Novi svetski klimatski poredak

Pozadina priče o klimatskim promenama ne tiče se samo zaštite planete, već i uspostavljanja novog svetskog klimatskog poretka

O novom planetarnom fenomenu mlade švedske klimatske aktivistkinje Grete Tunberg ljudi u Srbiji su saznali tek sada kada je održala histeričan i katastrofičan govor o istrebljenju vrsta i kraju vrsta u UN. Nažalost po našu zemlju i narod koji živi u njoj globalni društveni, politički i ekonomski tokovi koji su uslovili njeno pojavljivanje postoje već više od dve decenije, ali ih u Srbiji niko ne prati i nema pojma kakve će posledice oni proizvesti po naše živote. Kažem nažalost zato što će oni doneti toliko negativnih promena u našoj svakodnevici da će nam život iz vremena sankcija i krize 90-tih godina izgledati kao lake visinske pripreme. Ovaj tekst bi trebao da razjasni nekoliko najosnovnijih pojmova o ovoj problematici.

Klima se menja. Da, naravno. Pa svako razuman vidi i da se vremenske prilike menjaju iz dana u dan. Prirodno je da se onda menja i klima. Pravo pitanje, međutim, nije da li se klima menja, već zašto bi to bio problem? Ako nam nije problem kada se vreme menja, prilagođavamo mu se (kada je hladno obučemo se toplije, kada prži sunce namažemo se kremom…), zašto se ne prilagođavamo klimi koja se menja? Promene vremena i klime su prirodna i normalna stvar.

Klima postaje toplija. Vrlo verovatno. Svako razuman ko je proživeo svoj životni vek je svedok tome. Kad sam bio dete (1970.) bilo je više snega i duže se zadržavao, danas ga je manje i traje dve sedmice. Međutim, klima biva i hladnija. I jedno i drugo zna svako ko npr. elementarno poznaje istoriju za srednju školu, pa je učio o „Rimskom toplom periodu“ (od početka I do polovine V veka) kada je bilo toplije nego danas i koji je prouzrokovao nagli uspon te antičke države, ili o „Mračnom srednjem veku“ (od početka VI veka do kraja X) kada je bilo hladnije i vlažnije a ljudi su umirali od gladi jer su u tim uslovima usevi propadali (otud „mračni“). Hegel u svojoj Filozofiji istorije tvrdi da su u to doba države u Evropi jedva i postojale. Poznatiji je ipak „Srednjevekovni klimatski optimum“ (od polovine XI do kraja XV veka) jer su tada Vikinzi otkrili Grenland. Nazvali su ga „zelena zemlja“ jer su tamo zatekli pašnjake i drveće, a Englezi su u to doba su gajili vinovu lozu. Iole obrazovanima poznato je i „Malo ledeno doba“ koje je u Evropi trajalo od polovine XVII do polovine XVIII veka, kada se Temza u Londonu ledila više meseci godišnje, a po Lamanšu su se ljudi najnormalnije klizali. Zaključak je da se klima stalno menja i bez čovekovog uticaja na nju.

Klimu je moguće pouzdano prognozirati. Vrlo teško, skoro nikako. Primer za to su nam promašene vremenske prognoze. Ako je već meteorolozima teško da daju pouzdanu prognozu vremena samo mesec dana unapred, kako je onda moguće da su toliko pouzdane prognoze njihovih bliskih kolega-klimatologa po 30 ili 50 godina unapred? Podsećam da nas histerični pokret za zaštitu klime plaši da će ljudska emisija CO2 dovesti do nekog globalnog zagrevanja planete (do kojeg inače ne bi došlo) koje će Evropu pretvoriti u pustinju, a sav led na Severnom polu istopiti i tako poplaviti pola sveta.

Zagrevanje klime je obavezno loše. Kako kome. Ako je tačno da će se istopiti sav led i potopiti priobalne zemlje onda je to loše za one koji žive pored okeana i mora, recimo Amerikancima na Floridi. Međutim, zašto bi globalno otopljavanje bilo loše za Ruse? Njima će se ogromna područja koja su danas ledena pustinja u Sibiru pretvoriti u obradivo zemljište i hraniće ceo svet. Rusija, Kanada, Skandinavija i celokupna srednja Azija nemaju razloga da se žale.

Klimu treba zaštiti od promena. Ovo je apsurd. To proizilazi iz prethodnog. Klima se menja po svom prirodnom ritmu, to je grubo prikazano prethodnim izlaganjima. Ona je u stalnoj dinamici. Istorija naše planete poznaje kako ledena doba tako i topla razdoblja. Nekada je Sahara bila zelena oaza sa šumama i vodotokovima (o čemu svedoči tzv. „Pećina plivača“ opisana u filmu „Engleski pacijent“, a koja se nalazi u sred zapadnog Egipta), danas je pustinja. Klima nikada ne stoji. Ko god tvrdi da se može postići suprotno mora poći od apsurdne i sulude pretpostavke da se naša planeta u geološkom i astronomskom može umrtviti (koja bi bila ravna onoj gluposti da je okrugla). I samo pomisao da je moguće klimu zaustaviti u jednom za sve ljude (a u stvari za Amerikance i druge koji žive pored okeana) povoljnom trenutku (npr. večnih 24 stepena, kiša dva puta nedeljno, ali ne vikendom nego radnim danom i to kada smo na poslu, bez poplava ili vremenskih nepogoda itd…) kreće od sumanute pretpostavke da je klimu moguće učiniti statičnom. To je nemoguće. Naša planeta je u klimatskom smislu živ i izuzetno dinamičan organizam.

