Ковић: Обнова сећања у Русији или почетак отрежњења

Престанимо да на себе гледамо очима западњака што пре, престанимо да будемо полтрони. У Русији је то отрежњење одавно почело

„Хоћете ли да узмете ово парче хлеба, молим Вас?“ – упита ме, пре неколико дана, једна девојка у холу позоришта у Јаросављу. Било је очигледно да је учествовала у некаквој акцији, да је имала трему и да јој је било стало да узмем ту провидну пекарску кесицу са хлебом. Зато, збуњен, учиних то и, са нелагодом, стрпах је у џеп. Чинило ми се да би стајање са хлебом у руци, у холу овог елегантног здања, најстаријег драмског позоришта у Русији, окружен дамама и господом одевеним у вечерњу гардеробу, могло да изгледа, благо речено, веома чудно. Када сам, међутим, саслушао њено објашњење зашто то чини, био сам сасвим затечен:

„Овај хлеб је спомен на немачку опсаду Лењинграда, у Другом светском рату. Тада је умрло више од 692.000 мојих сународника, од чега од глади 601.803. У најтежим месецима, од новембра 1941. до фебруара 1942, добијали су тачно оваква и оволика следовања хране – 125 грама ражаног хлеба. Ви сада држите у рукама симбол беспримерног отпора и јунаштва Лењинграђана.“

Упитах се одакле овој младој девојци таква идеја? Да ли је сама то смислила или је њу и њене колегинице, којих је у холу позоришта било још, неко ту послао, пустио да уђу? Брзо схватих да то и није било важно. Учествовале су у једној лепо осмишљеној акцији очувања и изградње културе сећања на најважније, најстрашније и најдрагоценије тренутке у историји свог народа.

Ближила се, наиме, прослава „Дана народног јединства“. Од 2005. године у Русији се свечано обележава дан сећања на ослобођење Москве, 4. новембар 1612. Удружени устаници, предвођени касапином Кузмом Мињиним и кнезом Димитријем Пожарским, тада су протерали пољске окупаторе из руске престонице. „Доба смутње“, обележено претварањем Русије у плен Пољака и Швеђана, тиме је коначно било окончано.

У Јарослављу, граду у коме су, после Нижњег Новгорода, Пожарски и Мињин окупили добровољце, „Дан народног јединства“ обележен је Литијом. Гледао сам како маса грађана свих узраста иде за свештеницима и владикама, војницима и официрима, улицама града, потом дуж обале Волге, заустављајући се и молећи се испред древних јарославских цркава, уз звуке безбројних звона. Литија се завршила у порти недавно обновљеног Кирило-Атанасијевског манастира, у центру града, где је откривен и освећен споменик Мињину и Пожарском, рад нама добро познатог Александра Мухина.

Русија данас, после слома СССР-а, изнова трага за својим званичним културним моделом. Као свака национална култура, своје упоришне тачке, „места сећања“ она тражи у својој прошлости. Сваки идентитет, и појединачни и групни, заснива се на избору између онога што бисмо да упамтимо и онога што бисмо најрадије предали забораву. Прошлост, међутим, није тесто у рукама људи и нација. Она остаје жива, у нама, и не може се ни променити ни заборавити. Можемо само да разумемо њен смисао и да се са њом помиримо.

Критичари су брзо приметили да је „Даном народног јединства“ намерно потиснут празник Октобарске револуције, обележаван 7. новембра. Уз то, примећено је и то да је етнички и верски сложена држава преузела да слави празник Руске православне цркве, дан Казанске Иконе Мати Божије, прослављан још од 17. века; кнез Димитрије Пожарски је, наиме, ову светињу 1612. из Јарославља донео са собом у Москву. Одговор који су добили од Међурелигијског савета Русије био је – 7. новембра слављени су народни раскол, страшни и трагични међусобни сукоби. Нови празник има супротне намере – прославу народног јединства у супротстављању заједничком непријатељу. У Думи су против њега гласали само комунисти.

