Да ли је нафтна револуција САД ипак само кратки бљесак?

САД су захваљујући шкриљцима од 2011. до 2018. постале водећа светска енергетска сила. Све указује да се ипак ради о краткорочном чуду

Износећи своја запажање на недавно одржаном конгресу произвођача нафте из шкриљаца у Пенсилванији, амерички председник Доналд Трамп констатујући изванредан пораст количине гаса и нафте добијених из шкриљаца у протеклој деценији, напоменуо је да је неконвенционална енергија из шкриљаца учинила Америку „највећом енергетском суперсилом у историји човечанства.“ На први поглед достигнуће је заиста импресивно. У 2011. САД су престигле Русију и тако постале највећи светски произвођач природног гаса, а до 2018. су претекле Русију и Саудијску Арабију и постале водећи светски произвођач нафте. Све је то захваљујући америчкој неконвенционалној нафти и гасу из шкриљаца. Међутим, успех би могао бити кратког даха.

Пораст производње енергије из шкриљаца и повољни геолошки услови у западном Тексасу, Северној Дакоти и на другим местима дали су Америци јасну геополитичку полугу у светској политици, не само према Блиском истоку или Венецуели, већ и према Европској унији, за коју Русија остаје примарни снадбевач гасом. Могу ли САД наставити да воде политику полазећи од чињенице да су водећа гасна и нафтна сила, или се ради о краткотрајном бљеску који ће нестати једнако брзо као што се појавио?

Баш док је Трамп у Питсбургу победоносно говорио о индустрији нафтних шкриљаца, руски министар енергетике Новак указао је на недавно успоравање раста производње нафте из шкриљаца у кључним областима Америке: „Уколико се прогнозе испоставе тачним, у блиској будућности доћи ће до стагнације производње.“ Указао је на тренд значајног смањења броја бушотина за експлоатацију нафте из шкриљаца у последњих неколико месеци и на прогнозе Волстрита о значајном успоравању приноса од шкриљаца у 2020. Са гасом из шкриљаца ствари не стоје ништа боље, упркос томе што производња тренутно превазилази домаћу потражњу. Иако се инфраструктура за складиштење течног природног гаса (LNG) шири, још увек је далко од нивоа која би Сједињеним Државама омогућио да постану главни снадбевач Европске уније у конкренцији руског гаса. А новац са Волстрита такође пресушује.

ТРАМПОВ ЕВРОПСКИ ПОРАЗ
Трампова администрација уложила је пуно политичког напора у покушаје да убеди ЕУ и друге делове света да купују амерички гас из шкриљаца уместо руског конвенционалног природног гаса, аргументујући то потребом да се диверзификује снадбевање. Сада се чини да је тај сценарио мало вероватан. Упркос снажном америчком притиску да се обустави изградња европског дела руског гасовода Северни ток 2 (од Балтичког мора до Немачке) који ће удвостручити капацитет и у значајној мери смањити завиност од украјинског транзита, пала је и последња европска баријера том пројекту. Данска је најавила да ће Гаспрому одобрити изградњу руте кроз њене територијалне воде. Данска одлука, донета након вишемесечних притисака Вашингтона, јасно указује на пораз Трампове енергетске геополитичке стратегије према којој је амерички течни природни гас из шкриљаца требало да замени гас који се добавља руским гасоводима. Гаспром би ускоро требало да заврши другу трасу гасовода Северни ток, што ће удвостручити његов капацитет, док би се са испорукама кренуло почетком 2020.

Складиштење цеви за Северни ток 2 у немачком Засницу

У јулу 2018. на састанку у Вашингтону са председником Европске комисије Јункером, Трамп је најавио да ће Европска унија (ЕУ) ускоро бити „велики купац“ америчког течног природног гаса (LNG). То тек треба да се реализује, премда је извоз порастао са минималног нивоа од пре две године. Али неуспех САД да зауставе проток руског гаса задаје озбиљан ударац тим плановима. Изузев потписаних уговора америчких добављача течног природног гаса са Пољском, мали су изгледи за озбиљан извоз америчког течног природног гаса на тржиште ЕУ у наредним годинама, нарочито сада кад је Унија одобрила изградњу Северног тока 2.