Ljudi prouzrokuju promene vremena. Da, vrlo verovatno. Ljudi mogu da utiču na vremenske prilike (npr. posipanjem oblaka srebrojodidom podstiču se padavine, raketama se razbijaju gradonosni oblaci). Međutim, pitanje nije da li utiču na vreme, nego u kojoj meri? Da li je uticaj čoveka na vreme toliko velik da bude presudan, ne samo za promene vremena, nego i globalne klime? Ili je verovatnija teza da ljudski faktor samo u manjoj u meri sauzrokuje klimatskim promenama pored prirodnih faktora? Postavka zagovornika ove klimatske histerije je da ljudi emisijom CO2 presudno menjaju klimu zagrevajući je. Ovo je krajnje kontroverzno pitanje u nauci tako da se ne treba tek tako lako pridruživati taboru proroka klimatske apokalipse. Više o tome npr. u peticiji 500 zaista reprezentativnih naučnih imena iz celog sveta koja nosi naziv „Nema klimatske uzbune“.

Termoelektrana Niderausem u Nemačkoj, jedan od najvećih evropskih zagađivača
Termoelektrana Niderausem u Nemačkoj, jedan od najvećih evropskih zagađivača

Zahtevi pokreta za zaštitu klime jesu samo nova klimatska politika. Apsolutno ne. U pitanju je jedna nova ekonomska politika. Klimatske promene koriste se kao izgovor za jednu veliku preraspodelu ekonomskih i prirodnih resursa u svetu. Klimatska politika se ne može sagledavati odvojeno do drugih velikih pitanja globalizacije. Klimatski samiti UN su u stvari najveći ekonomski samiti nakon Drugog svetskog rata na kojima se vrši prikrivena i perfidna eksproprijacija energetskih prirodnih bogatstava (nafta, gas, ugalj) od država koje ih imaju u korist država koje ih nemaju.

Kako se vrši ova eksproprijacija rudnih bogatstava? Ovo prelivanje zarade od prirodnih bogatstava se vrši na dva načina. Prvi način je uvođenje različitih poreza na emisiju CO2, a drugi stvaranje velikih tržišta hartija od vrednosti koje su dozvole za emitovanje CO2. Novcem od ovih poreza će se podsticati promene životnih navika stanovništva da smanji emisiju CO2 ili razvoj tehnoloških procesa koji nemaju ovu emisiju. Izgrađene ekološke navike ima stanovništvo zemalja gde je trošenje ili sagorevanje nafte ili gasa skupo jer ga uvoze. Prosto, navikli su da štede jer je energent skup. To su iste države koje su dovoljno razvijene da imaju nauku koja će osmisliti tehnologije za smanjenje emisije ili pronalaženje novih obnovljivih izvora energije. To su, treba li opet reći, bogate države Zapada. Dakle, ko ne može da plati porez za emisiju CO2 ili da kupi dozvole za emitovanje ne može da sagoreva naftu, gas ili ugalj. Planirano je da vremenom ovi porezi postepeno postaju sve veći, a dozvola bude sve manje, kako bi se cena emisije podizala do nepodnošljivosti. Ko ne bude mogao da plati ne može da sagoreva ugalj, naftu i gas. Ko ih ne sagoreva nema energije za stanovništvo i privredu. Energiju onda mora da uvozi od onih koji je imaju iz obnovljivih izvora, a ona je skupa. Ko u to sumnja nek pogleda račune za struju u Srbiji i nek vidi koliko plaćamo Brnabićkinom bratu struju iz vetrogeneratora ili Đokovićevoj tašti onu iz mini hidrocentrala. Energiju iz obnovljivih izvora imaju i imaće samo bogati jer imaju novca da ulažu u razvoj novih tehnologija nephodnih da se one razviju. Rečju, nedovoljno razvijenima koji imaju naftu i gas (Rusija, Iran…) ovi energenti neće vredeti. A zajedno sa nedovoljno razvijenima koji ih nemaju (Indija, Kina), skupo će plaćati energiju iz obnovljivih izvora.

Pokret za zaštitu klime samo hoće da nam obezbedi normalniju planetu za život i ništa više. Ovo ne može biti dalje od istine. Iza zahteva ovog pokreta krije se jedna velika geopolitička igra u kojoj razvijene države Zapadnog sveta, koje su izvele industrijske revolucije sagorevajući ugalj i naftu, sada sprečavaju druge da rade to isto da bi se razvili. Ovom geopolitičkom igrom su izvori nafte i gasa beskorisni državama koji ih poseduju. One ne mogu da se razviju pored tog bogatstva. Bogati tako održavaju monopol u svetskoj tržišnoj utakmici, sprečavaju nerazvijene zemlje da se razviju i kao takve budu njima barem privredno ravnopravne. Rečju, pokušavaju da spreče razvoj nerazvijenih i održe sadašnje stanje odnosa u svetskoj privredi gde su jedni te isti uvek bogati, a drugi uvek siromašni. Treba li pomenuti da su najveći izvoznici nafte i gasa Rusija, Iran, Irak, Nigerija ili Venecuela. Rečju, pravi izvori problema su države na bogatom Zapadu i Severu koje su već zasitile atmosferu emisijom CO2 za vreme 150 godina svoje industrijske revolucije, i sada hoće da se posledice te emisije osećaju samo na siromašnom Jugu i Istoku. Naime, razvijene zemlje su odavno svoje glavne industrijske pogone zbog niske cene radne snage i zagađenja preselile na siromašni istok i jug, a sebi su zadržale visokoprofitabilne finansijske, informacione i telekomunikacione usluge ili razvoj novih tehnologija (biotehnologije, veštačka inteligencija) koji ne emituju CO2. Sve i da hoće, oni više ne mogu da emituju CO2, ali jug i istok koji se upravo razvija to mora, sve i da neće. I sada im to ne dozvoljavaju. Nego ih prinuđavaju da energiju za novopreseljene industrijske pogone sa Zapada sad plaćaju skupo budući da potiče iz tehnološki zahtevnih obnovljivih izvora, tom istom Zapadu.

