Da li je naftna revolucija SAD ipak samo kratki bljesak?

SAD su zahvaljujući škriljcima od 2011. do 2018. postale vodeća svetska energetska sila. Sve ukazuje da se ipak radi o kratkoročnom čudu

Iznoseći svoja zapažanje na nedavno održanom kongresu proizvođača nafte iz škriljaca u Pensilvaniji, američki predsednik Donald Tramp konstatujući izvanredan porast količine gasa i nafte dobijenih iz škriljaca u protekloj deceniji, napomenuo je da je nekonvencionalna energija iz škriljaca učinila Ameriku „najvećom energetskom supersilom u istoriji čovečanstva.“ Na prvi pogled dostignuće je zaista impresivno. U 2011. SAD su prestigle Rusiju i tako postale najveći svetski proizvođač prirodnog gasa, a do 2018. su pretekle Rusiju i Saudijsku Arabiju i postale vodeći svetski proizvođač nafte. Sve je to zahvaljujući američkoj nekonvencionalnoj nafti i gasu iz škriljaca. Međutim, uspeh bi mogao biti kratkog daha.

Porast proizvodnje energije iz škriljaca i povoljni geološki uslovi u zapadnom Teksasu, Severnoj Dakoti i na drugim mestima dali su Americi jasnu geopolitičku polugu u svetskoj politici, ne samo prema Bliskom istoku ili Venecueli, već i prema Evropskoj uniji, za koju Rusija ostaje primarni snadbevač gasom. Mogu li SAD nastaviti da vode politiku polazeći od činjenice da su vodeća gasna i naftna sila, ili se radi o kratkotrajnom bljesku koji će nestati jednako brzo kao što se pojavio?

Baš dok je Tramp u Pitsburgu pobedonosno govorio o industriji naftnih škriljaca, ruski ministar energetike Novak ukazao je na nedavno usporavanje rasta proizvodnje nafte iz škriljaca u ključnim oblastima Amerike: „Ukoliko se prognoze ispostave tačnim, u bliskoj budućnosti doći će do stagnacije proizvodnje.“ Ukazao je na trend značajnog smanjenja broja bušotina za eksploataciju nafte iz škriljaca u poslednjih nekoliko meseci i na prognoze Volstrita o značajnom usporavanju prinosa od škriljaca u 2020. Sa gasom iz škriljaca stvari ne stoje ništa bolje, uprkos tome što proizvodnja trenutno prevazilazi domaću potražnju. Iako se infrastruktura za skladištenje tečnog prirodnog gasa (LNG) širi, još uvek je dalko od nivoa koja bi Sjedinjenim Državama omogućio da postanu glavni snadbevač Evropske unije u konkrenciji ruskog gasa. A novac sa Volstrita takođe presušuje.

TRAMPOV EVROPSKI PORAZ
Trampova administracija uložila je puno političkog napora u pokušaje da ubedi EU i druge delove sveta da kupuju američki gas iz škriljaca umesto ruskog konvencionalnog prirodnog gasa, argumentujući to potrebom da se diverzifikuje snadbevanje. Sada se čini da je taj scenario malo verovatan. Uprkos snažnom američkom pritisku da se obustavi izgradnja evropskog dela ruskog gasovoda Severni tok 2 (od Baltičkog mora do Nemačke) koji će udvostručiti kapacitet i u značajnoj meri smanjiti zavinost od ukrajinskog tranzita, pala je i poslednja evropska barijera tom projektu. Danska je najavila da će Gaspromu odobriti izgradnju rute kroz njene teritorijalne vode. Danska odluka, doneta nakon višemesečnih pritisaka Vašingtona, jasno ukazuje na poraz Trampove energetske geopolitičke strategije prema kojoj je američki tečni prirodni gas iz škriljaca trebalo da zameni gas koji se dobavlja ruskim gasovodima. Gasprom bi uskoro trebalo da završi drugu trasu gasovoda Severni tok, što će udvostručiti njegov kapacitet, dok bi se sa isporukama krenulo početkom 2020.

Skladištenje cevi za Severni tok 2 u nemačkom Zasnicu

U julu 2018. na sastanku u Vašingtonu sa predsednikom Evropske komisije Junkerom, Tramp je najavio da će Evropska unija (EU) uskoro biti „veliki kupac“ američkog tečnog prirodnog gasa (LNG). To tek treba da se realizuje, premda je izvoz porastao sa minimalnog nivoa od pre dve godine. Ali neuspeh SAD da zaustave protok ruskog gasa zadaje ozbiljan udarac tim planovima. Izuzev potpisanih ugovora američkih dobavljača tečnog prirodnog gasa sa Poljskom, mali su izgledi za ozbiljan izvoz američkog tečnog prirodnog gasa na tržište EU u narednim godinama, naročito sada kad je Unija odobrila izgradnju Severnog toka 2.

