Robert Kejgan: Ako se Amerika povuče, Evropa će proključati

Mislim da morate biti nepokolebljivi optimista da biste verovali kako će Evropa ostati stabilna i mirna bez podrške Sjedinjenih Država

Istaknuti američki konzervativac Robert Kejgan upozorava da je vreme da Evropa „odraste“. U intervjuu za Špigl govorio je o Trampovom stavu prema spoljnoj politici, o liberalnom demokratskom konsenzusu koji se raspada i o neizvesnoj budućnosti Nemačke i Evropske unije.

Gospodine Kejgan, odluka američkog predsednika Donalda Trampa da povuče trupe iz Sirije imala je ozbiljne posledice: otvorio je kapiju za tursku invaziju na sever Sirije, ojačao uticaj Rusije i Irana i potkopao poverenje partnera u pouzdanost Sjedinjenih Država. Mislite li da je Tramp znao šta čini kada je doneo svoju odluku?
Mislim da se nije naročito obazirao na to kakve bi mogle biti posledice. Tramp se vodi pretpostavkom da će Amerikanci podržati ideju povlačenja iz Sirije, bez obzira na eventualne posledice toga. I verovatno je u pravu. Makar ja nisam čuo veće javno negodovanje.

Neki uticajni senatori iz redova republikanaca oštro su kritikovali Trampa. Mič Mekonel, lider većine u Senatu, čak je u uvodniku Vašington posta napisao da je Tramp poveo SAD u „strateški košmar“. 
Kao odgovor na to Tramp je ostavio nekoliko američkih vojnika u istočnoj Siriji. Ali u suštini predsednik ne smatra da rukovodstvo Republikanske stranke ima bilo kakav uticaj na republikanske glasače. Tramp je vodio borbu protiv Republikanske stranke 2016. godine i pobedio je. Zato on ljude poput Miča Mekonela smatra tigrovima od papira.

Da, sada je na Republikanskoj stranci da jednom za svagda okonča Trampov predsednički mandat. Sve što treba da se dogodi jeste da republikanski poslanici zajedno sa demokratama glasaju za njegov opoziv. Mislite li da je takav ishod u potpunosti isključen?
Ne u potpunosti, ali ukoliko to i budu učinili, razlog sigurno neće biti Trampova spoljna politika. Republikanci će okrenuti leđa predsedniku ako steknu utisak da će u svom ludilu povući i stranku u ponor. Ali još nismo došli do toga.

Povlačenje sa severa Sirije samo je deo većeg Trampovog obećanja da će okončati „beskrajne ratove“ svojih prethodnika. Mogu li Evropljani popuniti prazninu na Bliskom istoku koja će ostati nakon povlačenja SAD?
Možda sam nešto propustio, ali zasada ne vidim da su Evropljani voljni da pošalju vojnike u Siriju.

Nemačka ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer predložila je da se zaštita zone bezbednosti na severu Sirije osigura raspoređivanjem evropskih trupa.
Koliko god ja želeo da se Evropljani uključe, veoma sam skeptičan po pitanju toga koliko su zaista sposobni da zamene Amerikance. Radi se najpre o vojnoj logistici i vojnim sredstvima, ali nameću se i neka mnogo važnija pitanja.

Američka oklopna vozila prolaze u blizini sirijsko-turske granice
Američka oklopna vozila prolaze u blizini sirijsko-turske granice

Jesu li Evropljani zaista spremni da plate moralnu cenu vojnog intervencionizma? Jer to podrazumeva ubijanje ljudi i odgovornost za smrt nedužnih civila, pošto se greške događaju u svakom ratu. Nemci su nakon Drugog svetskog rata postali miroljubiv, civilizovan narod. Ne verujem da bi hteli nositi taj teret.

Da li je Tramp u pravu kada insistira da Evropljani najzad moraju stati na svoje noge, 70 godina nakon Drugog svetskog rata?
Tramp samo govori isto ono što je pričao svaki američki predsednik nakon Džona Kenedija, a to je da Amerika želi da Evropa podeli sa njom veći deo tereta. Ali ono gde Tramp po mom mišljenju greši, i u čemu se razlikuje od drugih američkih predsednika, jeste to što on želi da Evropu sada prepusti samu sebi.