Drugi, sporedni cilj je da se neke bogate države Zapada zauzdaju u njihovoj ekonomskoj moći i oslabe u odnosu na druge. Konkretno, Evropa i njena predvodnica Nemačka, treba da se ovim merama učine ekonomski manje konkurentnim SAD-u. Otud je klimatska histerija najviše razvijena upravo u Nemačkoj. Gretu nisu poslali u Englesku, Francusku ili Italiju da podrži ulične demonstracije klimatskih aktivista, nego u Nemačku. Zašto? Zato što je Nemačka privredno najjača zemlja Evrope, i nju treba oslabiti. Treba li podsetiti da SAD još uvek nemaju porez na emisiju CO2, niti im deca sede na ulici, dok su dečiji protesti Nemačku upravo prinudili da ga uvede. Države u koje Greta nije poslata su ili nebitne ili u njima ne sme da se organizuje ozbiljan protest. U SAD je Greta išla da govori u UN, ali ne i pred američkim Kongresom, a ulične proteste je videla na 15 minuta.

Da li su nerazvijene zemlje neuke da ne vide ove tokove? Nisu. I Rusija, koja bi da izvozi energente i od tog prihoda se razvija, i Kina i Indija koje bi da ih kupe i sagore kako bi se razvile, su ovoga svesne. Pa zašto onda potpisuju svetske klimatske ugovore kao što je Sporazum iz Kjota ili Pariski sporazum? Pa zato što je ova lažna klimatska politika bogatih podržana toliko jakom medijskom kampanjom da ona uništava sve pred sobom. Skoro se neki od ciljeva tih oligarhija koje se sa manje ili više uspeha trude da vladaju svetom nije ostvarivala sa tako razarajuće snažnom medijskom bukom. Kini ili Rusiji nije potrebno da još jednom budu proglašeni krivim za neku novu propast sveta. Da nisu potpisali proglasili bi ih za klimatsku osovinu zla, bili bi krivci za klimatsku propast sveta putem topljenja leda na Severnom polu, a koju su izazvali svojim neodgovornim sagorevanjem nafte i uglja. Oni će na rečima ići niz dlaku tom novom svetskom klimatskom poretku, kako bi se mogao prevesti pojam New Green Deal koji se pojavio u SAD nedavno, bez prave namere da ispune njegove ciljeve. U ispunjavanju će otezati, tražiti izgovore, produžavati rokove, vršiti beznačajne taktičke ustupke i graditi savezništva. Oni će ići na igru zamaranja i iscrpljivanja, kojom su Rusi, kako nas istorija uči, savladali svoje najveće protivnike (Napoleona, Nemačku, Mongole…). U ovom su, vreme pokazuje i delimično u pravu jer se i Nemačka, koja je sporedno pogođena, delimično opredelila za sličnu taktiku. Tako, npr. plan nemačke vlade za smanjenje emisije CO2 koji je uz fanfare objavljen na konferenciji za medije 20. septembra 2019. u Berlinu je, po opštoj oceni stručnjaka i novinara, obično zamazivanje očiju klimatskom pokretu. Tako je, u sklopu mera poskupljenja goriva kako bi se destimulisalo voženje automobila, cena benzina podignuta za zanemarljivih 3 evrocenta po litru.

Savezna vlada Nemačke na konferenciji za medije predstavlja svoju novu klimatsku strategiju za period do 2030. godine, 20. septembar 2019.
Savezna vlada Nemačke na konferenciji za medije predstavlja svoju novu klimatsku strategiju za period do 2030. godine, Berlin, 20. septembar 2019.