Русија је данас препуна Лењинових споменика. Имена улица из комунистичког доба углавном су сачувана. У средишту свега је, наравно, улога Црвене армије у одбрани отаџбине и победи над немачким Трећим рајхом. О неделима бољшевика се, уосталом, пише и говори слободно и јавно. Књижаре су препуне најразличитијих наслова и понуда је огромна. Ту су и класици руске беле, заграничне мисли. Николај Трубецки, Николај Берђајев, Иван Иљин и други писци, који су очекивали пропаст комунизма и повратак Православљу, били би задовољни. У Јарослављу се, иза споменика посвећених Другом светском рату, увек назиру луковичасте куполе православних храмова.

Русија, наиме, има превише непријатеља да би себи могла да дозволи обнављање и продубљивање старих подела. Стиче се утисак да је њена „политика сећања“ врло промишљена. Многима смета очување комунистичког наслеђа у Русији. Али, треба ли да будемо стрпљивији? Јасно је видљив процес повратка предању, оличеном у Руској православној цркви. Култура Русије, са свим што је у њој аутентично и трајно, укорењена је и уобличена у крилу Руске православне цркве. Она нуди целовит „културни модел“, потврђен руским миленијумским историјским искуством. Она представља једини, непрекинути континуитет руске културе, од доба Светог Владимира до наших дана. Процес повратка ће, међутим, по свему судећи, потрајати; рекло би се да су становници градова и данас више Совјети него Руси. Ипак, свака врста наглих и брзих конверзија, праћених обрачунима са прошлошћу, са генерацијама очева и дедова, поготово уколико би то спроводила држава, могла би да буде опасна и штетна.

Постоје, уосталом, многи који би то желели. Запад против Русије одавно води пропагандни рат; НАТО трупе гомилају се на руским границама; Русији су наметнуте економске санкције. Васељенска патријаршија искоришћена је да би Руској православној цркви био задат ударац у Украјини. Коначно, Русија, земља која је у Другом светском рату изгубила 27 милиона људи и победила Трећи рајх, није позвана у Варшаву на обележавање осамдесетогодишњице од његовог избијања. Потом ју је ЕУ оптужила да га је она изазвала.

Европски парламент усвојио је 19. септембра резолуцију, предложену од стране пољских посланика, у којој се дословно тврди да је Други светски рат „изазван ноторним наци-совјетским пактом од 23. августа 1939“, али и изражава „дубока забринутост због напора актуелног руског вођства да прикрије историјске чињенице и оправда злочине совјетског тоталитарног режима“, скреће пажња на то да се у Русији „и даље у јавности користе симболи совјетског режима“ и да прикривање узрока Другог светског рата помажу и неке чланице ЕУ, јер на својим јавним местима и даље трпе „споменике и меморијале (паркове, тргове, улице, итд) који величају совјетску армију, која је окупирала ове земље“.

ЕУ је, дакле, на овај начин објаснила Русима како би требало да виде и тумаче своју историју. Наравно, ни речи о обнови фашизма у ЕУ, о марширању есесоваца и сегрегацији над Русима у Летонији, или о усташким манифестацијама и највећем етничком чишћењу после Другог светског рата, спроведеним над Србима у Хрватској. На овим странама одавно сам упозоравао да је ревизија историје Првог светског рата увод у ревизију историје Другог светског рата. Од свега тога има и користи. Сада боље разумемо да 1941, 1914. и 1812, нису биле само агресије Немачке и Француске на Русију, него крсташки походи целог Запада на јеретички Исток.

Знате ли која земља је једина, уз Израел, била заступљена 9. маја, на овогодишњој руској паради победе? Која земља једина, уз Русију, није позвана у Варшаву, иако су њени грађани, уз Јевреје и Русе, претрпели најстрашније фашистичке злочине и дали огроман допринос победи над Силама осовине? Који народ земље ЕУ покушавају да претворе из жртве у починитеља геноцида? Коју земљу НАТО данас распарчава и покушава да јој промени историјска сећања?

Има један посао, који је заједнички. Ни ми нисмо позвани, били смо на паради. Не само одбрана од насртаја и кидања наше територије. Ослобађање од западних парадигми. Престанимо да на себе гледамо очима западњака што пре, престанимо да будемо полтрони. У Русији је то отрежњење одавно почело. Будимо способни да саслушамо друге и прихватамо њихове примедбе. Ипак, сагледајмо себе својим очима, не западним. Мирно и трезвено. То је главно.

 

Аутор Милош Ковић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Политика/Стање ствари, 14. новембар 2019.