U čemu on greši?
Decenijama unazad govorili smo Nemačkoj: „Ne želimo da budete normalna država. Hoćemo da se fokusirate na miran razvoj, na društveno blagostanje. Ne želimo da trošite pet odsto svog BDP-a na vojsku.“ Zato je sada za SAD dosta rizično da odjednom Nemačkoj kažu: „Želimo da budete vojna sila.“ Međunarodna uloga Amerike bila je ključna u uspostavljanju mira u Evropi nakon Drugog svetskog. Sjedinjene Države su uspostavile međunarodni trgovinski režim, koji je bio važan za ekonomski uspeh Evrope. Taj režim je sada u problemu, kao uostalom i demokratija, koja predstavlja zajedničku ideologiju evropskih naroda. Jedan od najvažnijih elemenata evropskog projekta posle Drugog svetskog rata bilo je suzbijanje i kontrolisanje nacionalizma. Sada smo svedoci njegovog povratka.

Tramp svakako nije jedini odgovoran za ovakav razvoj događaja.
Već dugo smo navikli da mislimo kako je liberalna demokratija večno stanje u kojem će obitavati čovečanstvo. Ali to je iluzija. Liberalna demokratija uvek stvara antitela. SAD su igrale ključnu ulogu u uspostavljanju evropskog demokratskog procesa, ali poslednjih nekoliko godina Amerika se povlači iz te pozicije. Još od završetka Hladnog rata američka javnost se u sve većoj meri pitala zbog čega SAD moraju igrati tako zahtevnu ulogu u svetu. Zašto nam je vojska stacionirana u Evropi? Zašto Evropljani sami ne bi vodili računa o sebi? Posle rata u Iraku i svetske ekonomske krize iz 2008. rasprava je dostigla tačku ključanja. Sa pojavom Baraka Obame i Donalda Trampa dobili smo dva predsednika koji su smatrali da je njihov zadatak da izvuku SAD iz uloge koju su igrale. Naravno, Tramp je ekstremnija verzija te priče.

U nedavnom eseju napisali ste da bi se nemačko pitanje vratilo na dnevni red ukoliko bi SAD zaista odustale od svog angažmana u Evropi. Da li stvarno smatrate da postoji mogućnost da Nemačka ponovo postane pretnja svojim komšijama?
Sve do kraja Drugog svetskog rata Nemačka je imala problem što je prevelika za Evropu. Ključni element mira u Evropi nakon Drugog svetskog rata bila je američka garancija bezbednosti, koja je uverila sve nemačke susede da ni u kakvim okolnostima Nemačka neće ponovo postati opasnost. To je Nemačkoj omogućilo da ostvari ovako veliki ekonomski uspeh bez uznemiravanja i zastrašivanja svojih komšija. Onoga trenutka kada se Nemačka ujedinila, postala je najveća evropska ekonomija, najveća država kontinenta, sa najbrojnijom populacijom. Uporedo s tim, naravno, dolazi i mogućnost da postane i najsnažnija vojna sila Evrope. Ne radi se dakle o karakteru nemačkog naroda ili nečemu sličnom.

Nemački vojnici ispod zastave Nemačke tokom otvaranja multinacionalne vojne vežbe u blizini Tbilisija, 30. jul 2017.
Nemački vojnici ispod zastave Nemačke tokom otvaranja multinacionalne vojne vežbe u blizini Tbilisija, 30. jul 2017.

Nego?
Postoje određeni objektivni uslovi koji vraćaju na dnevni red nemačko pitanje. Već možete videti ljubomoru drugih država zbog dominacije Nemačke nad evropskom ekonomijom i njihovu posledičnu ozlojeđenost. Ukoliko isključite ulogu Amerike iz cele jednačine, evo scenarija kojeg se pribojavam: nemačke komšije mogle bi skrenuti sa kursa NATO-a, pa možda čak i Evropske unije. Počeće da gledaju na Nemačku sa nervozom i da u ekonomskoj politici preduzimaju korake kako bi se izbavili od nemačke hegemonije.

To će zauzvrat prouzrokovati revolut  u Nemačkoj. I koliko bi onda vremena prošlo dok se ne bi pojavio potpuno opravdani nemački stav koji glasi: „Čekaj malo. Moramo početi da vodimo računa o sebi. Svi drugi oko nas gledaju svoje interese. A ko vodi računa o nama?“

Dakle, po vašem mišljenju Evropljani su večiti tinejdžeri koji se potuku čim Amerika okrene glavu.
Odrastite! To je u redu. Ali mislim da zaista morate biti nepokolebljivi optimista da biste verovali kako će Evropa ostati stabilna i mirna bez podrške Sjedinjenih Država. Ne možete porediti EU s kraja devedesetih godina i ovu danas. Sada imamo Veliku Britaniju koja napušta Evropu. Nekad demokratske vlade Češke, Mađarske, Poljske i Slovačke u istočnim delovima Evrope utonule su u raznovrsne faze dubokog neliberalizma. A Francusku samo jedni izbori dele od izborne pobede nacionalističkih snaga.