Da li su sve zemlje Zapada i njihovo stanovništvo u ovome? I ne i da. Neke jesu potpuno (SAD), dok su druge sporedno pogođene (u prvom redu Nemačka). Što se tiče stanovništva korumpirani deo njihovih elita jeste u ovome (potkupljeni naučnici, političari ili potplaćeni aktivisti NVO), dok njihovo stanovništvo nije potpuno svesno šta se dešava, pa neki jesu, a neki nisu. Tako glavnu ulogu u klimatskom pokretu imaju oni koji ne rade i ne plaćaju porez – pokret vode deca, omladina i pomenuti NVO plaćenici (kao Karola Rakete koja prvo spasava migrante iz mora i tako ih uvaljuje Nemačkoj, a sada protestuje protiv klimatskih promena, opet u Nemačkoj). Suprotno, niži i srednji slojevi stanovništva koje će pogoditi novi porezi nije u ovome i protestuje protiv novih poreza. O tome svedoče protesti siromašnih – Žutih prsluka u Francuskoj ili pokreta „Petak za zapreminu“ (Fridays für Hubraum) u Nemačkoj. Iz njih je Merkelova naučila koliko košta dodatno oporezivanje naroda koji mora da se vozi kolima na posao, a to su donja i srednja klasa. Zato ona, da ne izgubi vlast na sledećim izborima, što joj sugerišu rezultati izbora za Evropski parlament u Nemačkoj gde su zeleni osvojili većinu, koristi drugi recept za rešavanje klimatskim promena: umesto da kažnjava niže slojeve stanovništva za emisiju CO2 velikim porezima i taksama, ona uvodi male poreze za emisiju, i velike subvencije za dobrovoljno smanjenje emisije. Rečju, nekorumpirane elite zapadnih država se udružuju sa onim slojevima stanovništva koje oseća šta se sprema i bore se protiv mera koje nameće svetska oligarhija. Naravno, to ne rade zbog nepravde prema nerazvijenim državama nego zbog sebe.

Zašto je klimatski pokret histeričan i širi strah i užas? Zato što radni narod koji plaća porez nije naivan i već reaguje protestima na njihove ekstremne zahteve za plaćanje novih poreza na emisiju CO2, kao pomenuti Žuti prsluci u Francuskoj. Zato i moraju da navedu ljude na nove poreze na ovaj način – širenjem kampanje straha i užasa da će planeta propasti. Ovo je zato što se ljudi ne kontrolišu preko njihovih vrlina nego slabosti. Strah je slabost kod čoveka. Uplašen čovek bi i mogao da pristane na nove poreze, a prestravljen bi ih sam tražio. Zato se i širi panika i histerija oko klimatskih promena, da bi ljudi lakše pristali na ogromne nove poreze koje treba da plaćaju. Naročito ako se u toku tog širenja straha ljudi ubede da su sami krivi što su u situaciju u kakvoj jesu. Ova klimatska histerija nije samo pokret za širenja straha nego i za nametanja krivice. Navodno smo sami krivi što neodgovornim trošenjem neobnovljivih energenata kao što su nafta i gas povećavamo emisiju CO2 i time zagrevamo planetu do klimatskog uništenja. Ako smo već krivi onda treba da plaćamo dok god ne promenimo životne navike na takav način da ne emitujemo CO2.

Zašto klimatski pokret vode deca? Prvo, deci se nema šta prigovoriti. Mladi su, nevini, neiskvareni, dobronamerni, nesrebroljubivi i iz njihovih usta ne izlazi laž. Oni samo žele budućnost sa sebe i svoje potomstvo i ništa drugo. Drugo, deca se ne smeju fizički napasti (npr. kada blokiraju saobraćaj tokom protesta). Ako bi ih neko napao svako normalan bi decu zaštitio. U bilo kojim okolnostima, a naročito kada protestuju žele nam dobro. Treće, deca se ne smeju izložiti nekom teškom izazovu Npr. ne smemo im postaviti teška pitanja kao što je zašto neće u školu i da li stvarno ima klimatskih promena? To je suviše za njihova nejaka pleća. Oni treba da budu zaštićeni od surove svakodnevice realnog života što duže je moguće. Naročito ovo sve važi kada je lider tog pokreta siroto bolesno dete. Greta ima čitav niz psihičkih problema sa zdravljem (autizam, depresija, anksioznost) o kojima saznajemo jer ona te informacije deli sa nama.

Da li je ovo krajnje perfidno smišljeno? Da, nema sumnje. Isturanje dece u prvi plan ovog pokreta je tolika drskost i neopevani bezobrazluk da je to prosto neverovatno. Zloupotreba deca na ovaj način bi morala biti javno razobličena i osuđena. Pa sama upotreba dece za ostvarenje bilo kojih ciljeva razumnom čoveku treba da bude sumnjiva sama po sebi. Setite se samo dečijih krstaških pohoda iz XIII veka koje su rimske Pape pokretale ili dozvoljavale da umire bes naroda nezadovoljnog što je Rim bio nesposoban da zaštiti Jerusalim od Saladinovog osvajanja. Deca su utovarena na brodove i umesto u Jeruslim prevežena na pijace roblja u severnoj Africi. Setimo se i slučaja Jovanke Orleanke gde je tadašnji francuski kralj iskoristio poznati francuski narodni mit o devici koja će pokrenuti rat za oslobođenje od Engleza. Pronašao je neko siroto žensko dete imenom Jovana, proglasio ga tom mitskom devicom i iskoristio verski zanos naroda da u njima pokrene novu energiju za rat. Kada je dete nakon ratnog uspeha počelo da stiče ugled u narodu (oslobodila je grad Orlean pa je po njemu dobila pridev „Orleanka“) koji je pretio da poljulja položaj kraljevske kuće, predali su ga tim istim Englezima da ga spale na lomači. Upravo u svrhu stvaranja ovakve iste klimatske histerije, već je zloupotrebljeno jedno dete 1992. godine. Severina Kulis-Suzuki je zloupotrebljena na isti način kao i Greta Tunberg danas, zapaljivim i emotivnim govorima na klimatskoj konferenciji u okviru Ujedinjenih nacija (uporedni snimak oba govora pogledajte ovde).

Greta Tunberg drži govor na klimatskom samitu u Ujedinjenim nacijama, Njujork, 23. septembar 2019.
Greta Tunberg drži govor na klimatskom samitu u Ujedinjenim nacijama, Njujork, 23. septembar 2019.