Čak i jedno jedino evropsko tržište na koje su SAD uspešno izvozile prirodni tečni gas iz škriljaca – Poljska – okreće se na drugu stranu u potrazi za gasom koji nije ruski. Nakon potpisivanja ugovora o gasu sa američkom kompanijom za proizvodnju gasa iz škriljaca 2018. godine, Poljska se okrenula norveškom gasu. Direktor poljske Državne gasne kompanije Pjotr Voznijak upravo je obznanio: „Počevši od 2022, preko Baltičkog gasovoda planiranog kapaciteta od 10 milijardi kubnih metara uvozićemo oko 2,5 miliona kubnih metara prirodnog gasa, i to sopstvenom ekstrakcijom zaliha iz kontinentalnog pojasa Norveške. Ostatak gasa kupićemo na norveškom tržištu.“ Toliko o snovima o velikoj poljskoj kupovini gasa od skupljih dobavljača iz Amerike.

Izvoz američkog tečnog prirodnog gasa (LNG) zavisi od izgradnje skupe infrastrukture kojom bi se gas preveo u tečno stanje, kao i posebnih lučkih postrojenja i tankera za utovar i isporuku gasa. Zbog toga su nedavne izrazito niske cene američkog gasa na domaćem tržištu i visoki troškovi investiranja odložili popunjavanje glavnih izvoznih kapaciteta. U 2018. godini, proizvodnja prirodnog gasa u SAD, uglavnom dobijena hidrauličnim frakingom, dovela je do gasne prezasićenosti koja spušta cene američkog gasa na istorijski minimum za poslednjih 25 godina. Ove godine proizvodnja gasa je porasla za 10 odsto u odnosu na prethodnu.

STRAH OD RECESIJE
Drugi najveći američki proizvođač gasa Čizpik enerdži (Chesapeake Energy) u značajnoj meri ograničava dalja ulaganja u gas, pokušavajući da proda imovinu i smanji dugovanja. Ova kompanija je otkrila bogata Hejnsvil polja 2018. godine, ali sada zbog niskih cena dopušta pad proizvodnje na poljima u severnoj Luizijani i istočnom Teksasu, nekada nazvivanim „poljima sa najvećim prihodom od proizvodnje gasa u SAD“. Kompanije se masovno zaduživala nakon 2010. godine – kada su Federalne rezerve držale kamatne stope na nuli – kako bi profitirala na skoku proizvodnje gasa iz škriljaca. Sada kada njega ima u izobilju a politika Federalnih rezervi je pooštrena, oni su se – zajedno sa svima ostalima – našli u situaciji u kojoj imaju ogromna dugovanja, a  cena gasa je u opadanju.

Otuda bi kompanija mogla bankrotirati, a veći rivali, poput Eksonmobila (ExxonMobil), mogli bi jeftino otkupiti njihove rezerve gasa, premda računica kad su u pitanju buduća velika ulaganja u izvoz američkog tečnog prirodnog gasa u EU ili Kinu nije obećavajuća. Trgovinski rat Vašingtona sa Pekingom gurnuo je Kinu u partnerstvo sa Rusijom, Australijom, Katarom i drugima kako bi obezbedila siguran uvoz tečnog pridonog gasa, baš u trenutku kada su proizvođači tog gasa u SAD proširili svoju infrastrukturu. Kako bi se osvetila za američke tarife, Kina je uvela tarife od 25 odsto na američki tečni prirodni gas, koje eliminišu perspektivu njegovog izvoza u Kinu. Američki gas će morati da se suoči sa žestokom konkurencijom nekoliko drugih proizvođača, kako iz EU, tako i iz Azije.

Radnik u blizini naftne bušotine u zapadnom Teksasu

I dok izgledi da će Amerika postati globalno dominantan igrač kad je u pitanju izvoz gasa iz škriljaca, kad je u pitanju nafta iz škriljaca – na koju je proteklih godina stavljen ubedljivo najveći fokus – SAD se suočavaju sa drugačijim problemima. Došlo je do ozbiljnog pada ulaganja u projekte nafte iz škriljaca jer sve više firmi na Volstritu smanjuje rizike usled strahova od globalne ekonomske recesije.

Proizvodnja američke nekonvencionalne nafte iz škriljaca u proteklih desetak godina za mnoge je predstavljala pravo iznenađenje. Američka proizvodnja sirove nafte dostigla je rekordnih 10,96 miliona barela dnevno u 2018, prema podacima američke Uprave za energetske informacije. Od oko 6,5 miliona barela sirove nafte na dnevnom nivou, gotovo 60 odsto otpada na resurse iz škriljaca i uglavnom se odnosi na nalazišta u zapadnom Teksasu, u ogromnom Permijskom basenu. Međutim, tempo rasta je ozbiljno usporio usled određenih predviđanja da se nafti iz škriljaca bliži kraj.

