B. Zečević: O filmu Dnevnik Diane Budisavljević ili otkopavanje istine

Izuzetnim sredstvima ovog ubedljivog filmskog narativa zaokružena je tematska okosnica sunovrata civilizacije, koji se dogodio u Hrvatskoj

Dugotrajnim aplauzom pozdravila je publika 29. festivala istočnoevropskog filma u Kotbusu apsolutnog pobednika pulskog festivala, koji će biti premijerno prikazan 11. novembra u Beogradu. U razgovoru, koji je potom održan, rediteljka je rekla da je važno što se svetska premijera filma van zemlje porekla održava upravo ovde, u Nemačkoj, gde postoje iskustva u izgradnji stava prema Holokaustu i masovnim zločinima u Drugom svetskom ratu. Publika je na ovo uzvratila još jačim aplauzom, a zatim uputila niz komplimenata filmu, koji je izazvao opštu empatiju u dupke punoj dvorani Kamerbine, u prestonici donjolužičkih Srba. U času u kome se ovaj tekst predaje u štampu još ne znamo da li će “Dnevnik Dijane Budisavljević” biti ovde i službeno nagrađen, ali je sasvim sigurno da je i temom i pristupom privukao veliku pažnju i da sigurno spada u sam vrh festivala.

Izuzetnim sredstvima ovog ubedljivog filmskog narativa zaokružena je tematska okosnica sunovrata civilizacije, koji se dogodio u Hrvatskoj i Evropi sredinom 20. veka, u logorima Jasenovac, Stara Gradiška i naročito onima, gde su sistematski izgladnjivana i ubijana srpska deca. To je verodostojna studija buđenja i divljanja nečistih sila usred skrhane Evrope, koja još ima Crveni krst i ženevske papire dok traju delirijum masovnog zločina i simfonija zla. Autorka Budisavljević (nije ni u kakvom srodstvu sa glavnom junakinjom ovog filma Dianom, Austrijankom, koja je od sigurne smrti spasla hiljade naše dece) ne želi da se krije iza laži i eufemizama prihvaćenih u današnjoj Hrvatskoj. Kod nje se jasno imenuju ustaše i njihovi zločini, vide i čuju Stepinac i njegove žrtve, kao i lica stvarnih sudbina, pravi ljudi, a ne metafizičke tvorevine (iako iz njih bije surova metafizika zločina), osobe sa imenima i prezimenima rečju izvršitelji, svedoci i žrtve ubistva jednog naroda na tlu Evrope, dakle propasti Zapada, kao što je bio i istovremeni Hitlerov Holokaust.

Mnogima u Nemačkoj doneo je ovaj film šokantna saznanja, kao i jedno novo pitanje: kako se za ovo nije znalo svih ovih decenija i kako je moguće da su i posleratne jugoslovenske vlasti (kako se vidi u filmu) bez zazora učestvovale u prikrivanju i negiranju genocida koji se dogodio. “Diana Budisavljević je izbrisana iz istorije”, rekla je sinoć u Kotbusu Dana Budisavljević, a cela stravična povest o masovnom genocidu nad Srbima, naročito ubijanju dece, “sahranjena je, jer obimna Dianina dokumentacija, posle oduzimanja 1945, nikada nije pronađena”. Da jeste, preživela deca imala bi ime i roditelje, znala bi barem nešto o sebi. Ovako, ostali su i u miru samo brojevi. Titova Ozna se postarala za zaborav.

U pitanju su, dakle, dva podviga ogromnih razmera. Prvi Dianin, misija hrišćanke koja je pred Boga izašla kao sveti pravednik. Drugi Danin, koja ne pitajući za cenu otkopava Dianinu (i svetsku) sahranjenu istinu i suočava nas sa njom beskompromisno, ljudski, autorski par excellence. Ni za jednu od ovih žena nema adekvatne nagrade, osim što su pobedile u etičkoj utakmici dvaju epoha i na delu pokazale šta je čovek. Šta više može pojedinac? Šta više mogu pokretne slike? Kada je film u pitanju, bilo je vraški teško izvojevati pobedu okružen nerazumevanjem ili čak otvorenim neprijateljstvom, u desetogodišnjoj borbi za najnužnija sredstva (film je podržalo i Ministarstvo kulture Srbije i njegov Filmski centar), i to je najvažnija činjenica, koja etički podvig pretvara u umetničko delo.

“Za ovakvu temu trebalo je barem koliko za ‘Šindlerovu listu’ ili deset puta više nego što smo uspeli da skupimo”, kaže Dana. Zato je odabran model kamerne drame, sa dvadesetak uloga, od kojih i četiri autentične ličnosti preživelih žrtava. Potresna priča stala je u skromne okvire i događa se uglavnom u enterijeru. I sve ostale komponente filma podležu strogoj redukciji: u ovom crno-belom svetu dominiraju krupni planovi, kretanje aktera ograničeno je uglavnom na glavne pravce, scena je data samo u sugestivnim naznakama, muzika tek podvlači dramatičnu tišinu. Ali sve se to odnosi i na dijalog, često stegnut u neizgovoreni grč. Filmski minimalizam u nas još neviđen, na momente snažan kao u Drajera i Bresona. Odlična glavna uloga Alme Price. Dosegnuti filmski stil, koji je pronašao način da bolno progovori drama stoleća.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Večernje novosti, 11. novembar 2019.