Iskreno se nadam da Gretini roditelji shvataju da postoji opasnost da se njihovo dete, nakon što posluži kao korisni idiot oligarhiji koja vlada svetom za ostvarenje ovde opisanih ciljeva, takođe ogreje na cepanicama zato što je u procesu zloupotrebe stekla dovoljno moći da zapreti postojećem odnosu snaga u svetu i relacijama moći koje su na njemu izgrađene.

Koje su to nove nove podele u društvu do kojih će dovesti pokret za klimatske promene? Nova klimatska politika stvoriće nove podele u stanovništvu prema životnim navikama o kojim do juče niko nije ni sanjao da će biti oporezovane i tako uticati na životni standard. Nekad to neće biti životne navike već obična objektivna životna činjenica. Tako će oni koji imaju navike da koriste proizvode ili usluge koji zahtevaju veliku emisiju CO2 preći u siromašniji društveni sloj. Nove podele u stanovništvu izgradiće se oko činjenica koju vrstu energenta neko koristi za grejanje (struja, gas ili nafta) ili kojem načinu ishrane je sklon (vegetarijanac ili ne). Objektivna činjenica da li neko mora da putuje na posao samo će pojačava dobro poznate stare podele kao što je ona po mestu stanovanja (predgrađe-grad). Druga objektivna činjenica koja će biti od uticaja na standard će biti lokacija življenja u geografskom smislu.

Tako će oni koji žive u delovima zemlje koji su fizički bliže npr. vetrogeneratorima (u severozapadnoj Evropi to je blizina okeana ili mora) ili su električnom mrežom povezani s njima (u slučaju Nemačke to su severni i zapadni delovi zemlje) biti privilegovani jer će uopšte biti u prilici da kupe struju neopterećenu CO2 porezom. „Dobitnici“ nove klimatske politike biće oni društveni slojevi koji se ne hrane mesom, ne putuju na posao ili koriste javni prevoz na struju i greju se strujom iz nekog obnovljivog izvora, žive fizički bliže takvim izvorima energije ili na glavnim pravcima elektroenergetske mreže.

Da li će nova klimatska politika uticati na porodicu i rađanje? Da. Ovo će biti možda i najtragičnija i najodvratnija društvena podela koju će ona izazvati. Oni sa većim porodicama će biti gubitnici, a oni sa manjim dobitnici klimatske politike. Najbolje će proći oni koji nemaju potomstvo. To znači da se sledeće pitanje samo po sebi nameće:

Da li bi mogli da smanjimo emisiju putem smanjenja broja stanovnika na planeti? Ovo je monstruozno rešenje, ali je odgovor za sve nas već dao Bil Gejts (pogledati od 4,06 do 4,55 gde objašnjava kako ćemo sa „vakcinama, zdravstvenom zaštitom i reproduktivnim zdravstvenim uslugama smanjiti broj stanovnika na planeti za 15 odsto i na taj način i emisiju“). Manje ljudi bi nesumnjivo emitovalo manje CO2. Međutim, kako bi se postiglo to rešenje? Smanjenjem broja onih koji su već tu ili smanjenjem broja rođenih. I jedno i drugo rešenje ima monstruozne mehanizme: genocid ili zabranje rađanja (Svemirska putovanja nisu rešenje dok god ne napravimo tehnologiju za put u duboki svemir). Oba imaju svoje presedane na planeti. O genocidu ne treba trošiti reči (Indijanci u Americi za vreme Otkrića ili crnci u Africi u kolonijalno doba) dok se za ovo drugo treba setiti politike Jedna porodica-jedno dete koja se sa 50 odsto uspeha sprovodila od 1979. do 2015. u Kini. Svesni da ovo neće lako proći genocidom, kreatori nove klimatske politike pokušavaju da temu presele u naučne okvire. Genocidu i zabranama rađanja se svako razuman opire, ali nauci ne može. Tako već postoje ozbiljna naučna istraživanja koja se objavljuju u prestižnim časopisima, a koja navode koliko se CO2 emituje zahvaljujući „reproduktivnim izborima pojedinaca“. Šta bi drugo ovi „reproduktivni izbori“ bili nego roditeljstvo.

Tako iz navedenog teksta saznajemo da odlukom da budemo roditelji emitujemo 9441 metričkih tona CO2 po detetu, a tekst uvodi i pojam „karbonska emisija genetske linije“. Pisci na kraju teksta zaključuju da bi svako od nas morao da, kada donosi reproduktivne odluke, „uzme u obzir i njihov konačni uticaj na životnu sredinu“! Ovakav monstruozni pristup temi roditeljstva nažalost nailazi na pozitivan odjek među pripadnicima ekstremnog ekološkog ili feminističkog pokreta koje donose odluke da nemaju decu da bi spasili resurse ovog sveta od preopterećenosti i iscrpljivanja. Ne samo da nam se novom klimatskom politikom (za sada još uvek polako i postepeno) nameće tuđ i monstruozan stav o odricanju od roditeljstva kao rešenju za klimatske promene, nego se on u nauci pretvara u novu etiku i novi moral koji, navodno, zahteva od nas da imamo male porodice ili da ih uopšte nemamo. Sve ovo govori da tvorci ovih ideja uznapredovali: dok su ranije nepoželjne hteli lično da pobiju (pomenuti genocidi), danas hoće da se suvišni sami istrebe.

