Пад Берлинског зида и плодови лажне слободе

Тридесет година након пада Берлинског зида, у ЕУ почињу да схватају како Европа није слободна. Хоће ли европски лидери коначно одрасти?

Било је око осам часова, тог 8. новембра 1989. када сам ушла у такси на станици Лион у Паризу, носећи у руци први примерак своје књиге у којој сам изложила план за поновно уједињење Европе. Рекла сам возачу адресу, нервозна што му је био укључен радио. Изненада, чула сам извештача који говори да је пао Берлински зид! Пре него што сам се попела до свог стана на петом спрату, купила сам боцу шампањца у оближњој продавници и позвонила на врата француско-немачком пару који је живео у комшилуку. Били су убеђени да се Немачка неће ускоро поново сјединити. Баш као што сам и предвидела, то се догодило мање од годину дана касније, 3. октобра 1990.

Зид који је раздвајао источни од западног Берлина био је симбол поделе која је владала у Европи од краја Другог светског рата, када је совјетска војска ослободила Берлин и сусрела се са америчком на Елби, а Немачка је потом била подељена на четири окупационе зоне: руску, британску, америчку и француску. У месецима који су уследили након пада Зида, француски председник Франсоа Митеран узалуд је покушавао да одложи уједињење Немачке, са којом је Француска водила три рата у нешто више од сто година. У наредним годинама, једна по једна држава источне Европе, подстакнуте водећом улогом немачке економије, интегрисане су у оно што ће 1993. постати Европска унија.

ИСТОЧНОЕВРОПСКА ПОБУНА
У шокантној репортажи о овом историјском догађају, телевизија Франс24 (France 24) известила је како је народна побуна приморала владу Источне Немачке да нареди рушење зида. Ситуација заправо никада није кулминирала до те тачке, иако је притисак јавности растао од пролећа те године. Зид јесте уклоњен владином наредбом, али они који су га чували су остали на осматрачницама, мирно посматрајући како падају прве цигле. Мислим да је био април када сам у журналу видела оно што сам назвала ‘пољупцем смрти’ који је Михаил Горбачов упутио приликом посете Ериху Хонекеру, комунистичком лидеру Источне Немачке. До августа, порука совјетског лидера јасно и гласно се чула у Мађарској, где сам шездесетих провела шест година.

Мађарска је дискретно отворила своје границе према Аустрији, у месту Хегисхалом које је било забарикидирано нечим што је личило на огромни балван који је требало да застраши свакога ко би путовао са истока на запад у Фијату 600. Чим се вест проширила, Немци из источне Немачке који су били на одмору на мађарском језеру Балатон спаковали су ствари у своје картонске кофере и прешли у ту неутралну земљу између истока и запада, чија је улога уточишта за комунистичке дисиденте изненада постала још већа.

Мађарски министар спољних послова Ђула Хорн и његов аустријски колега Алојз Мок пресецају „Гвоздену завесу“ на мађарско-аустријској граници у близини Хегисхалома, 27. јун 1989.

Мађарски министар спољних послова Ђула Хорн и његов аустријски колега Алојз Мок пресецају „Гвоздену завесу“ на мађарско-аустријској граници у близини Хегисхалома, 27. јун 1989.

Заправо, први пут сам схватила да се нешто веома значајно спрема у пролеће 1984. када је Горбачов – који је тада већ виђен као нови совјетски лидер – слетео у Лондон, где га је на писти дочекала видно усхићена Маргарет Тачер. Али за одлучујућу промену у Европи ипак је требало сачекати још пет година. Масовни штрајк на бродоградилишту у Гдањску који је повео Лех Валенса, оснивач Солидарности (првог синдиката иза Гвоздене завесе).

Штрајк је трајао од 1981. али тек 1989. председник владе, пуковник Јарузелски, био је приморан да сиђе са власти, када ће се коначно одржати избори под владом његовог наследника, Раковског. Крајем новембра, активности Повеље 77 (неформална грађанска иницијатива зачета у Чехословачкој којом се указује на потребу за поштовањем људских права; прим. прев.), коју је повео чешки писац и дисидент Вацлав Хавел, кулминирале су Плишаном револуцијом после које је он постао председник, у преокрету достојном другог познатог чешког писца Милана Кундере, који ће остварити велику међународну каријеру.

МАКРОНОВ ПОДСЕТНИК
Француски председник Емануел Макрон пригодно је, баш уочи ове историјске годишњице, одлучио да Европи поручи како коначно мора да се сабере и престане да верује америчким упозорењима да је Русија претња, што изискује стално присуство НАТО-а уз западну руску границу, противно обећању Регана Горбачову да се НАТО неће померити ни центиметар од источне границе уједињене Немачке.

Макрон, са својих 40 и кусур година, до сада је блиско сарађивао са немачком канцеларком Ангелом Меркел, која управо пролази кроз свој четврти мандат. Међутим, како јој се здравље погоршава и пошто је на чело странке именовала непознату наследницу компликованог имена (Анегрет Крамп-Каренбауер), Макрон је у потпуности дао до знања да преузима вођство у Европи. Називајући ЕУ ‘клинички мртвом’ у интервјуу за угледни британски недељник Економист, изјавио је да Европа више не сме пристајати да буде бојно поље за будуће конфликте САД-а и Русије, већ да би требало изградити сопствени одбрамбени систем и тежити ближој сарадњи са Москвом – дакле урадити управо ону ствар због чијег спречавања је створен НАТО.

Француски председник Емануел Макрон разговара са руским председником Владимиром Путином на путу до Версајске палате, 29. мај 2017.

Француски председник Емануел Макрон разговара са руским председником Владимиром Путином на путу до Версајске палате, 29. мај 2017.

Очекивано, Меркел је сталожено изразила своје неслагање. Међутим, прошла су времена када је Немачка могла својевољно да оживљава вишедеценијске трансатлантске везе. Тридесетогодишњица пада Берлинског зида заиста ће обележити независност Европе само уколико она буде слободна да оствари ближе односе и са Русијом и са Кином. Нимало случајно, Макрон је баш пре свог путовања у Пекинг одржао говор француским амбасадорима обзнањујући да се свет променио из корена и да две државе које САД сматрају потенцијалним непријатељима имају много реалнији поглед на свет од седамдесетогодишњег европског ментора. Преостаје питање: Борећи се против раста крајње деснице, хоће ли европски лидери коначно одрасти?

 

Дина Страјкер је међународни стручњак, ауторка и новинарка из САД која се дуже од 50 година бави писањем о међународној политици. Ауторка је бројних књига, укључујући Руски Американци. Њени есеји се могу пронаћи на Адерџоунс

 

Превео Лука Угрица

 

Извор New Eastern Outlook