Pad Berlinskog zida i plodovi lažne slobode

Trideset godina nakon pada Berlinskog zida, u EU počinju da shvataju kako Evropa nije slobodna. Hoće li evropski lideri konačno odrasti?

Bilo je oko osam časova, tog 8. novembra 1989. kada sam ušla u taksi na stanici Lion u Parizu, noseći u ruci prvi primerak svoje knjige u kojoj sam izložila plan za ponovno ujedinjenje Evrope. Rekla sam vozaču adresu, nervozna što mu je bio uključen radio. Iznenada, čula sam izveštača koji govori da je pao Berlinski zid! Pre nego što sam se popela do svog stana na petom spratu, kupila sam bocu šampanjca u obližnjoj prodavnici i pozvonila na vrata francusko-nemačkom paru koji je živeo u komšiluku. Bili su ubeđeni da se Nemačka neće uskoro ponovo sjediniti. Baš kao što sam i predvidela, to se dogodilo manje od godinu dana kasnije, 3. oktobra 1990.

Zid koji je razdvajao istočni od zapadnog Berlina bio je simbol podele koja je vladala u Evropi od kraja Drugog svetskog rata, kada je sovjetska vojska oslobodila Berlin i susrela se sa američkom na Elbi, a Nemačka je potom bila podeljena na četiri okupacione zone: rusku, britansku, američku i francusku. U mesecima koji su usledili nakon pada Zida, francuski predsednik Fransoa Miteran uzalud je pokušavao da odloži ujedinjenje Nemačke, sa kojom je Francuska vodila tri rata u nešto više od sto godina. U narednim godinama, jedna po jedna država istočne Evrope, podstaknute vodećom ulogom nemačke ekonomije, integrisane su u ono što će 1993. postati Evropska unija.

ISTOČNOEVROPSKA POBUNA
U šokantnoj reportaži o ovom istorijskom događaju, televizija Frans24 (France 24) izvestila je kako je narodna pobuna primorala vladu Istočne Nemačke da naredi rušenje zida. Situacija zapravo nikada nije kulminirala do te tačke, iako je pritisak javnosti rastao od proleća te godine. Zid jeste uklonjen vladinom naredbom, ali oni koji su ga čuvali su ostali na osmatračnicama, mirno posmatrajući kako padaju prve cigle. Mislim da je bio april kada sam u žurnalu videla ono što sam nazvala ‘poljupcem smrti’ koji je Mihail Gorbačov uputio prilikom posete Erihu Honekeru, komunističkom lideru Istočne Nemačke. Do avgusta, poruka sovjetskog lidera jasno i glasno se čula u Mađarskoj, gde sam šezdesetih provela šest godina.

Mađarska je diskretno otvorila svoje granice prema Austriji, u mestu Hegishalom koje je bilo zabarikidirano nečim što je ličilo na ogromni balvan koji je trebalo da zastraši svakoga ko bi putovao sa istoka na zapad u Fijatu 600. Čim se vest proširila, Nemci iz istočne Nemačke koji su bili na odmoru na mađarskom jezeru Balaton spakovali su stvari u svoje kartonske kofere i prešli u tu neutralnu zemlju između istoka i zapada, čija je uloga utočišta za komunističke disidente iznenada postala još veća.

Mađarski ministar spoljnih poslova Đula Horn i njegov austrijski kolega Alojz Mok presecaju „Gvozdenu zavesu“ na mađarsko-austrijskoj granici u blizini Hegishaloma, 27. jun 1989.
Mađarski ministar spoljnih poslova Đula Horn i njegov austrijski kolega Alojz Mok presecaju „Gvozdenu zavesu“ na mađarsko-austrijskoj granici u blizini Hegishaloma, 27. jun 1989.

Zapravo, prvi put sam shvatila da se nešto veoma značajno sprema u proleće 1984. kada je Gorbačov – koji je tada već viđen kao novi sovjetski lider – sleteo u London, gde ga je na pisti dočekala vidno ushićena Margaret Tačer. Ali za odlučujuću promenu u Evropi ipak je trebalo sačekati još pet godina. Masovni štrajk na brodogradilištu u Gdanjsku koji je poveo Leh Valensa, osnivač Solidarnosti (prvog sindikata iza Gvozdene zavese).

Štrajk je trajao od 1981. ali tek 1989. predsednik vlade, pukovnik Jaruzelski, bio je primoran da siđe sa vlasti, kada će se konačno održati izbori pod vladom njegovog naslednika, Rakovskog. Krajem novembra, aktivnosti Povelje 77 (neformalna građanska inicijativa začeta u Čehoslovačkoj kojom se ukazuje na potrebu za poštovanjem ljudskih prava; prim. prev.), koju je poveo češki pisac i disident Vaclav Havel, kulminirale su Plišanom revolucijom posle koje je on postao predsednik, u preokretu dostojnom drugog poznatog češkog pisca Milana Kundere, koji će ostvariti veliku međunarodnu karijeru.

MAKRONOV PODSETNIK
Francuski predsednik Emanuel Makron prigodno je, baš uoči ove istorijske godišnjice, odlučio da Evropi poruči kako konačno mora da se sabere i prestane da veruje američkim upozorenjima da je Rusija pretnja, što iziskuje stalno prisustvo NATO-a uz zapadnu rusku granicu, protivno obećanju Regana Gorbačovu da se NATO neće pomeriti ni centimetar od istočne granice ujedinjene Nemačke.

Makron, sa svojih 40 i kusur godina, do sada je blisko sarađivao sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja upravo prolazi kroz svoj četvrti mandat. Međutim, kako joj se zdravlje pogoršava i pošto je na čelo stranke imenovala nepoznatu naslednicu komplikovanog imena (Anegret Kramp-Karenbauer), Makron je u potpunosti dao do znanja da preuzima vođstvo u Evropi. Nazivajući EU ‘klinički mrtvom’ u intervjuu za ugledni britanski nedeljnik Ekonomist, izjavio je da Evropa više ne sme pristajati da bude bojno polje za buduće konflikte SAD-a i Rusije, već da bi trebalo izgraditi sopstveni odbrambeni sistem i težiti bližoj saradnji sa Moskvom – dakle uraditi upravo onu stvar zbog čijeg sprečavanja je stvoren NATO.

Francuski predsednik Emanuel Makron razgovara sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na putu do Versajske palate, 29. maj 2017.
Francuski predsednik Emanuel Makron razgovara sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na putu do Versajske palate, 29. maj 2017.

Očekivano, Merkel je staloženo izrazila svoje neslaganje. Međutim, prošla su vremena kada je Nemačka mogla svojevoljno da oživljava višedecenijske transatlantske veze. Tridesetogodišnjica pada Berlinskog zida zaista će obeležiti nezavisnost Evrope samo ukoliko ona bude slobodna da ostvari bliže odnose i sa Rusijom i sa Kinom. Nimalo slučajno, Makron je baš pre svog putovanja u Peking održao govor francuskim ambasadorima obznanjujući da se svet promenio iz korena i da dve države koje SAD smatraju potencijalnim neprijateljima imaju mnogo realniji pogled na svet od sedamdesetogodišnjeg evropskog mentora. Preostaje pitanje: Boreći se protiv rasta krajnje desnice, hoće li evropski lideri konačno odrasti?

 

Dina Strajker je međunarodni stručnjak, autorka i novinarka iz SAD koja se duže od 50 godina bavi pisanjem o međunarodnoj politici. Autorka je brojnih knjiga, uključujući Ruski Amerikanci. Njeni eseji se mogu pronaći na Aderdžouns

 

Preveo Luka Ugrica

 

Izvor New Eastern Outlook