M. Zdravković: Buđenje iz jednog sna

Predsednik Morales učinio je jako puno za Boliviju, preuredio je zemlju do neprepoznatljivosti. Pogrešio je što nije odredio naslednika

Evo Morales, predsednik Bolivije u ostavci, odrastao je u siromaštvu na bolivijskim visoravnima i bio je uzgajivač koke i lama pre nego što je postao prvi Indijanac predsednik Bolivije. Morales jeste bio predvodnik ekonomskog procvata bez presedana i zaslužan je za podizanje miliona ljudi iz siromaštva. Otkada je sin farmera pre 14 godina preuzeo funkciju, stekao je slavu, proširio svoju podršku i obične Bolivijce učinio ponosnim svojom nepokolebljivom odbranom domorodačkih prava.

Ni opozicija nije u stanju da prozove predsednika (sada već bivšeg) Moralesa po pitanju ekonomije pa im ostaju samo tvrdnje kako će Bolivija postati kao Venecuela ako Morales ostane na vlasti. Da li postoje neki konkretni argumenti za te tvrdnje? Slabo, jer činjenica je da bolivijska ekonomija raste brže od svih susednih zemalja. U isto vreme zemlje koje su usvojile pro tržišne reforme nakon perioda levičarskih vlasti, pre svega Argentina i Ekvador, sada su suočene sa ekonomskim i političkim haosom (ne čudi da su Argentinci na nedavnim izborima ponovno izabrali peroniste ne dajući Mauriciju Makriju drugi mandat).

Kad su izbili veliki protesti i sukobi sa snagama sigurnosti u Venecueli, uz sve propratne faktore (i inostrane uticaje), nije teško bilo definisati kako je ekonomska situacija bila (i još uvek jeste) glavni okidač za eksploziju nezadovoljstva. Dok je Venecuela ekonomski tonula sve dublje, Boliviji je zapravo išlo poprilično dobro, ide joj i danas. Šta je sada sa onom čuvenom maksimom sa Zapada da je „stvar u ekonomiji“ teorijom da je upravo ekonomsko stanje glavni i jedini pokretač narodnih masa i gneva (nikada se ne izostavlja i želja naroda za slobodom i demokratijom)?

Naravno, Evo Morales nikako nije savršeni predsednik, takav zapravo ne postoji, i za vreme njegovih 14 godina vladavine etablirala se jedna nova vladajuća klasa u kojoj je, kako to i inače biva, nikla korupcija, ali nema vladajuće klase na celom ovom svetu gde to nije slučaj (ni na Istoku, ni na Zapadu). Predsednik Morales učinio je jako puno za Boliviju, preuredio je zemlju do neprepoznatljivosti. Pre Moralesa mnogi su još uvek živeli u neuslovnim nastambinama (nama Evropljanima je to teško i da zamislimo), danas su ih zamenile nove i moderne kuće. Siromašnih i dalje ima (uprkos napretku Bolivija, sa oko 10 miliona stanovnika, je i dalje jedna od najsiromašnijih zemalja Latinske Amerike), ali gledajući odakle je krenula pre Moralesa, napredak je ogroman, vidljiv. Svakako, njihova svakodnevnica izgleda bolje zaslugom svih dodatnih usluga koje su im danas dostupne.

Postoji jako dobar razlog zašto su neprijatelji latinoameričkog socijalizma godinama isticali Venecuelu dok u isto vreme skoro da nisu ni spominjali Boliviju. Razlog je vrlo jednostavan. Upirući prstom u Venecuelu upiralo se prstom u urušavajuću ekonomiju. Neprijatelji levičarskih pokreta ćutali su o Boliviji jer bi u tom slučaju morali priznati konkretan progres koji se tamo događa. Paradoksalno je da se još uvek događa. Neosporna je činjenica da stanovnici Bolivije žive zdravije, bogatije, da je životni vek duži, da su bolje obrazovani, jer je obrazovanje dostupno svima, i da je jednakost među njima veća nego što je ikada bila u istoriji ove latinoameričke države.

Južnije, Čile prolazi kroz veliku krizu i moguću revoluciju, a Čile godinama, decenijama, ima neo liberalnu ekonomiju i ovo što preživljava direktan je rezultat toga. Pre svega mesec dana još uvek su se mogle prodavati priče o tome kako je Čile uzor ekonomije Latinske Amerike, uzor kojeg bi valjda sve ostale zemlje regije (i šire) trebale da slede. Puno toga moglo se pričati pre mesec dana, ali ne i danas. Naime, pre tačno mesec dana buknula je eksplozija nezadovoljstva u Čileu, i to nisu uobičajene anti vladine demonstracije, ova eksplozija predstavlja pravu pobunu protiv sistema kao takvog. Ipak, u medijima je to slabo ispraćeno, sve karte su bačene na Boliviju.

Otkud onda toliki gnev protiv Moralesa? Neki tvrde kako će ekonomija uskoro urušiti zbog više razloga, jedan od njih je potencijalni pad cene prirodnog gasa. Da, postoji velika državna birokratija i neki se boje da će ona da uguši ekonomiju, ali sve su to strahovi koji se tek trebaju realizovati, a teško je verovati da narod izlazi na ulice zbog projekcija koje se mogu, ali i ne moraju dogoditi.

