Б. Зечевић: О филму Дневник Диане Будисављевић или откопавање истине

Изузетним средствима овог убедљивог филмског наратива заокружена је тематска окосница суноврата цивилизације, који се догодио у Хрватској

Дуготрајним аплаузом поздравила је публика 29. фестивала источноевропског филма у Котбусу апсолутног победника пулског фестивала, који ће бити премијерно приказан 11. новембра у Београду. У разговору, који је потом одржан, редитељка је рекла да је важно што се светска премијера филма ван земље порекла одржава управо овде, у Немачкој, где постоје искуства у изградњи става према Холокаусту и масовним злочинима у Другом светском рату. Публика је на ово узвратила још јачим аплаузом, а затим упутила низ комплимената филму, који је изазвао општу емпатију у дупке пуној дворани Камербине, у престоници доњолужичких Срба. У часу у коме се овај текст предаје у штампу још не знамо да ли ће „Дневник Дијане Будисављевић“ бити овде и службено награђен, али је сасвим сигурно да је и темом и приступом привукао велику пажњу и да сигурно спада у сам врх фестивала.

Изузетним средствима овог убедљивог филмског наратива заокружена је тематска окосница суноврата цивилизације, који се догодио у Хрватској и Европи средином 20. века, у логорима Јасеновац, Стара Градишка и нарочито онима, где су систематски изгладњивана и убијана српска деца. То је веродостојна студија буђења и дивљања нечистих сила усред скрхане Европе, која још има Црвени крст и женевске папире док трају делиријум масовног злочина и симфонија зла. Ауторка Будисављевић (није ни у каквом сродству са главном јунакињом овог филма Дианом, Аустријанком, која је од сигурне смрти спасла хиљаде наше деце) не жели да се крије иза лажи и еуфемизама прихваћених у данашњој Хрватској. Код ње се јасно именују усташе и њихови злочини, виде и чују Степинац и његове жртве, као и лица стварних судбина, прави људи, а не метафизичке творевине (иако из њих бије сурова метафизика злочина), особе са именима и презименима речју извршитељи, сведоци и жртве убиства једног народа на тлу Европе, дакле пропасти Запада, као што је био и истовремени Хитлеров Холокауст.

Многима у Немачкој донео је овај филм шокантна сазнања, као и једно ново питање: како се за ово није знало свих ових деценија и како је могуће да су и послератне југословенске власти (како се види у филму) без зазора учествовале у прикривању и негирању геноцида који се догодио. „Диана Будисављевић је избрисана из историје“, рекла је синоћ у Котбусу Дана Будисављевић, а цела стравична повест о масовном геноциду над Србима, нарочито убијању деце, „сахрањена је, јер обимна Дианина документација, после одузимања 1945, никада није пронађена“. Да јесте, преживела деца имала би име и родитеље, знала би барем нешто о себи. Овако, остали су и у миру само бројеви. Титова Озна се постарала за заборав.

У питању су, дакле, два подвига огромних размера. Први Дианин, мисија хришћанке која је пред Бога изашла као свети праведник. Други Данин, која не питајући за цену откопава Дианину (и светску) сахрањену истину и суочава нас са њом бескомпромисно, људски, ауторски par excellence. Ни за једну од ових жена нема адекватне награде, осим што су победиле у етичкој утакмици двају епоха и на делу показале шта је човек. Шта више може појединац? Шта више могу покретне слике? Када је филм у питању, било је врашки тешко извојевати победу окружен неразумевањем или чак отвореним непријатељством, у десетогодишњој борби за најнужнија средства (филм је подржало и Министарство културе Србије и његов Филмски центар), и то је најважнија чињеница, која етички подвиг претвара у уметничко дело.

„За овакву тему требало је барем колико за ‘Шиндлерову листу’ или десет пута више него што смо успели да скупимо“, каже Дана. Зато је одабран модел камерне драме, са двадесетак улога, од којих и четири аутентичне личности преживелих жртава. Потресна прича стала је у скромне оквире и догађа се углавном у ентеријеру. И све остале компоненте филма подлежу строгој редукцији: у овом црно-белом свету доминирају крупни планови, кретање актера ограничено је углавном на главне правце, сцена је дата само у сугестивним назнакама, музика тек подвлачи драматичну тишину. Али све се то односи и на дијалог, често стегнут у неизговорени грч. Филмски минимализам у нас још невиђен, на моменте снажан као у Драјера и Бресона. Одлична главна улога Алме Прице. Досегнути филмски стил, који је пронашао начин да болно проговори драма столећа.

 

Аутор Божидар Зечевић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Вечерње новости, 11. новембар 2019.