Sibirski gas prodire u Evropu i Kinu

„Severni tok 2” i „Sila Sibira” donose Moskvi ulogu ključnog energetskog igrača u Evroaziji

Poslednje prepreke završetku izgradnje „Severnog toka 2” – megaprojekta koji početkom 2020. treba da udvostruči priliv ruskog gasa u Nemačku i dalje u Evropu – izgleda da su ovih dana uklonjene. Koliko ove sedmice, nemački Bundestag usvojio je iz drugog pokušaja zakon kojim, na veliko nezadovoljstvo Brisela i Kijeva, stavlja nemački krak „Severnog toka 2” pod tarifnu regulativu Berlina, a ne EU. Gotovo istovremeno, švajcarska firma „Severni tok 2” (registrovana u Cugu) objavila je da ubrzano razmatra satnicu postavljanja cevovoda trasom podno danskih voda Baltičkog mora, nakon što je zvanični Kopenhagen 30. oktobra konačno izdao dozvolu za prolaz 147 kilometara cevovoda „Severnog toka 2” delom njegove pomorske teritorije.

„Imamo neophodne kapacitete da nastavimo izgradnju i završimo projekat što je brže moguće”, izjavio je portparol švajcarske firme, čiji je jedini akcionar inače ruski energogigant „Gasprom”. Prema donedavnim zvaničnim najavama njegovih graditelja i finansijera, „Severni tok 2”, 1.220 kilometara dugi gasovod od Viborga kod Sankt Petersburga do nemačke luke Grajfsvald, treba da bude završen do kraja decembra. Drugim rečima, sibirski gas trebalo bi dodatnom količinom od 55 milijardi kubnih metara godišnje, da poteče od Nove godine , iz nalazišta u Sibiru ka potrošačima u Nemačkoj i odatle dalje po Starom kontinentu.

Decembar je mesec koji će doneti još jednu stratešku novinu na energetskoj mapi sveta sa „Gaspromom” u glavnoj ulozi. Naime, prema najavama iz Moskve i Pekinga, ruski predsednik Vladimir Putin i kineski lider Si Đinping početkom decembra učestvovaće – istina, posredstvom video-linka – u svečanom puštanju u rad „Sile Sibira”, 4.000 kilometara dugog gasovoda koji će povezati nalazišta u Sibiru sa tržištem ruskog dalekog istoka, kao i tržištem Kine, druge najveće ekonomije sveta.

S jeseni pre pet godina, „Gasprom” je počeo s izgradnjom prve sekcije „Sile Sibira”, duge 2.200 kilometara, od sibirskog nalazišta Čajandinskoje, u Jakutiji, do rusko-kineskog graničnog prelaza u Blagoveščensku. Istog dana kada je Danska dala „zeleno svetlo” za poslednji krak „Severnog toka 2” (graditeljima je ostalo da postave još pet kilometara cevi na teritoriji Švedske i 16 kilometara u Nemačkoj), „Gasprom” je objavio da je sekciju „Sile Sibira” do kineske granice napunio gasom i da se sada čeka svečano puštanje u rad ovog megagasovoda. Sporazum „Gasproma” i kineske državne naftne korporacije (CNPC) iz maja 2014. najavljuje da će ruska firma počev od decembra 2019. sledeće tri decenije takozvanom istočnom rutom isporučivati energent Kinezima u količini od 38 milijardi kubnih metara godišnje. Početne isporuke sibirskog gasa „Silom Sibira” tako su osetno manje od najavljenog priliva energenta „Severnim tokom 2” .

Razmišljajući decenijama unapred, „Gasprom” i CNPC su 2015. krenuli u pregovore o izgradnji „Sile Sibira 2”, još jednog megagasovoda koji bi takozvanom zapadnom (još nepreciziranom) rutom trebalo da dodatno snabdeva energetski gladno tržište Kine, i to sa sibirskih nalazišta koja danas uglavnom snabdevaju Evropu.

Mapa gasnih nalazišta u Sibiru i potencijalne geoekonomske posledice „energetske skretnice” između Urengoja na zapadu tog regiona i nalazišta Čajandinskoje na jugoistoku, odavno su u fokusu zainteresovanih aktera u Evropi, inače energetski sve zavisnijoj od spoljnog sveta. Koliko od 1984. godine, sibirski gas sa nalazišta Urengoj (drugog najizdašnijeg na svetu, nakon katarsko-iranskog nalazišta „Južni Pars – Severna kuća” u Persijskom zalivu) Rusi izvoze u zapadnu Evropu.

Oslonjenost evropskog tržišta na ruski strateški energent višedecenijska je. Možda otuda i procena globalne konsultantske kuće „Vud Makenzi” da će Evropa i nadalje, s osetnim padom domaće proizvodnje prirodnog gasa, i usred sve oštrije globalne trke za energentima, posebno prirodnim i tečnim gasom (LNG), „nastaviti da se oslanja na uvoz iz Rusije”. To je barem procena Masima di Edoarda, zamenika predsednika departmana za gas i LNG „Vud Makenzija” početkom meseca na Evropskoj konferenciji o gasu u Parizu.

Koliko će „sibirska skretnica” biti u bliskoj budućnosti naklonjena izdašnijem snabdevanju Evrope? Da li će izazov energetskog zbližavanja sa Kinom biti jači? Šta bi na ovoj klackalici neslućenih strateških posledica moglo da prevagne? Uticajni istraživački krugovi u Oksfordu i Berlinu skeptični su kada je reč o tom pitanju.

„Evropski potrošači i političari bili su do danas u zašuškanoj poziciji jedinih kupaca zapadnosibirskog gasa. Ubrzana eskalacija napetosti u odnosima Amerike i Kine, jača naklonost Pekinga prema ’Sili Sibira 2’, budući da bi, ako stvari krenu po zlu, tankerske isporuke tečnog gasa lako mogle da budu meta na Pacifiku”, procenjuje Institut za energetske studije u Oksfordu. Paralelno sa ovim strepnjama, Moskva otvoreno iskazuje ambicije da postane vodeći globalni izvoznik tečnog gasa, dok „Gasprom” planira da do 2035. postane snabdevač 25 odsto kineskog tržišta.

Nemačka i EU biće samo na gubitku ukoliko „izgube” Rusiju i gurnu je još jače u energetski zagrljaj Kine, procenjuje magazin Nemačka spoljna politika iz Berlina.

 

Autorka Tanja Vujić

 

Naslovna fotografija: Pres služba Gasproma

 

Izvor Politika, 15. novembar 2019.