Роберт Кејган: Ако се Америка повуче, Европа ће прокључати

Мислим да морате бити непоколебљиви оптимиста да бисте веровали како ће Европа остати стабилна и мирна без подршке Сједињених Држава

Истакнути амерички конзервативац Роберт Кејган упозорава да је време да Европа „одрасте“. У интервјуу за Шпигл говорио је о Трамповом ставу према спољној политици, о либералном демократском консензусу који се распада и о неизвесној будућности Немачке и Европске уније.

Господине Кејган, одлука америчког председника Доналда Трампа да повуче трупе из Сирије имала је озбиљне последице: отворио је капију за турску инвазију на север Сирије, ојачао утицај Русије и Ирана и поткопао поверење партнера у поузданост Сједињених Држава. Мислите ли да је Трамп знао шта чини када је донео своју одлуку?
Мислим да се није нарочито обазирао на то какве би могле бити последице. Трамп се води претпоставком да ће Американци подржати идеју повлачења из Сирије, без обзира на евентуалне последице тога. И вероватно је у праву. Макар ја нисам чуо веће јавно негодовање.

Неки утицајни сенатори из редова републиканаца оштро су критиковали Трампа. Мич Меконел, лидер већине у Сенату, чак је у уводнику Вашингтон поста написао да је Трамп повео САД у „стратешки кошмар“. 
Као одговор на то Трамп је оставио неколико америчких војника у источној Сирији. Али у суштини председник не сматра да руководство Републиканске странке има било какав утицај на републиканске гласаче. Трамп је водио борбу против Републиканске странке 2016. године и победио је. Зато он људе попут Мича Меконела сматра тигровима од папира.

Да, сада је на Републиканској странци да једном за свагда оконча Трампов председнички мандат. Све што треба да се догоди јесте да републикански посланици заједно са демократама гласају за његов опозив. Мислите ли да је такав исход у потпуности искључен?
Не у потпуности, али уколико то и буду учинили, разлог сигурно неће бити Трампова спољна политика. Републиканци ће окренути леђа председнику ако стекну утисак да ће у свом лудилу повући и странку у понор. Али још нисмо дошли до тога.

Повлачење са севера Сирије само је део већег Трамповог обећања да ће окончати „бескрајне ратове“ својих претходника. Могу ли Европљани попунити празнину на Блиском истоку која ће остати након повлачења САД?
Можда сам нешто пропустио, али засада не видим да су Европљани вољни да пошаљу војнике у Сирију.

Немачка министарка одбране Анегрет Крамп-Каренбауер предложила је да се заштита зоне безбедности на северу Сирије осигура распоређивањем европских трупа.
Колико год ја желео да се Европљани укључе, веома сам скептичан по питању тога колико су заиста способни да замене Американце. Ради се најпре о војној логистици и војним средствима, али намећу се и нека много важнија питања.

Америчка оклопна возила пролазе у близини сиријско-турске границе

Америчка оклопна возила пролазе у близини сиријско-турске границе

Јесу ли Европљани заиста спремни да плате моралну цену војног интервенционизма? Јер то подразумева убијање људи и одговорност за смрт недужних цивила, пошто се грешке догађају у сваком рату. Немци су након Другог светског рата постали мирољубив, цивилизован народ. Не верујем да би хтели носити тај терет.

Да ли је Трамп у праву када инсистира да Европљани најзад морају стати на своје ноге, 70 година након Другог светског рата?
Трамп само говори исто оно што је причао сваки амерички председник након Џона Кенедија, а то је да Америка жели да Европа подели са њом већи део терета. Али оно где Трамп по мом мишљењу греши, и у чему се разликује од других америчких председника, јесте то што он жели да Европу сада препусти саму себи.

