П. Васиљевић: Србија и подизање француског зида

Подизање „француског зида“ захтева потпуно нови приступ великом светском геополитичком потресу, како нам се не би поновиле деведесете

Пре тачно тридесет година Срби нису видели да се руши Берлински зид, па су, жмурећи пред том грандиозном променом епохе, доживели страшну националну трагедију у деценији која је уследила. Али суштинско питање данас је да ли Срби виде „подизање зида“. Јесу ли свесни да смо дубоко загазили у процес разарања глобалног поретка и да је пред нама нова деценија изазова, када је нужно одбранити државу.

Те 1989. године завршен је Хладни рат и настао је униполарни свет са НАТО-ом као водећим светским играчем. Ове 2019. године Запад је признао да је и тај поредак, настао рушењем берлинских цигли одлазећи. Да се већ одавно родиАо свет у коме Америка није ни главни ни једини играч, а да више нема светских померања без Русије и Кине.

МАКРОНОВО ПРИЗНАЊЕ
Пре десетак година, у Београду су проглашавани за политичке слепце, заверенике и злонамернике окренуте прошлости сви они представници интелектуалне и политичке елите који су јавно тврдили да ЕУ и НАТО неминовно иду ка сопственом распаду. Ове недеље много теже изразе употребио је најлибералнији европски фактор и најснажнији представник тог одлазећег глобализма у Европи. Емануел Макрон јасно је свима поручио да је НАТО на самрти, а Европска унија на ивици понора.

Како би још уверљивије могло да се нацрта непоправљивим евроентузијастима да је „француски зид“ против проширења ЕУ толико стамен и да нико не би требало да гаји илузије да ће Србија за „нашег вакта“ ући у ту заједницу. Може ли се сликовитије и бруталније признати да се свет дефинитивно и неповратно променио?

Непрепознавање епохе која долази показали су већ Црна Гора и Северна Македонија. Прва се одрекла сопственог историјског постојања да би ушла у НАТО умирући војни савез. Друга се одрекла и сопственог имена да би убрзала звездани пут ка ЕУ, па се закуцала у Макронов зид.

БУЂЕЊЕ ИЗ ЕУ СНОВА
У бајке и снове да нас све чека „европска перспектива“, да ЕУ нема алтернативу, да само НАТО може да нас чува, јер смо окружени земљама Алијансе  више не би требало да верују ни најнаивнији еврофили. А са том причом би требало да престану чак и они који су плаћени да евроатлантским заблудама индоктринирају грађане.

Подизање „француског зида“ захтева потпуно нови приступ великом светском геополитичком потресу, како нам се не би поновиле деведесете. Сетимо се те јесени 1989. године све земље „гвоздене завесе“, па и сви народи СФР Југославије, боље су од Срба наслутили и осетили глобални лом и прилагодили му се. Комунистичка Мађарска је, на пример, прва организовала вишестраначке изборе, на којима је одмах победила антикомунистичка коалиција странака. Горбачов је из Москве свима слао јасне сигнале да су велике реформе почеле.

Српски комунисти су у то време, док се Берлински зид претварао у шут, организовали референдум о избору председника Председништва СР Србије, на којима се 84 одсто грађана изјаснило за Слободана Милошевића. Док је комунизам падао као кула од карата, Срби су истрајавали на путу „социјалистичког управљања“. Познато је колико нас је све коштало.

НАСМЕШИМО СЕ ПАЛМЕРУ
И данас видимо да је Орбанова Мађарска међу првим земљама Европе видела у ком правцу се ствари крећу, па су решили да, жртвујући и ЕУ солидарност, првенствено заштите себе и своје границе. Тренутак је, дакле, да отресемо са грбаче вишегодишње заблуде о ЕУ Елдораду који нас чека, чим се одрекнемо суштинских националних интереса. Време је да успоставимо националну политику у складу са променама које доноси крај униполарног света и распад либерализма.

Зато, када нам амерички дипломата Метју Палмер каже да не можемо ући у Европску унију док не признамо Косово, можемо за почетак само да му се насмешимо. Те 1989. године нисмо видели пад „Берлинског зида“, сада морамо да видимо и схватимо подизање „француског зида“ и да одбранимо Србију. У својим границама.

 

Аутор Предраг Васиљевић

 

Извор Спутњик, 10. новембар 2019.