Чак и једно једино европско тржиште на које су САД успешно извозиле природни течни гас из шкриљаца – Пољска – окреће се на другу страну у потрази за гасом који није руски. Након потписивања уговора о гасу са америчком компанијом за производњу гаса из шкриљаца 2018. године, Пољска се окренула норвешком гасу. Директор пољске Државне гасне компаније Пјотр Вознијак управо је обзнанио: „Почевши од 2022, преко Балтичког гасовода планираног капацитета од 10 милијарди кубних метара увозићемо око 2,5 милиона кубних метара природног гаса, и то сопственом екстракцијом залиха из континенталног појаса Норвешке. Остатак гаса купићемо на норвешком тржишту.“ Толико о сновима о великој пољској куповини гаса од скупљих добављача из Америке.

Извоз америчког течног природног гаса (LNG) зависи од изградње скупе инфраструктуре којом би се гас превео у течно стање, као и посебних лучких постројења и танкера за утовар и испоруку гаса. Због тога су недавне изразито ниске цене америчког гаса на домаћем тржишту и високи трошкови инвестирања одложили попуњавање главних извозних капацитета. У 2018. години, производња природног гаса у САД, углавном добијена хидрауличним фракингом, довела је до гасне презасићености која спушта цене америчког гаса на историјски минимум за последњих 25 година. Ове године производња гаса је порасла за 10 одсто у односу на претходну.

СТРАХ ОД РЕЦЕСИЈЕ
Други највећи амерички произвођач гаса Чизпик енерџи (Chesapeake Energy) у значајној мери ограничава даља улагања у гас, покушавајући да прода имовину и смањи дуговања. Ова компанија је открила богата Хејнсвил поља 2018. године, али сада због ниских цена допушта пад производње на пољима у северној Луизијани и источном Тексасу, некада назвиваним „пољима са највећим приходом од производње гаса у САД“. Компаније се масовно задуживала након 2010. године – када су Федералне резерве држале каматне стопе на нули – како би профитирала на скоку производње гаса из шкриљаца. Сада када њега има у изобиљу а политика Федералних резерви је пооштрена, они су се – заједно са свима осталима – нашли у ситуацији у којој имају огромна дуговања, а  цена гаса је у опадању.

Отуда би компанија могла банкротирати, а већи ривали, попут Ексонмобила (ExxonMobil), могли би јефтино откупити њихове резерве гаса, премда рачуница кад су у питању будућа велика улагања у извоз америчког течног природног гаса у ЕУ или Кину није обећавајућа. Трговински рат Вашингтона са Пекингом гурнуо је Кину у партнерство са Русијом, Аустралијом, Катаром и другима како би обезбедила сигуран увоз течног придоног гаса, баш у тренутку када су произвођачи тог гаса у САД проширили своју инфраструктуру. Како би се осветила за америчке тарифе, Кина је увела тарифе од 25 одсто на амерички течни природни гас, које елиминишу перспективу његовог извоза у Кину. Амерички гас ће морати да се суочи са жестоком конкуренцијом неколико других произвођача, како из ЕУ, тако и из Азије.

Радник у близини нафтне бушотине у западном Тексасу

И док изгледи да ће Америка постати глобално доминантан играч кад је у питању извоз гаса из шкриљаца, кад је у питању нафта из шкриљаца – на коју је протеклих година стављен убедљиво највећи фокус – САД се суочавају са другачијим проблемима. Дошло је до озбиљног пада улагања у пројекте нафте из шкриљаца јер све више фирми на Волстриту смањује ризике услед страхова од глобалне економске рецесије.

Производња америчке неконвенционалне нафте из шкриљаца у протеклих десетак година за многе је представљала право изненађење. Америчка производња сирове нафте достигла је рекордних 10,96 милиона барела дневно у 2018, према подацима америчке Управе за енергетске информације. Од око 6,5 милиона барела сирове нафте на дневном нивоу, готово 60 одсто отпада на ресурсе из шкриљаца и углавном се односи на налазишта у западном Тексасу, у огромном Пермијском басену. Међутим, темпо раста је озбиљно успорио услед одређених предвиђања да се нафти из шкриљаца ближи крај.

