Сибирски гас продире у Европу и Кину

„Северни ток 2” и „Сила Сибира” доносе Москви улогу кључног енергетског играча у Евроазији

Последње препреке завршетку изградње „Северног тока 2” – мегапројекта који почетком 2020. треба да удвостручи прилив руског гаса у Немачку и даље у Европу – изгледа да су ових дана уклоњене. Колико ове седмице, немачки Бундестаг усвојио је из другог покушаја закон којим, на велико незадовољство Брисела и Кијева, ставља немачки крак „Северног тока 2” под тарифну регулативу Берлина, а не ЕУ. Готово истовремено, швајцарска фирма „Северни ток 2” (регистрована у Цугу) објавила је да убрзано разматра сатницу постављања цевовода трасом подно данских вода Балтичког мора, након што је званични Копенхаген 30. октобра коначно издао дозволу за пролаз 147 километара цевовода „Северног тока 2” делом његове поморске територије.

„Имамо неопходне капацитете да наставимо изградњу и завршимо пројекат што је брже могуће”, изјавио је портпарол швајцарске фирме, чији је једини акционар иначе руски енергогигант „Гаспром”. Према донедавним званичним најавама његових градитеља и финансијера, „Северни ток 2”, 1.220 километара дуги гасовод од Виборга код Санкт Петерсбурга до немачке луке Грајфсвалд, треба да буде завршен до краја децембра. Другим речима, сибирски гас требало би додатном количином од 55 милијарди кубних метара годишње, да потече од Нове године , из налазишта у Сибиру ка потрошачима у Немачкој и одатле даље по Старом континенту.

Децембар је месец који ће донети још једну стратешку новину на енергетској мапи света са „Гаспромом” у главној улози. Наиме, према најавама из Москве и Пекинга, руски председник Владимир Путин и кинески лидер Си Ђинпинг почетком децембра учествоваће – истина, посредством видео-линка – у свечаном пуштању у рад „Силе Сибира”, 4.000 километара дугог гасовода који ће повезати налазишта у Сибиру са тржиштем руског далеког истока, као и тржиштем Кине, друге највеће економије света.

С јесени пре пет година, „Гаспром” је почео с изградњом прве секције „Силе Сибира”, дуге 2.200 километара, од сибирског налазишта Чајандинскоје, у Јакутији, до руско-кинеског граничног прелаза у Благовешченску. Истог дана када је Данска дала „зелено светло” за последњи крак „Северног тока 2” (градитељима је остало да поставе још пет километара цеви на територији Шведске и 16 километара у Немачкој), „Гаспром” је објавио да је секцију „Силе Сибира” до кинеске границе напунио гасом и да се сада чека свечано пуштање у рад овог мегагасовода. Споразум „Гаспрома” и кинеске државне нафтне корпорације (ЦНПЦ) из маја 2014. најављује да ће руска фирма почев од децембра 2019. следеће три деценије такозваном источном рутом испоручивати енергент Кинезима у количини од 38 милијарди кубних метара годишње. Почетне испоруке сибирског гаса „Силом Сибира” тако су осетно мање од најављеног прилива енергента „Северним током 2” .

Размишљајући деценијама унапред, „Гаспром” и ЦНПЦ су 2015. кренули у преговоре о изградњи „Силе Сибира 2”, још једног мегагасовода који би такозваном западном (још непрецизираном) рутом требало да додатно снабдева енергетски гладно тржиште Кине, и то са сибирских налазишта која данас углавном снабдевају Европу.

Мапа гасних налазишта у Сибиру и потенцијалне геоекономске последице „енергетске скретнице” између Уренгоја на западу тог региона и налазишта Чајандинскоје на југоистоку, одавно су у фокусу заинтересованих актера у Европи, иначе енергетски све зависнијој од спољног света. Колико од 1984. године, сибирски гас са налазишта Уренгој (другог најиздашнијег на свету, након катарско-иранског налазишта „Јужни Парс – Северна кућа” у Персијском заливу) Руси извозе у западну Европу.

Ослоњеност европског тржишта на руски стратешки енергент вишедеценијска је. Можда отуда и процена глобалне консултантске куће „Вуд Макензи” да ће Европа и надаље, с осетним падом домаће производње природног гаса, и усред све оштрије глобалне трке за енергентима, посебно природним и течним гасом (ЛНГ), „наставити да се ослања на увоз из Русије”. То је барем процена Масима ди Едоарда, заменика председника департмана за гас и ЛНГ „Вуд Макензија” почетком месеца на Европској конференцији о гасу у Паризу.

Колико ће „сибирска скретница” бити у блиској будућности наклоњена издашнијем снабдевању Европе? Да ли ће изазов енергетског зближавања са Кином бити јачи? Шта би на овој клацкалици неслућених стратешких последица могло да превагне? Утицајни истраживачки кругови у Оксфорду и Берлину скептични су када је реч о том питању.

„Европски потрошачи и политичари били су до данас у зашушканој позицији јединих купаца западносибирског гаса. Убрзана ескалација напетости у односима Америке и Кине, јача наклоност Пекинга према ’Сили Сибира 2’, будући да би, ако ствари крену по злу, танкерске испоруке течног гаса лако могле да буду мета на Пацифику”, процењује Институт за енергетске студије у Оксфорду. Паралелно са овим стрепњама, Москва отворено исказује амбиције да постане водећи глобални извозник течног гаса, док „Гаспром” планира да до 2035. постане снабдевач 25 одсто кинеског тржишта.

Немачка и ЕУ биће само на губитку уколико „изгубе” Русију и гурну је још јаче у енергетски загрљај Кине, процењује магазин Немачка спољна политика из Берлина.

 

Ауторка Тања Вујић

 

Насловна фотографија: Прес служба Гаспрома

 

Извор Политика, 15. новембар 2019.