Da li će nova klimatska politika izazvati tektonske poremećaje u privrednoj strukturi? Da, svakako. O tome smo delimično pisali u gornjem delu teksta. Ka nerazvijenim državama će se seliti, ili se upravo seli, postojeća industrija koja emituje CO2, a kod bogatih će se zadržati nove tehnologije koje nemaju emisiju ili njihov razvoj. Primer je stara Folksvagenova fabrika iz Emdena u Nemačkoj koja se upravo seli u Izmir u Tursku. Zabluda je da je u pitanju nova fabrika. To je stara fabrika koja od kasnih 70-ih do danas sklapa, na našim prostorima tako omiljeni model, Pasat. I dalje će ga sklapati, samo u Turskoj. Za to vreme u Emdenu se upravo gradi, na mestu stare fabrike, potpuno nova fabrika vozila na struju. Tako će se Nemci voziti sa automobilima koji ne emituju CO2, pa neće plaćati porez na emisiju, dok ćemo se mi i Turci, voziti TDI Pasatima, i plaćati taj isti porez. Zaključak je da nije važno da li su mašine u fabrici automobila nove nego da li proizvodi te fabrike pripadaju novim tehnologijama. Kao što nam danas uvaljuju njihov otpad, polovne automobile kojima su iskorišćeni resursi, tako će nam i sutra uvaljivati, za njihove pojmove, budući otpad, automobile starih i prevaziđenih tehnologija, na koje će se plaćati novi i nama nepoznati porezi.

Saobraćajni znak u Hamburgu koji upozorava vozače da je starijim dizel vozilima zabranjeno korišćenje ove deonice puta
Saobraćajni znak u Hamburgu koji upozorava vozače da je starijim dizel vozilima zabranjeno korišćenje ove deonice puta

Nestajaće čitave industrijske grane, a nastajaće nove. Tako će recimo čitavi delovi poljoprivrede nestajati kao što je stočarstvo, a naročito govedarstvo (klimatski pokret je izračunao da krave proizvode dosta metana). Stočarstvo je na meti iz razloga što je proizvodnja mesa jedna proizvodna faza više u transformaciji proteina iz biljaka u meso. U pitanju su prosti zakoni termodinamike. Naime, za proizvodnju jednog kilograma mesa kod domaće životinje (grubo) potrebno je 10 kilograma biljne grane. Međutim, kalorijska (energetska) vrednost proteina je slična bez obzira na oblik: i u mesu i u hlebu ona je otprilike ista. I relativna količina proteina u obe vrste hrane je približno ista, zbog čega će onaj koji pojede kilogram mesa biti otprilike sit kao i onaj koji je pojeo kilogram hleba. Međutim, apsolutna količina je 10 puta veća na strani biljne hrane, pa će jedući samo biljnu hranu biti sito 10 puta više ljudi. Računica je jasna: ako svi postanemo vegetarijanci moći ćemo da se prehranimo sa hranom koja se proizvodi sa manje tehnoloških faza, pa njena proizvodnja emituje manje CO2. Istovremeno, biće je 10 puta više pa ćemo moći da prehranimo 10 puta više stanovništva jer je apsolutna količina proteina 10 puta veća. Proroci klimatske apokalipse kažu da će ako svi postanemo vegetarijanci pasti cena hrani biljnog porekla jer će se smanjiti pritisak koji na njenu cenu vrši stočarska industrija.

Potpuno nove industrije će nastajati i vrtoglavo rasti, kao što je ona koja pravi funkcionalne zamene za meso. Kao primer može se uzeti brzina rasta vrednosti akcija najpoznatijeg preduzeća u ovoj novoj oblasti, američke firme Beyond Meat, u koju su do sada uložili Gejts, Bezos i Mask, a koja je ravna brzini rasta vrednosti elektronskih valuta poput bitkoina (samo u ovoj godini vrednost se duplirala).

Da li su sve dosadašnje ideje o načinima da se smanji emisija smislene i daju trajne rezultate? Zavisi šta im je prava svrha. Ako im je svrha da se zaista smanji emisija, onda uglavnom ne. Ako im je svrha da se stvore mehanizmi sveopšteg nadzora nad ljudima, odnosno jedno totalitarno društvo, onda apsolutno da. Svi do sada osmišljeni načini za smanjenje emisije jesu neke vrste novih (ili pojačavanje starih) ograničenja ljudskih prava i sloboda. Novo oporezivanje (porezi na emisiju) ili nove zabrane kao što je zabrana eksploatacije ili korišćenja uglja, nafte ili gasa, ograničenja proizvodnje pojedinih namirnica (meso), ograničenja korišćenja pojedinih prevoznih sredstava (automobili sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem ili avioni), ograničenja energenata za grejanje, jesu ništa drugo nego nova uskraćivanja prava i sloboda građana. Nove obaveze, kao što je obavezna trgovina hartijama od vrednosti, koje glase na određenu emisiju CO2, ili zabrana trgovine robama koje nemaju uverenja da su proizvedene sa smanjenom emisijom istog, ili uvođenje carina na robu iz država koje se ne pridržavaju pravila o emisiji CO2, odnosiće se na privredu. Da bi se mase novih zabrana praktično sprovodile potrebne su mase novih mehanizama ili sredstava nadzora. Na kraju će se ispostaviti da su sve ove zabrane, da bi se efikasno sprovodile, sjajan mehanizam za preobražaj savremenih društava na osnovu sve snažnijeg i razvijenijeg nadzora i kontrole. Rečju, dolazi vreme u kojem će društva u kojem živimo ličiti na ona koja su u svojim delima opisivali Orvel, Haksli ili Zamjatin.