Od vrhunca rasta krajem 2018. godine, kada se nafta iz američkih škriljaca povećavala stopom od 1,8 miliona barela godišnje, kompanija Ristad enerdži procenjuje da će rast pasti na polovinu tog iznosa u ovom kvartalu. Oni napominju da je „značajno širenje aktivnosti na bušotinama tokom 2017. i 2018“ došlo „po ceni strmijeg pada baze“. Takozvane mlade bušotine daju velike količine nafte u prvih nekoliko kvartala, a potom ta proizvodnja ubrzano opada.  Kako su svetske cene nafte zapale u raspon od 50 dolara, uprkos geopolitičkim turbulencijama u Venecueli, Iranu, pa čak i Saudijskoj Arabiji, ekonomska isplativnost vađenja nafte iz škriljaca je dovedena u pitanje. Budući da većina manjih kompanija za proizvodnju nafte iz škriljaca i dalje posluje sa gubicima, ukoliko se to uskoro ne promeni, trend bankrotstva u ovoj američkoj industriji mogao bi se pretvoriti u lavinu sunovrata.

ZLOSLUTNI ZNAK
Problem je u tome što je veći deo američke ekonomije nafte iz škriljaca netransparentan. Većina investicija u kompanije za proizvodnju nafte iz škriljaca proteklih godina zasnivala se na procenama firme o povećanju rezervi nafte. Međutim, te brojke su podložne velikom sukobu interesa. Komisija za hartije od vrednosti i berze SAD 2008. godine je omogućila naftnim kompanijama da koriste „vlasničke metode“ za određivanje rezervi, koje ne podležu obavezi obelodanjivanja poslovnih podataka. Dokle god je proizvodnja bila u porastu a novac obilno pristizao, niko nije postavljao previše pitanja. Sada se to menja. Nedavno je izvršni direktor jedne od najvećih kompanija u Permijskom basenu, Skot Šefild iz firme Pionir načural risorses (Pioneer Natural Resources) priznao da naftna industrija ostaje bez površinskog sloja nafte iz škriljaca. Ti delovi zemljišta se nazivaju „slatka mesta“ i u njima su troškovi dovoljno niski da posao bude profitabilan. Ova tvrdnja Šefilda predstavlja veliki zaokret, budućid a je isti čovek pre samo dve godine uporedio naftne rezerve u Permijskiom basenu sa onima u Saudijskoj Arabiji.

U ovoj situaciji je verovatno da će doći do daljeg pada proizvodne stope u američkoj industriji naftnih škriljaca, a time i u opštoj proizvodnji nafte u SAD. Oduvek se znalo da je nagli porast eksploatacije škriljaca zavisio od bušotina koje su brzo dospevale do vrhunca proizvode, da bi se potom nalazišta praznila dosta brže od tradicionalnih naftnih bušotina. Tehnologija je pomogla da se ovaj trend ublaži, ali samo dok je novac bio jeftin, a cene nafte u porastu. Od 2018. godine cene nafte su u padu. Oktobra 2018. nafta „Vest teksas intermidijet“ prodavala se za 75 dolara po barelu. Danas se kreće oko 56 dolara, što znači da je većina kompanija za proizvodnju nafte iz škriljaca opasno blizu granice profitabilnosti.

Proces ekstrakcije gasa iz škriljaca

Šin Kim iz S&P Global Platts (kompanija za analizu energetskih tržišta; prim. prev.) smatra „da će proizvodnja energije iz škriljaca verovatno razočarati brže nego što industrija očekuje.“ Ona kaže: „Ne postoji nijedan razlog da proizvodnja američke industrije škriljaca nastavi da raste po stopi od milion ili milion i po barela nafte dnevno, a taj nivo rasta je konstanta.“

Geopolitičke posledice brzog pada proizvodnje nafte iz škriljaca u Americi mogle bi ozbiljno uticati na mogućnosti američke spoljne politike, a budući da investicije SAD u naftna polja opadaju, sve bi se moglo odraziti i na američku ekonomiju, što nisu dobre vesti u kontekstu šansi za Trampov reizbor. Zloslutan znak je i to što su u ranijim slučajevima pada proizvodnje energenata iz škriljaca kompanije čuvale opremu za ekstrakciju nafte, čekajući da ponovo poraste potražnja, dok se ovaj put oprema rastavlja na delove i prodaje na otpad.

 

F. Vilijam Endgal je savetnik za strateške rizike i predavač. Diplomirani je politikolog sa Univerziteta Prinston i autor više bestselera o nafti i geopolitici.

 

Preveo Luka Ugrica

 

Izvor New Eastern Outlook