Од врхунца раста крајем 2018. године, када се нафта из америчких шкриљаца повећавала стопом од 1,8 милиона барела годишње, компанија Ристад енерџи процењује да ће раст пасти на половину тог износа у овом кварталу. Они напомињу да је „значајно ширење активности на бушотинама током 2017. и 2018“ дошло „по цени стрмијег пада базе“. Такозване младе бушотине дају велике количине нафте у првих неколико квартала, а потом та производња убрзано опада.  Како су светске цене нафте запале у распон од 50 долара, упркос геополитичким турбуленцијама у Венецуели, Ирану, па чак и Саудијској Арабији, економска исплативност вађења нафте из шкриљаца је доведена у питање. Будући да већина мањих компанија за производњу нафте из шкриљаца и даље послује са губицима, уколико се то ускоро не промени, тренд банкротства у овој америчкој индустрији могао би се претворити у лавину суноврата.

ЗЛОСЛУТНИ ЗНАК
Проблем је у томе што је већи део америчке економије нафте из шкриљаца нетранспарентан. Већина инвестиција у компаније за производњу нафте из шкриљаца протеклих година заснивала се на проценама фирме о повећању резерви нафте. Међутим, те бројке су подложне великом сукобу интереса. Комисија за хартије од вредности и берзе САД 2008. године је омогућила нафтним компанијама да користе „власничке методе“ за одређивање резерви, које не подлежу обавези обелодањивања пословних података. Докле год је производња била у порасту а новац обилно пристизао, нико није постављао превише питања. Сада се то мења. Недавно је извршни директор једне од највећих компанија у Пермијском басену, Скот Шефилд из фирме Пионир начурал рисорсес (Pioneer Natural Resources) признао да нафтна индустрија остаје без површинског слоја нафте из шкриљаца. Ти делови земљишта се називају „слатка места“ и у њима су трошкови довољно ниски да посао буде профитабилан. Ова тврдња Шефилда представља велики заокрет, будућид а је исти човек пре само две године упоредио нафтне резерве у Пермијскиом басену са онима у Саудијској Арабији.

У овој ситуацији је вероватно да ће доћи до даљег пада производне стопе у америчкој индустрији нафтних шкриљаца, а тиме и у општој производњи нафте у САД. Одувек се знало да је нагли пораст експлоатације шкриљаца зависио од бушотина које су брзо доспевале до врхунца производе, да би се потом налазишта празнила доста брже од традиционалних нафтних бушотина. Технологија је помогла да се овај тренд ублажи, али само док је новац био јефтин, а цене нафте у порасту. Од 2018. године цене нафте су у паду. Октобра 2018. нафта „Вест тексас интермидијет“ продавала се за 75 долара по барелу. Данас се креће око 56 долара, што значи да је већина компанија за производњу нафте из шкриљаца опасно близу границе профитабилности.

Процес екстракције гаса из шкриљаца

Шин Ким из S&P Global Platts (компанија за анализу енергетских тржишта; прим. прев.) сматра „да ће производња енергије из шкриљаца вероватно разочарати брже него што индустрија очекује.“ Она каже: „Не постоји ниједан разлог да производња америчке индустрије шкриљаца настави да расте по стопи од милион или милион и по барела нафте дневно, а тај ниво раста је константа.“

Геополитичке последице брзог пада производње нафте из шкриљаца у Америци могле би озбиљно утицати на могућности америчке спољне политике, а будући да инвестиције САД у нафтна поља опадају, све би се могло одразити и на америчку економију, што нису добре вести у контексту шанси за Трампов реизбор. Злослутан знак је и то што су у ранијим случајевима пада производње енергената из шкриљаца компаније чувале опрему за екстракцију нафте, чекајући да поново порасте потражња, док се овај пут опрема раставља на делове и продаје на отпад.

 

Ф. Вилијам Ендгал је саветник за стратешке ризике и предавач. Дипломирани је политиколог са Универзитета Принстон и аутор више бестселера о нафти и геополитици.

 

Превео Лука Угрица

 

Извор New Eastern Outlook