У чему он греши?
Деценијама уназад говорили смо Немачкој: „Не желимо да будете нормална држава. Хоћемо да се фокусирате на миран развој, на друштвено благостање. Не желимо да трошите пет одсто свог БДП-а на војску.“ Зато је сада за САД доста ризично да одједном Немачкој кажу: „Желимо да будете војна сила.“ Међународна улога Америке била је кључна у успостављању мира у Европи након Другог светског. Сједињене Државе су успоставиле међународни трговински режим, који је био важан за економски успех Европе. Тај режим је сада у проблему, као уосталом и демократија, која представља заједничку идеологију европских народа. Један од најважнијих елемената европског пројекта после Другог светског рата било је сузбијање и контролисање национализма. Сада смо сведоци његовог повратка.

Трамп свакако није једини одговоран за овакав развој догађаја.
Већ дуго смо навикли да мислимо како је либерална демократија вечно стање у којем ће обитавати човечанство. Али то је илузија. Либерална демократија увек ствара антитела. САД су играле кључну улогу у успостављању европског демократског процеса, али последњих неколико година Америка се повлачи из те позиције. Још од завршетка Хладног рата америчка јавност се у све већој мери питала због чега САД морају играти тако захтевну улогу у свету. Зашто нам је војска стационирана у Европи? Зашто Европљани сами не би водили рачуна о себи? После рата у Ираку и светске економске кризе из 2008. расправа је достигла тачку кључања. Са појавом Барака Обаме и Доналда Трампа добили смо два председника који су сматрали да је њихов задатак да извуку САД из улоге коју су играле. Наравно, Трамп је екстремнија верзија те приче.

У недавном есеју написали сте да би се немачко питање вратило на дневни ред уколико би САД заиста одустале од свог ангажмана у Европи. Да ли стварно сматрате да постоји могућност да Немачка поново постане претња својим комшијама?
Све до краја Другог светског рата Немачка је имала проблем што је превелика за Европу. Кључни елемент мира у Европи након Другог светског рата била је америчка гаранција безбедности, која је уверила све немачке суседе да ни у каквим околностима Немачка неће поново постати опасност. То је Немачкој омогућило да оствари овако велики економски успех без узнемиравања и застрашивања својих комшија. Онога тренутка када се Немачка ујединила, постала је највећа европска економија, највећа држава континента, са најбројнијом популацијом. Упоредо с тим, наравно, долази и могућност да постане и најснажнија војна сила Европе. Не ради се дакле о карактеру немачког народа или нечему сличном.

Немачки војници испод заставе Немачке током отварања мултинационалне војне вежбе у близини Тбилисија, 30. јул 2017.

Немачки војници испод заставе Немачке током отварања мултинационалне војне вежбе у близини Тбилисија, 30. јул 2017.

Него?
Постоје одређени објективни услови који враћају на дневни ред немачко питање. Већ можете видети љубомору других држава због доминације Немачке над европском економијом и њихову последичну озлојеђеност. Уколико искључите улогу Америке из целе једначине, ево сценарија којег се прибојавам: немачке комшије могле би скренути са курса НАТО-а, па можда чак и Европске уније. Почеће да гледају на Немачку са нервозом и да у економској политици предузимају кораке како би се избавили од немачке хегемоније.

То ће заузврат проузроковати револут  у Немачкој. И колико би онда времена прошло док се не би појавио потпуно оправдани немачки став који гласи: „Чекај мало. Морамо почети да водимо рачуна о себи. Сви други око нас гледају своје интересе. А ко води рачуна о нама?“

Дакле, по вашем мишљењу Европљани су вечити тинејџери који се потуку чим Америка окрене главу.
Одрастите! То је у реду. Али мислим да заиста морате бити непоколебљиви оптимиста да бисте веровали како ће Европа остати стабилна и мирна без подршке Сједињених Држава. Не можете поредити ЕУ с краја деведесетих година и ову данас. Сада имамо Велику Британију која напушта Европу. Некад демократске владе Чешке, Мађарске, Пољске и Словачке у источним деловима Европе утонуле су у разноврсне фазе дубоког нелиберализма. А Француску само једни избори деле од изборне победе националистичких снага.

