испоруке С-400 могла провести до краја 2020. године.

„Друга фаза снабдевања системом С-400 је на календару за сљедећу годину. У овом случају, за разлику од прве фазе, говоримо о заједничкој производњи и пријеносу технологије. Заједничка производња може мало измијенити планирани календар, помакнувши га мало даље, могуће до краја 2020. године”, рекао је Демир, додавши да Москва и Анкара тренутно воде техничке консултације о могућности дјелимичне производње компоненти С-400 у Турској.

Осим тога, исти је службеник раније у понедјељак објавио жељу Турске да настави  преговоре с Вашингтоном о набави америчких авиона Ф-35. Додао је „како се Анкара није сложила с изјавама да Ф-35 и С-400 не могу бити у истој држави”. “Ту не видимо никакве проблеме с правног стајалишта”, рекао је Демир, али је додао да би она ипак постојала у случају да Анкара размотри понуду Москве за продају турској војсци руских борбених авиона.

Подсјетимо, због набаве од стране Турске руских С-400 у јулу су Сједињене Државе објавиле престанак даљњег учествовања Анкаре у програму Ф-35. Осим тога, Представнички дом америчког Конгреса је подржао приједлог закона о санкцијама против Турске. Односи између Анкаре и Вашингтона су се додатно погоршали након што је Турска покренула војну операцију “Извор мира” на сјеверу Сирије, да би дан послије склопила такозване Споразуме из Сочија с Москвом, који су значајно омогућили значајно рјешење ситуације у овој регији.

И док се у Европи говори о подјелама унутар НАТО пакта, Русија је успјела прије рока провести испоруку свих уговорених компоненти С-400 Турској. Због набавке система С-400 и руско-турског споразума о Сирији су се Сједињене Државе осветиле Анкари припремајући санкције против водства земље и признајући „Јерменски геноцид“. То је видно повриједило осјећаје не само владајуће класе Турске, већ и локалне академске заједнице, историчара, јавних особа и становништва Турске уопште. Према Андреју Кортунову, генералном директору Руског вијећа за спољне послове, новонастала ситуација, без обзира на оштру реторику Анкаре, присиљава турску владу и предсједника Ердогана да особно почну тражити компромисе с Вашингтоном.

“Из изјаве Анкаре о системима С-400 и жељи да се почне преговарати о враћању Турске у пројект Ф-35 јасно се види да земља не жели погоршати свађу са Сједињеним Државама, јер САД Турској пријете неугодним економским и политичким посљедицама. Стога ће Ердоган и даље тражити некакав компромис с Трампом”, рекао је Кортунов.

“С друге стране, Турци стварно желе производити С-400 заједно с Русијом. Али судећи по коментарима које добијамо од наших државних структура, Москви се та идеја баш и не свиђа. Осим тога, за С-400 стоји дугачак ред других купаца, а ако Турци одбију системе, ми ћемо пронаћи гдје их продати“, вјерује руски стручњак.

„Стога се Ердоган може повући из споразума за другу серију С-400 с релативно малим губицима за имиџ. Али САД се не слажу само у вези с војном опремом, већ и са ситуацијом у Сирији у цјелини, посебно с Курдима, те односима унутар НАТО пакта и око економски питања”, подсјетио је политиколог, који сугерише на све већу отвореност Анкаре евроазијском тржишту и јачању пословних с америчким конкурентима.

“Осим тога, у Вашингтону се све више чује мишљење да Ердоган постаје ауторитарни вођа. У тој ситуацији Ердоганова жеља за обнављањем преговора о Ф-35 значи продужење одређене слободе маневара за турског вођу”, рекао је Кортунов. Према ријечима стручњака, турски ће вођа маневрисати између интереса Москве, Вашингтона и НАТО земаља барем до предсједничких избора у Сједињеним Државама у новембру 2020. године.

“Још није познато хоће ли Трамп побиједити на изборима или не. А ако побиједи, није познато каква ће бити његова политика према сљедећој управи. Стога већина земаља, укључујући Турску, сада преферира тактику чекања. Ердоган вјеројатно неће дуго сједити на двије столице, али до сљедећих избора у САД-у је то сасвим реално”, рекао је Кортунов. Истовремено, директор Центра за проучавање Блиског истока и Средишње Азије Семјон Багдасаров сматра да Ердоган бескрајно може играти на противрјечја Русије, Сједињених Држава и других НАТО земаља.

“Ердоган је један од најмоћнијих и најсуровијих политичара нашег времена и све је успио издржати. Сада врло вјешто користи противрјечја свјетских сила у Сирији за рјешавање властитих проблема”, рекао је Багдасаров. Истовремено, Семјон Багдасаров, стручњак с приличним утјецајем на руске елите, позвао је руско водство да с Турском не дијели технологије за производњу система С-400.

„У историји смо пуно помогли Турској. Само се сјетите ’20-их и ’30-их прошлог стољећа, а онда су тијеком Другог свјетског рата милијуни војника били на нашим границама. Стога овдје морате бити опрезни“, поручио је Багдасаров руском водству у влади, Државној Думи и Кремљу.

“Неки би Ердогану попустили у свему, јер је Русија заинтересована за спровођење пројеката попут Турског тока и нуклеарне електране Аку. Американци такође виде Ердоганово понашање, али у Бијелој кући то изазива бијес. Међутим, не могу ићи преоштро против Ердогана с обзиром на улогу и тежину Турске у НАТО пакту. Турска сигурно неће бити искључена из савеза. Прво, Анкара неће хтјети отићи оданде, а друго, остали је неће хтјети пустити из блока. Стога ће сви морати трпјети Ердогана до промјене власти у Турској“, закључио је Багдасаров.

Нема сумње да Ердоган разматра стратегију сједења на двије столице и игра на противрјечја између Сједињених Држава и Русије. Ко има јаче адуте, али прије свега способности да унапријед предвиди неколико потеза друге двије стране, сазнаће се убрзо. Реџеп Тајип Ердоган је доказао да је лукав и суров вођа, али је ипак попуштао пред притисцима и Русије и Вашингтона, иако у потоњем случају у посљедње вријеме нешто мање, али даје знаке жеље за поновним „отварањем новог поглавља с америчком управом.

Турски предсједник сматра да је ова политика у складу с турским националним интересима, али неколико радикалних заокрета у спољној политици Анкаре од 2011. су без сумње оставили утисак да су учињени под притиском или Вашингтона или Москве. Питање које се логично намеће је, наравно, ако изјава Исмаила Демира није била „пробни балон“, није ли Ердоган себе ипак „мало“ прецијенио, мислећи да ће овако добити концесије и Вашингтона и Москве?

 

Аутор Небојша Бабић

 

Извор logicno.com, 08. новембар 2019.