Kako smo već pomenuli, bolivijska ekonomija pod Moralesom razvijala se poprilično drugačije od venecuelanske pod Čavezom i kasnije Madurom. Venecuela je preuzela 10 miliona hektara zemlje koja je bila u rukama privatnika (www.globalresearch.ca), Bolivija to nije radila, nacionalizovano je svega 33 kompanije! I tu je reč o kompanijama koje su i ranije bile u vlasništvu države (prodane privatnicima od strane prethodnih vlasti).

Što se korupcije tiče, Bolivija se nalazi, prema Međunarodnom indeksu percepcije korumpiranosti, na 132. mestu od 180 država. Kako god, činjenica jeste da su milijarde dolara utrošene na velike infrastrukturne projekte koji su transformisali bolivijsko društvo. Izgradile su se nove škole, masovni prevoz, oko 5,400 km novih puteva… (www.globalresearch.ca) Što smo više svesni tih činjenica pobunu protiv Moralesa sve je teže shvatiti.

Činjenica je da je Morales svoje prve mandate osvajao sa lakoćom i niko se nije previše bunio (mislim pre svega na strani faktor, narod je bio plebiscitarno uz njega), ali su ljudi postali skeptični da bi se mogao pretvoriti u diktatora. Postoji li argument za to? U neku ruku, da. Naime, prema važećem Ustavu Morales se nije smeo kandidovati za četvrti uzastopni mandat. On je to ipak pokušao da promeni referendumom tražeći od naroda da mu da tu mogućnost, ali narod mu je nije dao, referendum nije prošao. Ipak, onda mu je nakon toga vrhovni sud ipak dozvolio da se ponovno kandiduje, suprotno volji naroda koji mu je dao do znanja da ne želi imati jednog te istog čoveka decenijama na vlasti. Morales je pogrešio što nije na vreme odabrao adekvatnog naslednika, a možda nije ni hteo, možda mu se, kao i mnogima, vlast osladila. Očito je da nema skromnost kakvu je pokazao bivši urugvajski predsednik Hose Muhika, i to mu je narod zamerio.

Na izborima prošlog meseca Morales se kandidovao. Naime, sve što je stvoreno za vreme blagog socijalizma otkako je on na vlasti, može nestati ako se desničari i neoliberali dokopaju vlasti, a naivna novostvorena srednja klasa nije svesna koliko brzo može izgubiti ono što danas imaju, ono što im je upravo predsednik Morales dao. Još jednom, Morales je morao na vreme da potraži zamenika, nekoga ko bi poneo štafetu i nastavio da radi dobar posao. Drugim rečima, morao je staviti interese zemlje ispred ličnih interesa u svim aspektima.

Ako njegov protivkandidat Karlos Mesa, inače bivši bolivijski predsednik, osvoji vlast, stanovnici Bolivije proći će kao i Argentinci kada im je jednog dana bilo dosta levice i kada su poverovali u Makrijeve (predsednik Argentine u prošlom mandatu, pre dve nedelje mu nije prošao reizbor, peronisti su se trijumfalno vratili na vlast) neoliberalne laži. Dovoljno je setiti se kako je Mesa vladao dok je bio predsednik od 2003. do 2005., po diktatu MMF-a i Svetske banke (kao i njegovi prethodnici) tako da je držao stanovnike Bolivije u permanentnom siromaštvu. Tada, pod pritiskom Eva Moralesa, koji je bio lider sindikata i vođa Pokreta za socijalizam, Mesa je bio prisiljen da raspiše tzv. gasni referendum na kojem je velika većina glasala za nacionalizaciju gasne industrije. To je bio zahtev koji nije mogao da ispuni pa je podneo ostavku, a na idućim izborima je sa lakoćom pobedu odneo Evo Morales. Ostalo je istorija.

Zapadni mediji su već ocenili da je ostavka Moralesa pokvarila planove Vladimira Putina za dominacijom u Latinskoj Americi. Takođe, ističe se da je Bolivija jedan od saveznika Rusije u Latinskoj Americi i najbliži saveznik Venecuele, ali i da Morales kojeg je neočekivano napustila vojska još uvek nije gotov. Za sada je pobeda na strani „opozicije“, ali Morales ima dovoljan broj saveznika koji neće sediti skrštenih ruku. Rezerve litijuma u trouglu između Bolivije, Argentine i Čilea su impresivno velike, a litijum je metal budućnosti. Rusija nije jedina država koja je zainteresovana za zajedničko investiranje u proizvodnju litijuma u Boliviji, jer tu su još Kanada, Nemačka, SAD ali i Kina. Pored Rusije, da je reč o vojnom puču, ocenjeno je u Venecueli, na Kubi i u Meksiku.

Objavom na Tviteru Morales je potvrdio kako odlazi u Meksiko, ali je najavio da će se vratiti sa još više snage i energije. Šef bolivijske vojske, Viliam Kaliman, koji je Moralesu poručio kako bolivijska vojska neće ići u konfrontaciju sa narodom, dajući mu time do znanja da neće ni njega više da štiti, sada ipak poručuje kako će trupe na ulicama La Paza upotrebiti primerenu silu protiv vandalskih skupina koje šire teror među stanovništvom. Jasno je na koga je mislio, na pro Morales demonstrante.

 

Autor Miloš Zdravković

 

Izvor Iskra, 12. novembar 2019.