Da li bi tehnološkim napretkom mogli da rešimo problem emisije CO2? Vrlo verovatno da bi mogli, ali u tom slučaju kreatori ove politike ne bi mogli da se njome koriste kao mehanizmom za preobražaj društva. Naime, nova tehnološka rešenja (npr. neki izvor jeftine i svima dostupne obnovljive energije) bi nove zabrane učinile bespredmetnim. I zaista, ljudska istorija nas uči da smo suočeni sa izazovima koje ničim zauzdani privredni i društveni razvoj stavlja pred nas iz njih izlazili tehnološkim napretkom, a ne novim ograničenjima sloboda i prava. Tako npr. kada su kola vučena konjima pokazale ograničenje svog potencijala tokom industrijske revolucije (mala količina prevezene robe, velike štale i prateća zanatska usluga), nismo iz toga izašli porezom na zaprege, nego izumom železnice. Kada su kočije zakrčile velike gradove država u kojima se industrijska revolucija najbrže razvijala nismo oporezovali baleganje konja ili subvencionisali hodanje nego smo izumeli automobil. Kada se na početku digitalne revolucije (1950. godine) pisaće mašine pokazale kao spore i netačne za obradu teksta, nismo oporezovali daktilografe ili subvencionisali pisare, nego smo izumeli kompjuter i program za obradu teksta. Kada su početkom 70-ih godina gradovi počeli da bivaju zagušeni izduvnim gasovima iz automobila, nismo oporezovali vožnju nego smo izumeli katalizator. Kada je početkom 80. godina zavladala glad u Etiopiji i širokom pojasu podsaharske Afrike, mi nismo tim nesrećnim narodima oporezovali hranu ili subvencionisali dijetu da bi manje jeli, nego smo im izvezli ili poklonili nove poljoprivredne tehnologije. Posledica ovog pristupa je da je danas niko nije uskraćen za svoje ljudsko pravo da se kreće, jede ili zapisuje šta misli, a cena je da smo morali da se naviknemo na činjenicu da će svako biti svoj kočijaš ili daktilograf. Mislim da nije velika.

Rečju, na ovako velike, nazovimo ih globalne, izazove sa kojim se ljudsko društvo sreće, kao što su npr. klimatske promene (ponovićemo da njih verovatno ima dok je otvoreno pitanje koliko ljudi doprinose njihovoj pojavi) razumna ljudska društva su uvek odgovarala tehnološkim napretkom i inovacijama. Ona koja su pokušala da odgovore uskraćivanjem ljudskih prava ili sloboda stvorile su same sebi unutrašnje sukobe, konflikte, tenzije, čak i građanske ratove.  Primer za to je Američki građanski rat. Podsećam da je on izbio između Juga, koji je hteo da ljudska (robovska) snaga bude glavni izvor energije u privredi, i Severa, koji je hteo da to bude parna mašina. Rečju, Jug je hteo da na problem nedostatka energije u privredi odgovori uskraćivanjem prava i sloboda (u ovom slučaju robova), a Sever tehnološkim napretkom (parnom mašinom). Treba li podsećati na činjenicu ko je iz tog rata izašao kao pobednik? Tako će biti i sada.

Gde je napaćena Srbija u svim ovim tokovima? Nažalost, naša elita nema pojma šta se sprema i dolazi. Malobrojni koji su pratili tokove su zloupotrebili svoje znanje o tome i nabavili/izdejstvovali dozvole za izgradnju obnovljivih izvora energije (setite se afere sa sestrom Kori Udovički). Međutim, stavka na računu za struju pod OIE (pogledajte je, pa će te znati koliko plaćate npr. pomenutoj sestri Kori Udovički i drugima koji su poslednjih 10 godina uspeli da „izdejstvuju“ takve dozvole) je još mala da bi prosečan građanin u Srbiji to primetio. Međutim, nemačka vlada obećava svim svojim državama saveznicima i partnerima da će sami morati da uvedu iste mere za suzbijanje emisije CO2 u svojim državama koje Nemačka uvodi kod sebe.

Termoelektrana Kolubara, Veliki Crljeni, 16. avgust 2018.
Termoelektrana Kolubara, Veliki Crljeni, 16. avgust 2018.

Tako Svenja Šulce, ministarka za zaštitu životne sredine kaže da će Nemačka „biti primer svim ostalim državama“. Naročito se to odnosi na mere koje će pogoditi privredu, zato što implementacija novih tehnologija koje smanjuju emisiju CO2 poskupljuje proizvodnju, pa time smanjuje konkurentnost nemačke privrede. Zato će svi koji žele da ostanu nemački partneri morati da se pridržavaju istih pravila. Inače bi ispalo da zloupotrebljavaju činjenicu da su neopterećeni troškovima eliminacije emisije CO2 konkurentniji od nemačke privrede na svetskim tržištima (pa i na samom nemačkom tržištu). Kao primer može se pogledati recimo reakcija direktora BASF korporacije na tzv. „klimatski paket“ nemačke vlade.