Mislite li da je moguće da Tramp izvuče SAD iz NATO-a, ukoliko bi bio reizabran?
Ne bih isključio takvu mogućnost. Ali na neki način to i nije važno pitanje. Bilo da se Amerika zvanično povuče iz NATO-a ili ne, da li iko smatra da smo danas posvećeni savezu podjednako kao što smo bili pre četiri godine? Vrlo mi je zanimljivo što Poljaci veruju da bi NATO mogao otići, ali da će američka posvećenost Poljskoj preživeti. Misle da mogu računati na Donalda Trampa.

Prema anketama, većina američkih glasača smatra da bi država trebalo da na prvo mesto stavi domaće političke probleme. Deluje da su takvu poruku razumeli i predsednički kandidati iz redova demokrata.
Kada govorimo o spoljnoj politici, ne vidim veliku razliku između Donalda Trampa, Elizabet Voren i Bernija Sandersa. Oni očekuju ovacije jer su rekli da ćemo naše vojnike vratiti kući sa Bliskog istoka. Mislim da Džo Bajden verovatno ima drugačije stanovište jer on dolazi iz starog ešelona američke spoljne politike. Međutim, Amerikanci su popustljivi kada je u pitanju spoljna politika, i ako bi imali predsednika koji im kaže: „Moramo sarađivati sa našim saveznicima. Moramo biti pouzdan partner“, ne verujem da bi oni to nužno odbacili. Još od kraja 19. veka kad su se SAD pojavile kao velika sila, naša spoljna politika bila je poput sinusoide, oscilirajući između perioda velike umešanosti u svetska pitanja i perioda uzdržanosti. Ono što mene brine jeste da će nam biti potrebno 20 godina da ponovo shvatimo našu ulogu, a svet bi do tada mogao postati užasno mesto.

Imajući u vidu haos koji su SAD prouzrokovale na Bliskom istoku za poslednjih 15 godina, mnogi Evropljani su mišljenja da bi svet bio bezbednije mesto ukoliko bi sledeći američki predsednik usmerio ili usmerila svoju pažnju na rešavanje pitanja poput zdravstvenog sistema u Americi.
Gledajte, bio bih srećan ako bi SAD uspele da izbegnu tragedije poput ratova u Iraku ili Vijetnamu. I trebalo bi da damo sve od sebe kako bismo nešto naučili na greškama iz prošlosti. Ali jedino politika potpune izolacije ili letargije garantuje da se takve greške više neće ponavljati. Amerika ima dve mogućnosti: ili održavanje liberalnog svetskog poretka sa svim moralnim i materijalnim troškovima koje to podrazumeva, ili dopuštanje da on bude uništen i mirenje sa katastrofalnim posledicama koje bi neumitno usledile.

Kako bi SAD i svet izgledali nakon osam godina Trampovog predsednikovanja?
Mislim da se američki sistem, srećom, do sada pokazao dovoljno otpornim da sanira najgore posledice onoga što je Tramp učinio. Trenutno smo svedoci ključnog konflikta liberalizma i antiliberalizma, ne samo u SAD, već širom sveta. Trenutno jačaju antiliberalne snage, i to možete videti na stotinama primera po čitavom svetu: odnos Indije prema Pakistanu, odnos Japana i Koreje, u Izraelu.

Donald Tramp u liftu u svojoj Tramp kuli, Njujork, 16. januar 2017.
Donald Tramp u liftu u svom tornju, Njujork, 16. januar 2017.

Kada se poredak počne rušiti, svaka država i svaki lider donose odluke na osnovu onoga što vide. Sve prepreke koje su stajale na putu određenom načinu ponašanja počinju da nestaju. Dodatne četiri godine Trampovog mandata značile bi dodatne četiri godine rušenja liberalnog svetskog poretka.

 

Robert Kejgan (61) je ugledni američki konzervativac i istoričar koji je karijeru započeo u administraciji predsednika Ronalda Regana kao autor govora za državnog sekretara Džordža Šulca. Kasnije je bio savetnik u predsedničkim kampanjama Džona Mekejna i Mita Romnija. Kejgan je kolumnista Vašington posta” i urednik Nove republike”. Napustio je Republikansku stranku 2016. godine.

 

Intervju vodio Rene Fister

 

Preveo Luka Ugrica

 

Izvor Spiegel.de