Филип Родић: Судски утврђене чињенице

Џесија Тафера из САД су до губилишта одвеле накнадно оповргнуте „судски утврђене чињенице“, у земљи која се хвали најсавршенијим правосудним системом на свету

Очекивало би се да су управо борци за људска права у првом реду борбе за утврђивање истине и исправљање евентуалне неправде почињене пред судом, а не да заговарају гушење покушаја да се неки злочин до краја расветли.

Џеси Таферо био је правоснажно осуђен на смрт због убиства двојице полицајаца на Флориди, на основу сведочења његовог пријатеља Валтера Роудса, који се нагодио с тужилаштвом. На основу овако „судски утврђених чињеница“, Таферо је 4. маја 1990. изузетно брутално погубљен на електричној столици из трећег покушаја. Две године после погубљења, 1992, испоставило се, међутим, да „судски утврђене чињенице“ нису биле баш у складу са истином, а до овог сазнања се дошло захваљујући реконструкцији злочина која је доказала да је убиства починила друга особа – управо „крунски сведок“ Валтер Роудс.

Ово је само један у низу случајева у САД, које се хвале најсавршенијим правосудним системом на свету, да је смртна казна извршена над недужном особом коју су до губилишта одвеле накнадно оповргнуте „судски утврђене чињенице“. Према мишљењу групе стручњака предвођене професором права са Универзитета у Мичигену Семјуелом Гросом, број неправедних пресуда на смрт у Сједињеним Државама износи најмање четири процента.

Према његовом мишљењу, ова статистика „врло вероватно умањује“ стварни проблем неправедних пресуда, јер је, после доношења пресуде, мало мотива, али и новца да се „судски утврђене чињенице“ оповргну, па постаје „мало вероватно“ да ће неправда бити раскринкана. У бројним случајевима, попут случаја Џозефа Роџера О’Дела, погубљеног 1997. у Вирџинији, сама држава се побунила против ревизије, јер би већ могућност да нови докази осуђеног ослободе кривице, како је тада рекао државни тужилац, довела до тога да се „са кровова виче како је Вирџинија погубила недужног човека“, па су нови докази уништени.

У свим овим случајевима борци за људска права су у име јавности и недужних жртава државне (не)правде предводили битку за откривање истине и установљавање правде, насупрот раније „судски установљеним чињеницама“. Због тога је чудно када се исти ти „борци за људска права“ громогласно побуне када неко покуша да оспори „судски утврђене чињенице“.

Управо то се десило ових дана с књигом „Тузланска капија – режирана трагедија“, у којој се износе налази, укључујући и онај добијен реконструкцијом злочина на полигону у Никинцима, дакле налази који оспоравају званични наратив према којем су људи убијени у Тузли 1995. године настрадали од гранате испаљене са српских положаја.

Због овог злочина пред Судом БиХ 2014. године на 20 година робије правоснажно је осуђен Новак Ђукић, тадашњи командант тактичке групе „Озрен“ Војске Републике Српске, јер је, наводно, издао наређење за испаљивање гранате. Иницијатива младих за људска права, Фонд за хуманитарно право и многи други противе се довођењу у питање „чињеница“ које је установио суд који је, исто тако правоснажно, ослободио Насера Орића, на пример.

Њихово противљење утврђивању истине и могућем оповргавању раније „судски утврђених чињеница“ (што је флоскула управо Фонда за хуманитарно право) и не чуди толико. Сви смо овде већ одавно навикли на врло селективан приступ правди и истини када су домаће организације за заштиту људских права у питању. Мало је чудније да једна висока функционерка угледне и поштоване међународне организације, каква је висока комесарка за људска права Савета Европе Дуња Мијатовић, као опарена скочи против напора да се утврди истина, па макар ти напори били и потпуно промашени, а нису.

И за њу покушај да се утврди истина представља „негирање или релативизацију“ злочина, а изношење нових доказа је „фалсификовање и дезинформисање“. Да нису и сви они који су се борили за установљавање истине у случајевима „Таферо“, „О’Дел“ и многим другим „фалсификатори и дезинформатори“? Тужилац из Вирџиније би сигурно тако нешто рекао, али борац за људска права?

Проблем је у томе, међутим, што и ови „људскоправаши“ од Иницијативе до Дуње Мијатовић имају исти интерес као и вирџинијски тужилац, да „судски утврђене чињенице“ не буду демантоване, па ће због тога ићи и толико далеко да неподобни докази буду уништени. Они никако не желе да се испостави да је почињена неправда, па да се с „кровова виче“ како је међународна правда или БиХ правда осудила недужног човека.

Они су вероватно једини борци за људска права на свету који се не воде паролом да је боље да сто злочинаца буде на слободи него да један недужан буде у затвору. Они би, по свему судећи, да стотину оних што су починили злочине над Србима буду слободни, а да један недужни Србин робија. Много је мотива које Мијатовићева има у овом случају да се истина не утврди. Почевши од улоге коју је њена мајка имала у рату у БиХ па до интереса којима служи на својој функцији. Ако није тако, зашто се у овом случају непитана огласила, а у случају Џулијана Асанжа ћути, иако је у више наврата позвана да се огласи?

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: fajar.co.id

 

Извор Вечерње новости, 10. новембар 2019.