Осам афричких држава жели изаћи из система ЦФА франка, да ли је угрожена Банка Француске?

Упркос чињеници да ни датум ни начин промјене валуте још увијек нису дефинисани, зидови Централне банке Француске су се почели трести

Осам земаља које су дио Западноафричке економске и монетарне уније су преко њиховог представника, предсједника Бенина Патриса Талона, изразило је жељу да у сљедећих неколико година напусте монетарни систем ЦФА франка, који је тренутно везан за Централну банку Француске и сматра се колонијалном валутом којом Париз убире незаслужену провизију. Овај систем, иако је могао јамчити одређену стабилност афричкој економији, створио је претјерана ограничења државама које су његов дио и резултирао је диктатом Париза у економске изборе црног континента. Упркос чињеници да ни датум ни начин промјене валуте још увијек нису дефинисани, зидови Централне банке Француске су се почели трести.

Неће бити ријетки они који ће тврдити да ова иницијатива не долази случајно након великог самита Русија-Африка, недавно одржаном у Сочију, на којем је, уз бројне афричке лидере, учествовао и предсједник Бенина Патрис Талон. Но, како за ову тврдњу још нема никаквих доказа, остаћемо при тврдњи да постоји могућност да су с афричке вође и Талон о овоме разговарали с Владимиром Путином, који никада није крио да монетарни систем ЦФА франка види као алат неоколонијализма.

За француску привреду се ризик да бивше колоније захтијевају враћање својих резерви у замјену за текућу валуту никако не може потцијенити. Обичан захтјев поједине земље, попут Обале Слоноваче, за властитим резервама значио би за Емануела Макрона да мора пронаћи већу количину ресурса од било којег тренутног маневра. Осим тога, овдје говоримо само о једној земљи, док монетарни систем ЦФА франка из Париза управља резервама из још 13 земаља „црног континента“. Без јаке валуте у Африци и без низа снажних трговинских споразума попут британског Комонвелта, Француска би се нашла у ситуацији да не може владати ресурсима у иностранству и неспособна управљати тешким ситуацијама.

У ствари, будући да се у било којем тренутку, као јамац конверзије, може мијењати девизни курс, Француска је тренутно у могућности да ојача свој утјецај у Африци са стварним психолошким и монетарним притиском. Ако Париз одлучи да удвостручи број ЦФА франака потребних за промјену неоколонијалне валуте у евре, истог тренутка би преполовио куповну моћ у 14 афричких земаља. То би било апсолутно погрешно, стога никада није ни учињено, али ако француски интереси буду доведени у питање, овај сценарио је итекако могућ. У том смислу, земље које су у оковима колонијалног франка као једину опцију имају јамства Русије и Кине. Од Москве војна, а од Пекинга економска.

НАЦИОНАЛНЕ ВАЛУТЕ ИЛИ ЈЕДИНСТВА АФРИЧКА ВАЛУТА?
Иако се односи између држава средње Африке посљедњих година углавном побољшавају, такође због заједничких ратова против тероризма и глади, могућности међународне сарадње на монетарној политици није обећавајућа. С тог гледишта, на карту монетарне независности треба играти у право вријеме, посебно како би се избјегла галопирајућа инфлација, као она која је погодила афричке земље које се не придржавају ЦФА франка, а Зимбабве и Гвинеја су огледни примјери.

Ипак, ријечи које је предсједник Бенина користио говорећи о могућности одвајања од ЦФА франка биле су врло јасне: „Не могу вам дати датум, али је психички то већ наша одредишна тачка.“ Укратко, челници афричких држава су се сложили да њихове политике привредне експанзије нису могуће све док Француска кује новац за њих, због чега су под психолошком доминацијом воље Париза. Ако афричке земље буду у стању боље управљати ситуацијом и буду добро играле своје карте, оне ће заиста успјети уплашити Париз. Али сценарио с којим се суочава црни континент уопће није лаган, јер се претјераним узнемиравањем Централне банке Француске ризикује одмазда Париза на вриједност течаја. С друге стране, задржавање статуса кво води у даље слабљење афричких држава, које су с овим оковима неспособне да напредују економски, финансијски и социјално, а то афричке вође јако добро знају, јер живе с тим још од споразума Бретон вудс.

Хоће ли афричке државе бити успјешне или неуспјешне, то ће у највећој мјери зависити од тога хоће ли успјети створити паралелну мрежу која ће се моћу супротставити ЦФА франку. Тренутно знамо само за јасну намјеру докидања овог неправедног система, а све остало су непознанице. Ризик од могућег неуспјеха је велик и кључне одлуке морају бити преиспитане неколико пута. Наравно, земље такозваног простора „Франсафрике“ овдје требају и јаког савезника, можда и два. Ниједна од земаља ЕУ то није, а нису ни САД или моћне исламске земље, попут Саудијске Арабије. Стога, при одабиру савезника у овом ризичном послу, избор је прилично јасан.

 

Аутор Нермин Н.

 

Извор logicno.com, 12. новембар 2019.