To znači da ćemo i mi morati da uvodimo poreze na emisiju CO2, podižemo cenu goriva, zatim cenu struje ili grejanja iz neobnovljivih izvora, što će direktno poskupeti narodu život. Moraćemo da uvedemo tržište hartija od vrednosti na emisiju CO2 i nateramo privredu da ih kupuje što će poskupeti našu proizvodnju i nejaku srpsku privredu učiniti još nekonkurentnijom na svetskim tržištima. Naša roba će biti još nedostupnija sada već iscrpljenim potrošačima u Srbiji koji će imati manje para da je kupuju jer će morati da plaćaju nove cene goriva, struje ili grejanja. Ishrana mesom, mlekom ili jajima će biti luksuz malobrojnih, a ne stvar životnog opredeljenja. Manje ćemo se voziti kolima i uopšte putovati. Svaka roba ili usluga će imati na fiskalnom računu pored opterećenja PDV-om imati iskazanu i visinu poreza na emisiju CO2. Ukratko, život će nam biti značajno skuplji, ovako ili onako. Ove promene neće biti nagle, nego postepene, po logici da se žaba kuva polako, kako ne bi shvatila da je u loncu.

Da li ljudi koji nisu zadovoljili osnovne životne potrebe brinu uopšte o životnoj sredini, pa i o emisiji CO2.? Uglavnom ne. Tamo gde nema srednje klase, nema ni brige o životnoj sredini. Ove klase nema među stanovništvom nerazvijenih ili polurazvijenih zemalja, a Srbija bi tu mogla da se ubroji. Ovo nije neprirodno. Ljudi imaju preče i hitnije potrebe. Da prehrane decu i odškoluju ih. Nekad i da im sačuvaju gole živote (primer: agresija NATO pakta na SRJ). U nerazivijenim zemljama se građanski (i drugi) ratovi dešavaju. Na Zapadu ih već najmanje 75 godina nema (u SAD ih nema 150 godina, Švedskoj već 300, Australija, Novi Zeland i Kanada ih nikad nisu imali) i neće ih biti. Čovek koji se bavi elementarnom egzistencijom nema ni vremena ni živaca ni volje i snage da se bavi životnom sredinom. Iz njegovog ugla to je, sa dobrim razlogom, traćenje vremena i energije. Zato ovakvi pokreti neće imati skoro nikakvog odjeka u najvećem delu sveta – nerazvijenom ili polurazvijenom. Elite i vlade tih država će možda sprovoditi programe smanjenja emisije CO2 u strahu od međunarodnog pritiska, sankcija itd. Ali narodi neće prigrliti ideju, opiraće se i protiviti. Stvoriće se unutrašnje tenzije, konflikti, sukobi, u najgorim slučajevima novi građanski ratovi, u zavisnosti koliko nepromišljeno te vlade budu odgovarale na pritiske da vode sa Zapadom saobraznu klimatsku politiku. Ko ne veruje neka pogleda kako izgledaju francuski gradovi kada protestuju Žuti prsluci.

Šta je rešenje? O tome može da se napiše novi tekst. Sada samo ukratko. Rešenje je da se nerazvijeni i polurazvijeni razviju do tog nivoa da se u njihovim zemljama razvije srednja klasa. To znači da sagorevaju jeftine energente bez obzira što oni emituju CO2 isto onoliko godina (oko 150)  koliko su ga emitovale sada razvijene zemlje Zapada da bi uopšte postale razvijene. Kada ih sada nerazvijeni i polurazvijeni dostignu, tada ćemo od njih moći da očekujemo da počnu da, kao što su i sada razvijene zemlje učinile nekada, ulažu višak novca u nove tehnologije koje smanjuju emisiju CO2 ili u nove obnovljive izvore energije. Da bi se plaćala cena energije iz ovih izvora stanovništvo mora biti platežno sposobno. Srednja klasa razvijenih zemalja to jeste. Zašto onda ne bi i srpska, kineska ili ruska kada se razvije? Takođe, novorazvijena srednja klasa će sama, bez ičijeg nametanja, sama doneti odluku da smanjuje broj dece, pa će se bez ičijeg pritiska smanjiti i broj stanovnika na planeti. Naime, kada novorazvijeni dobiju bogatije stanovništvo, srednju klasu, koja želi da uživa u životu, a ne samo da živi u egzistencijalnom ropcu, novi prohtevi će im se sami javiti. Ako za svoj rad budu plaćeni preko egzistencijalnog minimuma, kao i srednja klasa razvijenih zemalja, a to znači dovoljno za proširenu reprodukciju, da mogu da stiču materijalna dobra, a opet ako budu radili dovoljno malo da imaju slobodnog vremena za hobi, ili putovanja, stvari će se same dovesti u red. Tada će i državljani budućih razvijenih država koje danas zaista imaju problem sa velikim populacijama, početi da imaju manje porodice, kao i savremeni zapadnjaci. I niko neće morati da bude ubijen, istrebljen, sterilisan, na silu vakcinisan ili, na kraju, poslat u svemir.

Masa ljudi šeta na ulicama Njujorka
Gužva na ulicama Njujorka

Da ne bude sve samo crno za kraj malo šale: ako se Srbija, umesto za genocid ili zabrane rađanja, kao rešenje za smanjenje emisije CO2 opredeli za svemirska putovanja onda ćemo stvarno moći da kažemo da su Srbi konačno postali nebeski narod. Makar to bilo zahvaljujući novom svetskom klimatskom poretku.

 

Branislav Ristivojević je dekan Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard