В. Првуловић: Слобода изражавања против доминације глупости

Да ли је право на слободу говора без икаквих ограничења, чак и када представља изражавање мржње или глупости?

Једно од темељних људских права демократског уређења јесте слобода говора, односно изражавања мишљења. О томе су писали бројни европски и ини политички филозофи. Амерички уставописци су то зацртали у Уставу комонвелта Пенсилваније од 28. септембра 1776. године: „Људи имају права на слободу говора и писања и објављивања својих осећања, стога слободу штампе не треба ограничавати”. У Уставу Вирџиније исте 1776, пише: „Слобода штампе је један од великих бедема слободе коју може ограничити једино деспотска власт”. Касније, у Уставу САД из 1791, Први амандман, који се односи на слободу говора и слободу штампе одређује „Конгрес не може доносити никакав закон о установљењу државне религије, као ни закон који забрањује слободно исповедање вере, а ни закон који ограничава слободу говора или штампе или права народа на мирне зборове и на упућивање петиција влади за исправљање неправди”.

Да ли је ово право без икаквих ограничења, чак и када представља изражавање мржње или глупости? Американци тврде да јесте, да се може ограничити једино ако директно подстиче на насиље. Велике су дискусије да ли слобода изражавања мишљења значи и дозвољену слободу изражавања и подстицања мржње. Да ли је то уједно и право на изражавање глупости којом затрпавате оне што су у своја мишљења инвестирали дугодишње учење, образовање, консултовање томова књига, критичност према сопственом мишљењу којег вишеструко проверавају, утемељују и ојачавају познавањем историје мисли разних аутора, држава и цивилизација? Да ли слобода изражавања, како тумаче неки аналитичари у модерној Америци, значи чак и слободу ношења оружја. Други амандман Устава САД гласи: „Пошто је добро организована земаљска одбрана потребна за безбедност слободне државе, не сме се кршити право народа да држи и носи оружје”. Према одлуци Врховног суда САД, чији је основни задатак тумачење Устава (гласањем 5 према 4), од 29. јуна 2010: „Други амандман Устава САД не дозвољава властима да значајно ограниче права грађана да држе и носе оружје”. Значи слободу куповине, ношења и коришћења оружја, од којег, у тренуцима мрачне свести власника оружја (купује се, скоро као жвакаћа гума), страдају недужни људи и још страшније невина деца?

Да ли слобода изражавања треба да значи јавно публиковање произвољних тврдњи или површних сазнања о кључним друштвеним питањима? Да ли се слободом изражавања може сматрати, када се у нашем озбиљном гласилу прочита тврдња, изречена поводом осам векова аутокефалности СПЦ, као што је ова: „Српска православна црква, односно њени поглавари, уназад тридесет година, од почетка ратова у бившој Југославији, били су на страни злочина. Почев од патријарха Павла, за којег је то увелико забрањено рећи, па до Иринеја. Али и многих других, који се у црквеној хијерархији налазе испод њих”!? Може ли ова тврдња да изазове мржњу, па чак и насиље? Може ли се допустити да се, у форми слободног мишљења, овако утиче на припаднике других вероисповести, на атеисте, на недовољно образоване, а острашћене, који су обично и најагресивнији. Да им то буде основа за опредељивање и деловање? Где је у процесу слободног изражавања таквих и сличних мишљења уредничка рука искусног новинара?

У данашње време, када се жури у површном сазнавању порекла и природе друштвених појава, када је основа сазнања – интернет комуникација у којој млади људи не дижу главу од пријемника, на улици, у превозу, у кући, у кревету, право темељито знање није „у тренду”. Треба брзо доћи до танких и непотпуних информација о свему и, на бази тих недовољних знања, бити што агресивнији у коришћењу слободе изражавања. У јавним гласилима, а посебно у таблоидима и друштвеним мрежама, загушени смо писанијама таквих активиста, заправо игнораната, који својим коментарима оспоравају тврдње темељитих аутора чланака, колумни, коментара или књига. Притом, они не користе право, а нису ни у стању да, као вид слободе изражавања, напишу и објаве текст којим оспоравају за њих спорне тврдње, већ својим „сокоћалима” шаљу глупаве коментаре, на које озбиљан аутор нема жеље да реагује.

Слажемо се, дакле, да је слобода изражавања свето право демократских друштава. Требало би да се подразумева да то буде одговорно и утемељено мишљење некога ко има знања и способности да изрази став или ставове у интересу друштва, демократије и слободе. Ако то није случај, онда је та слобода често карикатуралан вид доминације глупости у модерном и ужурбаном друштву.

 

Извор Политика, 14. новембар 2019.