Мислите ли да је могуће да Трамп извуче САД из НАТО-а, уколико би био реизабран?
Не бих искључио такву могућност. Али на неки начин то и није важно питање. Било да се Америка званично повуче из НАТО-а или не, да ли ико сматра да смо данас посвећени савезу подједнако као што смо били пре четири године? Врло ми је занимљиво што Пољаци верују да би НАТО могао отићи, али да ће америчка посвећеност Пољској преживети. Мисле да могу рачунати на Доналда Трампа.

Према анкетама, већина америчких гласача сматра да би држава требало да на прво место стави домаће политичке проблеме. Делује да су такву поруку разумели и председнички кандидати из редова демократа.
Када говоримо о спољној политици, не видим велику разлику између Доналда Трампа, Елизабет Ворен и Бернија Сандерса. Они очекују овације јер су рекли да ћемо наше војнике вратити кући са Блиског истока. Мислим да Џо Бајден вероватно има другачије становиште јер он долази из старог ешелона америчке спољне политике. Међутим, Американци су попустљиви када је у питању спољна политика, и ако би имали председника који им каже: „Морамо сарађивати са нашим савезницима. Морамо бити поуздан партнер“, не верујем да би они то нужно одбацили. Још од краја 19. века кад су се САД појавиле као велика сила, наша спољна политика била је попут синусоиде, осцилирајући између периода велике умешаности у светска питања и периода уздржаности. Оно што мене брине јесте да ће нам бити потребно 20 година да поново схватимо нашу улогу, а свет би до тада могао постати ужасно место.

Имајући у виду хаос који су САД проузроковале на Блиском истоку за последњих 15 година, многи Европљани су мишљења да би свет био безбедније место уколико би следећи амерички председник усмерио или усмерила своју пажњу на решавање питања попут здравственог система у Америци.
Гледајте, био бих срећан ако би САД успеле да избегну трагедије попут ратова у Ираку или Вијетнаму. И требало би да дамо све од себе како бисмо нешто научили на грешкама из прошлости. Али једино политика потпуне изолације или летаргије гарантује да се такве грешке више неће понављати. Америка има две могућности: или одржавање либералног светског поретка са свим моралним и материјалним трошковима које то подразумева, или допуштање да он буде уништен и мирење са катастрофалним последицама које би неумитно уследиле.

Како би САД и свет изгледали након осам година Трамповог председниковања?
Мислим да се амерички систем, срећом, до сада показао довољно отпорним да санира најгоре последице онога што је Трамп учинио. Тренутно смо сведоци кључног конфликта либерализма и антилиберализма, не само у САД, већ широм света. Тренутно јачају антилибералне снаге, и то можете видети на стотинама примера по читавом свету: однос Индије према Пакистану, однос Јапана и Кореје, у Израелу.

Доналд Трамп у лифту у својој Трамп кули, Њујорк, 16. јануар 2017.

Доналд Трамп у лифту у свом торњу, Њујорк, 16. јануар 2017.

Када се поредак почне рушити, свака држава и сваки лидер доносе одлуке на основу онога што виде. Све препреке које су стајале на путу одређеном начину понашања почињу да нестају. Додатне четири године Трамповог мандата значиле би додатне четири године рушења либералног светског поретка.

 

Роберт Кејган (61) је угледни амерички конзервативац и историчар који је каријеру започео у администрацији председника Роналда Регана као аутор говора за државног секретара Џорџа Шулца. Касније је био саветник у председничким кампањама Џона Мекејна и Мита Ромнија. Кејган је колумниста Вашингтон поста” и уредник Нове републике”. Напустио је Републиканску странку 2016. године.

 

Интервју водио Рене Фистер

 

Превео Лука Угрица

 

Извор Spiegel.de